Pored usvajanja Zakona o digitalnoj imovini, prvog pravnog akta koji zakonski priznaje i reguliše oblast digitalne imovine izmenjen je i niz poreskih zakona kojima se digitalna imovina po prvi put uvodi u srpski pravni sistem kao oporeziva kategorija. 

 

Važenje svakog poreskog sistema na svetu (pa i srpskog) zasniva se na načelu zakonitosti po kome država može da ubira samo one poreze koji su određeni u zakonu i to isključivo u zakonito sprovedenom postupku. Činjenica da do 01.01.2021. godine digitalna imovina nijednim zakonom nije bila određena kao oporeziva kategorija nije sprečavala Poresku upravu da se koristi krajnje širokom kategorijom drugih prihoda (pod koju se praktično mogu podvesti svi prihodi koji eksplicitno nisu zakonom navedeni kao oporezivi), te da prihode od digitalne imovine oporezuje po poreskoj stopi od 20%. 

 

Da li je pravnoj neizvesnosti u smislu oporezivanja digitalne imovine konačno došao kraj ili ne? Kako će fizička lica u budućnosti plaćati porez na digitalnu imovinu? Da bi dali odgovor na ova pitanja, u nastavku teksta ćemo analizirati najznačajnije promene koje nam donose izmene i dopune zakona koji regulišu oporezivanje fizičkih lica, a to su Zakon o porezu na dohodak građana i Zakon o porezima na imovinu.

 

I Zakon o porezu na dohodak građana (ZPDG) određuje da će se digitalna imovina oporezovati porezom na kapitalnu dobit što i predstavlja najčešću uporednopravnu praksu u zemljama poput SAD, Australije, Ujedinjenog Kraljevstva. Navedeno znači da će obveznici ZPDG biti dužni da u slučaju ostvarivanja pozitivne razlike između nabavne i prodajne cene digitalne imovine plate porez na kapitalnu dobit u iznosu od 15% na ostvarenu razliku. U slučaju negativne razlike, to će predstavljati kapitalni gubitak čije prebijanje sa kapitalnim dobicima obveznik može da vrši u narednih 5 godina.

 

ZPDG definiše nabavnu cenu digitalne imovine kao cenu koju obveznik dokumentuje kao stvarno plaćenu. Navedeno znači da bi obveznik kao nabavnu cenu mogao da prikaže cenu po kojoj je kupio digitalnu imovinu (kako u zemlji tako i u inostranstvu) od ovlašćenog pružaoca usluga u vezi sa digitalnom imovinom (npr. menjačnica), dok bi kao prodajnu cenu mogao prikazati cenu po kojoj je putem usluga ovlašćenog pružaoca usluga u vezi sa digitalnom imovinom (npr. menjačnica) izvršio prodaju.

 

Što se tiče rudarenja, ZPDG određuje da u slučaju prenosa digitalne imovine koju je obveznik stekao rudarenjem, nabavnom cenom će se smatrati iznos troškova koje je obveznik imao u vezi sa sticanjem predmetne digitalne imovine koje može da dokumentuje. Ova poprilično nejasna odredba u praksi otvara pitanja da li bi obveznik pored kupovine mašina za rudarenje i utrošene električne energije mogao još nešto da dokumentuje kao trošak rudarenja digitalne imovine, zatim da li bi to značilo postojanje zasebnog brojila koje bi merilo potrošnju struje samo za mašine koje rudare, da li će faktički platiti porez na kapitalnu dobit na iznos celokupne prodajne cene ako ne može da dokumentuje vrednost nabavljenih mašina i utrošene struje, obavezu čuvanja računa za struju itd. Takođe, postavlja se i pitanje na koji način se može izvršiti efikasna kontrola rudara od strane Poreske uprave, ali i kontrola podnošenja poreskih prijava prilikom prodaje digitalne imovine.

