Pored usvajanja Zakona o digitalnoj imovini, prvog pravnog akta koji zakonski priznaje i reguliše oblast digitalne imovine izmenjen je i niz poreskih zakona kojima se digitalna imovina po prvi put uvodi u srpski pravni sistem kao oporeziva kategorija. 

 

Nakon pisanje o oporezivanju fizičkih lica u pogledu digitalne imovine, u ovom članku pisaćemo o tome na koji način i kojim porezima će biti oporezovana pravna lica u pogledu digitalne imovine.

 

Takođe, pokušaćemo i da odgovorimo na pitanja da li je pravnoj neizvesnosti u smislu oporezivanja digitalne imovine konačno došao kraj ili ne? Da li Srbija može zahvaljujući donetom pravnom i poreskom okviru za digitalnu imovinu da se svrsta u red crypto/blockchain prijateljskih država poput Malte, Estonije, Kipra ili Južne Koreje? Da bi dali odgovor na ova pitanja, u nastavku teksta ćemo analizirati najznačajnije promene koje nam donose izmene i dopune Zakona o porezu na dobit pravnih lica i Zakona o porezu na dodatu vrednost.

 

I Najvažniji zakon za privredu koji reguliše oporezivanje digitalne imovine je Zakon o porezu na dobit pravnih lica (ZPDPL). Po ugledu na Zakon o porezu na dohodak građana (o kome smo pisali u prošlom članku), tako i ZPDPL navodi da se ima platiti porez na kapitalnu dobit na razliku između nabavne i prodajne cene digitalne imovine. Skrećemo pažnju na postojanje razlike kod plaćanja poreza na kapitalnu dobit po kojoj su fizička lica i preduzetnici dužni da plate porez na ostvarenu kapitalnu dobit po realizaciji iste (podnošenjem poreske prijave u roku od 30 dana od realizacije kapitalne dobiti), dok kod pravnih lica tako utvrđena kapitalna dobit ulazi u oporezivu dobit koja će kasnije biti oporezovana porezom na dobit pravnih lica. Nabavnom cenom smatra se cena koju obveznik dokumentuje kao stvarno plaćenu. Ukoliko je digitalna imovina stečena rudarenjem, nabavnom cenom će se smatrati vrednost digitalne imovine iskazana u poslovnim knjigama obveznika, u skladu sa međunarodnim računovodstvenim standardima.

 

Međutim, obveznik nije dužan platiti porez na kapitalnu dobit ukoliko ima dozvolu za pružanje usluga povezanih sa digitalnom imovinom i koji je digitalnu imovinu nabavio isključivo radi dalje prodaje u okviru obavljanja usluga povezanih sa digitalnom imovinom. Drugim rečima, lica koja se bave prodajom digitalne imovine i za to poseduju odgovarajuću dozvolu nemaju obavezu plaćanja poreza na kapitalnu dobit ukoliko prodaju digitalnu imovinu u okviru obavljanje svoje delatnosti.

 

ZPDPL uvodi i poresku olakšicu po kojoj kapitalni dobici ostvareni prodajom digitalne imovine ne ulaze u poresku osnovicu (dok je za fizička lica oslobođenje samo 50%), ukoliko su novčana sredstva od te prodaje uložena u tom poreskom periodu u osnovni kapital rezidentnog obveznika, odnosno investicionog fonda u Republici Srbiji. Na navedeni način se umanjivanjem oporezive dobiti obveznika, vrši podsticaj subjektima da osim obavljanja poslovnih aktivnosti vezanih za digitalnu imovinu, ulažu i u pravna lica na teritoriji Srbije što za cilj ima povećanje sveukupne ekonomske aktivnosti.

