Želim da se probudim u društvu u kome neće biti sramota priznati da je neko zlostavljan.

 

A da će biti sramota postavljati pitanje „Šta je do sada čekao/čekala“?

 

 

Jer, svako vreme za prijavu zlostavljača je pravo.

 

A za žrtvu je najbitnije da osluškuje svoj unutrašnji „tajming“ i da istupi onog trenutka kada je dovoljno spremna za sve što takvo izlaganje oku javnosti donosi.

 

A psiholozi potvđuju da unutražnji doživljaj žrtve nikada ne zastareva.

 

Ne mogu da prestanem da se pitam šta SVE kod nas sistemski godinama ne štima.

 

I koliko je nezamislivo teško žrtvama zlostavljanja da žive sa svojim stidom, unutrašnjim osećajem krivice i straha umesto da prijave zločin.

 

Ne postoji ispravna „formula“ kako se postaviti u ovakvim situacijama.

 

Za početak dovoljno je saslušati žrtvu.

 

Ili zamisliti kako biste reagovali da se to što žrtva opisuje desilo osobi koju volite najviše na svetu.

 

Empatija je po mom dubokom uverenju ključna u svim emotivno izazovnim prilikama.

 

Više po instinktivnom poznavanju psihologije nego na osnovu amaterskih znanja skrećem pažnju na nekoliko delikatnih momenata.

 

Zlostavljanje (ne samo seksualno) je kompleksna tema, koja zahteva multidisciplinarni pristup.

 

Najtežu konotaciju ima ako se događa u institucijama koja po definiciji rade sa decom.

 

Svi znamo da pored fizičke, svaki zločin nosi jednaku psihičku komponentu.

 

Na odluku budućih žrtava bez sumnje utiče odnos javnosti prema onima koji su se pre njih odvažili da ispričaju svoju priču i suočili ne samo sa vođenjem pravnih postupaka, već i sa reakcijom javnosti, koja je mnogo puta surova.

 

I bez imalo oseća za patnju i unutrašnji teror zbog najvećeg mogućeg poniženja.

 

Bilo koji oblik zlostavljanja ne bira ni vreme ni mesto.

 

Žrtve mogu biti različite po polu, godinama, rasnoj i verskoj pripadnosti.

 

Iako je u svetu sve više žena koje obelodanjuju torturu kojoj su bile izložene, statistike su i dalje neumoljive: mali broj ljudi progovori o tom užasnom iskustvu, a još manji broj se usudi da prijavi zlostavljače.

 

Sve i da ništa ne znate o tome kroz šta prolaze žrtve seksualnih zločina, nemojte po definiciji iznalaziti argumente koji u krajnoj liniji vode stigmatizaciji žrtve.

 

Jer, onome ko je trpeo neki oblik prinude dovoljno je teško i bez nesuvislih pitanja.

 

I da bi prijavio traumu kroz koju je prošao potrebno je onoliko mentalne snage koliko mnogi nikada neće imati.

 

Potrebno je izgraditi mrežu podrške tj. kompleksni odgovor na prijavu zlostavljanja koji će delovati ohrabrujuće ne samo na one koji su se usudili da zlostavljanje prijave, već i na one koji su se sa davno izvršenim zločinom saživeli.

 

I toliko ga duboko potisnuli da im se čini da su preboleli.

 

I da: to što neko još uvek nije prijavio zločin ne znači da je kukavica.

 

Ali, s druge strane, mora mu biti jasno da vreme „radi“ za višekratnog počinioca, koga neretko obeležava dvoličnost: tzv. ugledni član društva i osoba koja ne preza ni od čega.

 

Neophodno je otvoriti javnu diskusiju o ovoj temi i edukovati posebno mlade o tome kako da prepoznaju manipulativne osobe i predatore na poziciji moći u odnosu na njih.

 

Značajnu ulogu u tom procesu igraju društvene mreže metodom podrške i sherovanja.

 

To ne isključuje zadatak roditelja da ne samo razgovaraju sa svojom decom, već i da ih pažljivije osluškuju.

 

Kako god okrenemo sva je prilika da nas genocid moralnosti preplavljuje.

 

Stoga, skoro da je naivno uputiti tri poruke muškarcima: budite džentlmeni; ne nasedajte na provokacije; najvažnije – učinite sve što je u vašoj moći da se vama bliske ženske osobe zbog vaših postupaka ne stide, a da nijedna ženska osoba ne dođe u situaciju da se sama samcita suprotstavlja zverima u muškom obliku.

 

Dobro dođe mera razumevanja kada sudimo o onome što upravlja srcima drugih ljudi. Ovo posebno važi za žene. Žene ne bi trebalo da osuđuju druge žene samo zato što se nisu suočavale sa iskušenjima poput njihovih.

 

A zadatak svakog društva koje se deklariše kao demokratsko jeste da unapredi mehanizme kažnjavanja seksualnog zlostavljanja.

 

I da se postavi kao sistem koji neće zataškavati, već će ohrabrivati obelodanjivanje i sankcionisanje nasilja.

 

I razvijati prevenciju i inicijalno suprotstavljanje njemu.

 

I zapamtite: to što vam u mrklom mraku izgleda kao svitac, to je laserski zrak potencijalno uperen u srce svakog od nas.

 

 

Autor: dr Nataša Petrović Tomić, vanredni profesor

Izvor: Danas