 

Ovde primećujemo da je naš zakonodavac stao na poziciju kao i manjina uporednih poreskih sistema po kojoj se oporeziv događaj dešava, tek kada rudar raspolaže izrudarenom digitalnom imovinom, a ne u momentu dobijanja iste kao vid nagrade za rudare. Napominjemo da je u skladu sa srpskim poreskim propisima ovo bila jedina opcija, imajući u vidu da se digitalna imovina oporezuje porezom na kapitalnu dobit, čija je osnovna odlika upravo da momentom raspolaganja digitalne imovine nastaje oporeziv događaj, a ne momentom kupovine digitalne imovine.

 

Novost predstavlja i mogućnost da se zaposlenima isplaćuju zarade i bonusi u digitalnoj imovini koja će činiti deo zarade i na koju će poslodavac plaćati poreze i doprinose, čime se Srbija pridružila praksi država poput Ujedinjenog Kraljevstva, Holandije i Novog Zelanda. Interesantno je da će taj iznos biti priznat kao nabavna cena kada ih zaposleni bude prodavao pri čemu zaposleni plaća samo porez na kapitalnu dobit kao razliku između vrednosti na koju je poslodavac platio poreze i doprinose i cene po kojoj ih proda. Navedena opcija nesumnjivo predstavlja znak da sve više zaposlenih želi da bude delom isplaćeno u nekom obliku digitalne imovine koja definitivno ulazi u sve pore biznisa i postaje neodvojivi deo svakodnevnice.

 

Značajnu novinu predstavlja i poresko oslobođenje kojim obveznik novčana sredstva ostvarena prodajom digitalne imovine u roku od 90 dana od dana prodaje uloži u osnovni kapital privrednog društva rezidenta Republike Srbije, odnosno u kapital investicionog fonda u Republici Srbiji, čime se oslobađa 50% poreza na kapitalni dobitak. Pozdravljamo navedenu odredbu kao veoma podsticajnu i ukazujemo zakonodavcu da bi imajući u vidu značaj i razvojni potencijal industrije digitalne imovine (ali i finansijskih tržišta) u Srbiji valjalo razmisliti o odredbi po kojoj bi dato ulaganje u potpunosti bilo oslobođeno poreza na kapitalnu dobit po uzoru na postojeće poresko oslobođenje rešavanja stambenog pitanja.

 

Druga poreska olakšica koja oslobađa obveznike plaćanja poreza na kapitalnu dobit jeste ukoliko obveznik ima digitalnu imovinu u svom vlasništvu u neprekidnom trajanju od najmanje 10 godina. Imajući u vidu činjenicu da primera radi, Bitkoin kao prva i svakako najzastupljenija kriptovaluta na svetu postoji u opticaju tek 12 godina (a Ethereum, Monero, Litecoin itd. znatno manje od 10 godina) teško da će se naći obveznik koji će moći da dokumentuje držanje Bitkoina ili neke druge kriptovalute neprekidno najmanje 10 godina. Interesantno je napomenuti da Nemačka ne oporezuje digitalnu imovinu porezom na kapitalnu dobit ukoliko je period držanja duži od 12 meseci (što je 10 puta kraće nego u Srbiji)..

 

Što se tiče samog procesa podnošenja poreske prijave radi utvrđivanja poreza na kapitalnu dobit, čini se da nisu predviđani nikakvi posebni postupci oporezivanja digitalne imovine u pogledu drugačijeg podnošenja poreskih prijava. Ističemo da ostaje pomalo nejasno kako će obveznici podnositi prijave za veliki broj transakcija u određenom periodu, jer za razliku od prometa prava na nepokretnostima, udelima i akcijama koja fizička lica ne vrše često, u slučaju prodaje digitalne imovine, realno je očekivati da postoji veliki broj manjih pojedinačnih transakcija u kratkom roku, čime bi jezičkim tumačenjem zakona obveznici, ali i Poreska uprava imali veliki administrativni problem. Ostaje da se vidi da li će se i kako navedeni problem rešavati u praksi.

