Predbračni ugovor jedan je od pravnih instituta koji izaziva polemike i rasprave kako kod nas, tako i u svetu. Vezuje se za holivudske brakove i njihove egzotične zahteve o kojima se kasnije govori u rubrikama žute štampe. Dok ga svetski poznate zvezde prilikom ulaska u brak podrazumevaju, ostaloj populaciji predstavlja tabu temu, doživljava se kao uvreda, izraz nepoverenja i nedostatka ljubavi. Razume se da se u brak ulazi sa uzajamnim poverenjem, uz reči “dok nas smrt ne rastavi”.

 

U ovom tekstu će biti reči o predbračnom ugovoru iz ugla prava naše zemlje, njegovoj svrsi, i koristima koje može da donese. Na prvom mestu je potrebno razgraničiti terminologiju. U svakodnevnom govoru može se čuti termin predbračni ugovor. Međutim, to je termin koji je preuzet iz anglosaksonskog pravog sistema (pre-nuptial agreement, premartial agreement, skraćeno pre-nup) i naše zakonodavstvo ga ne poznaje. Porodični zakon govori o bračnom ugovoru. Iako bračni ugovor u našem zakonodavstvu postoji od 2005. godine, ipak se mali broj ljudi odlučuje da ga zaključi. Svega desetak bračnih ugovora se zaključi godišnje u Srbiji.

 

 

Stopa razvoda iz godine u godinu sve više raste i sve veći broj brakova okončava se u sudnici. Svako ko je na bilo koji način svedočio makar jednom razvodu, zna koliko teški i emotivno iscrpljujući ti sudski postupci mogu biti, ali isto tako dugotrajni i skupi. Često se završavaju nezadovoljstvom obe strane. Regulisanje imovinskopravnih odnosa među partnerima i članovima porodice spada u kategoriju najkompleksnijih pravnih pitanja, upravo zato što njihov odnos nije prosto ugovorno-pravni odnos, već je isprepleten emocijama. Iz tog razloga bračni ugovori ne bi trebalo da predstavljaju izraz nepoverenja i nedostatka ljubavi, već prevenciju sukoba. Njime se mogu preduprediti posledice eventualnog razvoda i na civilizovan način sprečiti da poverenje i poštovanje ustupe mesto inatu u mukotrpnim sudskim postupcima.

 

 

Šta je to što bi trebalo da znate o bračnom ugovoru

 

Porodični zakon je 2005. godine u naše zakonodavstvo uveo institut bračnog ugovora. Prema članu 188 (1) Porodičnog zakona, supružnici, odnosno budući supružnici mogu svoje imovinske odnose na postojećoj ili budućoj imovini urediti ugovorom (bračni ugovor). Dakle, zakon predviđa dve mogućnosti. Prva mogućnost se odnosi na buduće supružnike. Pre nego što stupe u brak, oni mogu ugovorom urediti svoje imovinske odnose na imovini koju unose u brak, ali i na imovini koju će tek steći. Ukoliko se bračni ugovor zaključi pre braka, on ima odložno dejstvo, odnosno stupa na snagu danom zaključenja braka. Druga mogućnost se odnosi na supružnike koji su već u braku. Oni mogu regulisati svoje imovinske odnose u toku trajanja braka, na imovini koju imaju (posebnoj i zajedničkoj), kao i na imovini koju će tek steći.

 

Dakle, činjenica postojanja braka ne predstavlja smetnju za zaključenje bračnog ugovora. Partneri se u bilo kom trenutku pre ili u toku trajanja braka mogu odlučiti da regulišu svoje imovinskopravne odnose. Isto tako, već zaključen bračni ugovor nije nužno i konačan i ne predstavlja smetnju da se zaključi novi ugovor, prilagođen novim okolnostima.

 

Bračni ugovori se zaključuju u obliku javnobeležnički potvrđene (solemnizovane) isprave. Ukoliko se ugovor odnosi na nepokretnosti, činjenica postojanja bračnog ugovora upisuje se u javni registar prava na nepokretnosti.

 

Ono što je bitno napomenuti je da postojanje bračnog ugovora isključuje zakonski režim zajedničke imovine. To konkretno znači da se u slučaju razvoda na podelu imovine isključivo primenjuje bračni ugovor, odnosno imovina se deli na način na koji su se supružnici ranije sporazumeli. To umnogome olakšava postupak razvoda, ali i omogućava partnerima da sami odrede kako će raspolagati imovinom dok su u braku.

 

Bračni ugovor je popis celokupne imovine supružnika, kako posebne, tako i zajedničke. Sve ono što se unese u brak i sve ono što će tek biti stečeno, može biti regulisano bračnim ugovorom. Mogućnosti koje bračni ugovor pruža supružnicima, nisu nužno vezane samo za raspolaganje imovinom ukoliko dođe do raspada braka, već se slobodno može ugovarati pravna sudbina imovine i u toku trajanja braka.

 

U zavisnosti od datih okolnosti i potreba bračnih partnera, jedna od mogućnosti je ugovoriti režim posebne imovine na celokupnoj imovini i potpuno isključiti režim zajedničke imovine (odnosno svako samostalno i slobodno raspolaže svojom imovinom). Moguće je ugovoriti režim posebne imovine samo na delu imovine, a na ostalom delu zasnovati režim zajedničke imovine, u većem obimu nego što to zakon predviđa (npr. ugovoriti da je samo imovina stečena nasledstvom potpada pod režim posebne imovine, dok je ostala imovina zajednička, uključujući i onu koju su supružnici uneli u brak). Takođe, moguće je i potpuno isključiti režim posebne imovine i ugovoriti režim zajedničke imovine na celokupnoj imovini.

 

 

Bračni ugovor zaključuju supružnici ili budući supružnici. Takođe, bračni ugovor mogu zaključiti i vanbračni partneri, s tom razlikom što ukoliko ne stupe u brak, ugovor neće imati pravno dejstvo.

 

Bračni ugovor je pravni institut koji se preporučuje svakom paru kada stupa u bračne odnose, bez izuzetka. Međutim, najčešće ih koriste parovi od koji je jedan supružnik imućniji i želi da zaštiti svoje interese u braku, ali i u slučaju razvoda. Na taj način se smanjuju troškovi, postupak se znatno skraćuje i izbegava se mučna procedura zadiranja suda i trećih lica u intimne odnose partnera i porodice. Upravo to je i cilj ovog ugovora, da se izbegnu neprijatnosti do kojih neminovno dolazi usled raspada braka. Takođe, izuzetno je koristan u slučajevima kada supružnici imaju brakove iza sebe, te je bračni ugovor najbolji način na koji mogu da se zaštiti interesi dece iz prethodnih brakova.

 

Iako nije ni malo popularan (još manje romantičan), bračni ugovor ne treba doživljavati kao pretnju po vezu, već kao zaštitu i osiguranje. Kada stavimo po strani ljubav i emocije, brak je formalnopravno samo jedan dvostrano-obavezujući ugovor, i kao i sve lične odnose, najbolji je kada ga sami uredimo po sopstvenoj volji.

 

Ovaj tekst ne predstavlja pravni savet, već stav autora.

 

Autor: Marija Pešović, advokat

Pravo