 

II Zakon o porezu na dodatu vrednost (ZPDV) eksplicitno navodi da se PDV ne plaća kod prenosa virtuelnih valuta i zamene virtuelnih valuta za novčana sredstva. Ovo je posebno važno imajući u vidu da je usled ranijeg tumačenja virtuelnih valuta kao vida nematerijalne imovine, Ministarstvo finansija zauzelo stanovište da se na promet i zamenu virtuelnih valuta za novčana sredstva ima platiti PDV. Napominjemo da je izmenama ZPDV-a, Srbija stala na stranu evropskog suda pravde koji je još 2015. godine zauzeo stav da se PDV ne plaća na promet i zamenu virtuelnih valuta za novčana sredstva. Smatramo da će navedena odredba pozitivno delovati na poslovanje pružalaca usluga povezanih sa digitalnim imovinom, ali isto tako i na korisnike tih usluga, jer kao što je dobro poznato, promene poreskog opterećenja kod PDV-a po pravilu snose krajnji korisnici. Skrećemo pažnju da ZPDV za razliku od ostalih poreskih zakona koji regulišu oporezivanje digitalne imovine izričito određuje da se PDV ne plaća kod prenosa i zamene virtuelnih valuta za novčana sredstva (a ne digitalne imovine), što jezičkim tumačenjem navodi na zaključak da se PDV ima platiti kod prenosa i zamene digitalnih tokena za novčana sredstva

 

 

Sada kada imamo kompletni pravni i poreski okvir, gde da počnemo?

Smatramo da je uvođenje digitalne imovine kao sada već zakonski i poreski priznate i regulisane kategorije, predstavlja nesumnjivu potvrdu da je digitalna imovina kao neodvojivi deo digitalne ekonomije prepoznata od strane države. Verujemo da svim sadašnjim i budućim pružaocima usluga povezanih sa digitalnom imovinom, ali i korisnicima ide na ruku postojanje definisanog pravnog i poreskog okvira, kako bi mogli unapred planirati svoje poslovanje uz izvesnu dozu sigurnosti. Ostaje međutim kao otvoreno pitanje pored već ukazanih nedoumica koja se tiču primene poreskih zakona i trenutan nivo poznavanja digitalne imovine, ali i spremnost službenika Poreske uprave (ali i drugih državnih organa poput Narodne banke Srbije) da rešavaju o tim stvarima, posebno imajući u vidu raniju praksu potpunog nepoznavanja i nezainteresovanosti za materiju digitalne imovine. Apelujemo ovim putem na sve zainteresovane subjekte uključujući državu i privredu, da je bitno raditi na podizanju sveopšte svesti o značaju i benefitima koje tehnologija (čiji je mali deo i digitalna imovina) u današnje digitalno doba može da donese pogotovo zemljama u tranziciji kakva je Srbija. Takođe, ukazujemo da bi valjalo razmisliti o nekoj vrsti svojevrsnog tax-free perioda u kome se ne bi plaćao porez na digitalnu imovinu poput Južne Koreje (koja je jedna od tehnološki najnaprednijih država i koja je globalno značajan blockchain hub) u kojoj se do 2023. neće plaćati porez na digitalnu imovinu.

 

Analizirane odredbe poreskih zakona počinju da se primenjuju kada i Zakon o digitalnoj imovini, a to je 29. juna 2021. godine. Do tada sva pravna lica - poreski obveznici imaju vremena da se upoznaju sa navedenim odredbama i da odluče da li im se i pod kojim načinima isplati poslovanje u Srbiji ili da eventualno negde drugde potraže utočište za svoj biznis.

 

Skrećemo posebnu pažnju da uvođenje digitalne imovine kao oporezive kategorije, pored povećane pravne sigurnosti i predvidljivosti i dalje predstavlja „klizav teren“ za sve zainteresovane poreske obveznike, pretežno usled nepostojanja odgovarajuće prakse, te ukazujemo da bi bilo mudro potražiti profesionalnu pravnu i poresku pomoć kako bi se izbegle brojne prepreke na putu ispunjavanja poreskih obaveza, ali i usklađenosti Zakonom o digitalnoj imovini kao krovnim zakonom, kao i ostalim propisima koji nezaobilazno prate poslovni život u Srbiji. 

 

Ovaj tekst ne predstavlja pravni savet, već stav autora.

 

Autor: Bogdan Vujović, advokat.

Pravo