 

II Sledeći relevantan zakon za potrebe oporezivanja digitalne imovine jeste Zakon o porezima na imovinu (ZPI). ZPI kao novinu uvodi oporezivanje digitalne imovine porezom na nasleđe i poklon. Ističemo da do 01.01.2021. godine nije bilo moguće oporezovati digitalnu imovinu porezom na nasleđe i poklon. Stopa poreza na nasleđe i poklon iznosi 2,5% od tržišne vrednosti na poklon primljene digitalne imovine, na dan nastanka poreske obaveze, koju utvrđuje Poreska uprava. Ostaje upitno kako će Poreska uprava tumačiti datu odredbu i šta će odabrati za referentnu vrednost imajući u vidu „nemalu“ volatilnost digitalne imovine na dnevnom nivou. U slučaju nasleđivanja digitalne imovine, ona će kao zakonom priznat i određen vid imovine ući u ukupnu zaostavštinu ostavioca čija će se vrednost izračunati u skladu sa postojećim pravilima naslednog prava. Takođe, kao i u slučaju poklona ostaje otvoreno pitanje po kojoj vrednosti će se digitalna imovina uračunati u ukupnu vrednost zaostavštine, ali se postavlja i pitanje kako će se primera radi u odsustvu testamenta utvrditi da li je ostavilac posedovao digitalnu imovinu, kod koga su privatni ključevi itd.

 

 

Postojeće odredbe ZPI predviđaju da ukoliko se ostavilac i naslednik, odnosno poklonodavac i poklonoprimac nalaze u prvom naslednom redu, poreska obaveza ne postoji. Ukoliko se nalaze u drugom naslednom redu, poreska obaveza iznosi 1,5%, a ukoliko se nalaze u trećem ili nekom drugom naslednom redu, odnosno ukoliko uopšte nisu u srodstvu, poreska obaveza će iznositi 2,5%. Takođe, napominjemo da se neće plaćati porez na poklon do 100.000 dinara od istog lica u toku kalendarske godine, što znači da je moguće izvršiti poklon u vidu digitalne imovine drugom licu do navedene vrednosti bez obaveze plaćanja poreza na poklon. Kurioziteta radi napominjemo da u Ujedinjenom Kraljevstvu, u slučaju poklona digitalne imovine, poreska obaveza postoji na strani poklonodavca.

 

Analizirane odredbe poreskih zakona počinju da se primenjuju kada i Zakon o digitalnoj imovini, a to je 29. juna 2021. godine. Do tada fizička lica - poreski obveznici imaju vremena da se upoznaju sa navedenim odredbama.

 

Kao zaključak pozdravljamo uvođenje digitalne imovine kao sada već zakonski regulisane kategorije, ali i kao oporezive kategorije, čime se na još jedan način nesumnjivo potvrđuje da je digitalna imovina prepoznata od strane zakonodavca, ali i privrede i građana kao važan segment ekonomije. Smatramo da svim privrednim subjektima, ali i korisnicima ide na ruku postojanje definisanog pravnog i poreskog okvira, kako bi mogli unapred planirati svoje poslovanje uz izvesnu dozu sigurnosti. Ostaje međutim kao otvoreno pitanje pored već ukazanih nedoumica koja se tiču primene poreskih zakona i trenutan nivo poznavanja digitalne imovine, ali i spremnost službenika Poreske uprave da rešavaju o tim stvarima, posebno imajući u vidu raniju praksu potpunog nepoznavanja i nezainteresovanosti za materiju digitalne imovine.

 

Skrećemo posebnu pažnju da uvođenje digitalne imovine kao oporezive kategorije, pored povećane pravne sigurnosti i predvidljivosti i dalje predstavlja „klizav teren“ za sve zainteresovane poreske obveznike, pretežno usled nepostojanja odgovarajuće prakse, te ukazujemo da bi bilo mudro potražiti profesionalnu pravnu i poresku pomoć kako bi se izbegle brojne prepreke na putu ispunjavanja poreskih obaveza.

 

Ovaj tekst ne predstavlja pravni savet, već stav autora.

 

Autor: Bogdan Vujović, advokat.

Pravo