Medijsko pravo obuhvata sporove koje proizlaze iz primene Zakona o javnom informisanju i medijima, a tiču se naknade štete zbog objavlјivanja zabranjenih informacija prema tom Zakonu, kao i objavlјivanja odgovora na informaciju (demantija). Klјučna pitanja medijskog prava vezuju se za činjenicu da je to pre svega veoma mlada materija, ne toliko bogata ustalјenom praksom, a sa druge strane polјe primene medijskog prava predstavlјa izuzetno klizav teren tanane razlike između potrebe zaštite ličnih prava pojedinaca o kojima izveštavaju mediji i potrebe javnosti da bude informisana o događajima za koje postoji javni interes da budu obelodanjeni. Posao suda u tom smislu podrazumeva vaganje između privatnih i javnih interesa i uopšte određivanje granice gde koja nije zaštićena pravom privatnosti, gde privatno postaje javno.
Prilikom ispitivanja blagovremenosti i urednosti podnetih tužbi kao inicijalnih akata za pokretanje postupka i procesnih pretpostavki za postupanje i odlučivanje, od prevashodnog značaja je pre svega pitanje sudske nadležnosti. Prema članu 23 st. 1 tačka 7 Zakona o uređenju sudova propisana je isklјučiva prvostepena nadležnost Višeg suda da sudi u građansko pravnim sporovima o naknadi štete u vezi sa objavlјivanjem informacije. Kako znamo da danas informacije prenose i objavlјuju mediji, Zakon o javnom informisanju i medijima je u članu 29 definisao pojam medija determinišući ga kao sredstvo javnog obaveštavanja koje rečima, slikom, odnosno zvukom prenosi urednički oblikovane informacije, ideje i mišlјenja i druge sadržaje namenjene javnoj distribuciji i neodređenom broju korisnika. Pod medijem Zakon dalјe podrazumeva i novine, novinske agencije, radio i televizijske programe, ali i elektronska izdanja tih medija kao i samostalna elektronska izdanja (uređivački oblikovane internet stranice ili internet portale) koji su registrovani u registru medija, pri čemu sam medij nema svostvo pravnog lica.
Iz navedene zakonske definicije medija zaklјučujemo da je medij sredstvo prenosa uređenih informacija i mišlјenja koja su na određeni način učinjena saznajnim, odnosno dostupnim široj javnosti, a kako medij nema svojstvo pravnog lica, njemu mora da bude priznato upravo svojstvo medija, što se čini kroz postupak registracije pri Agenciji za privredne registre koja upisuje medije u odgovarajući registar i vodi njihov registrator. Prima facie dakle medij ne bi mogao da ima stranačku sposobnost u smislu odredbe člana 74 st. 1 Zakona o parničnom postupku jer nema svojstvo pravnog lica, međutim sam čin registracije medija, kao conditio sine qua non za određivanje svojstva medija i zasnivanje nadležnosti u sporu iz medijskog prava, u stvari predstavlјa uslov iz stava 4 člana 74 Zakona o parničnom postupku gde se stranačka sposobnost priznaje određenim organizacionim oblicima koji nemaju stranačku sposobnost jer nisu fiziča ili pravna lica, ali koji ispunjavaju uslove za sticanje stranačke sposobnosti. Upravo iz tog razloga, dakle iz činjenice da medij nema svojstvo pravnog lica, te otuda ne bi trebalo ni da ima stranačku sposobnost, sam čin registracije medija pri Agenciji za privredne registre predstavlјa bitnu činjenicu da zasnivanje nadležnosti iz medijskog prava.
Pitanje aktivne i pasivne legitimacije u medijskim sporovima regulisano je članom 112 st. 1 Zakona o javnom informisanju i medijima kojim je određeno da lice na koje se odnosi informacija čije je objavlјivanje u skladu sa ovim zakonom zabranjeno, a koje zbog njenog objavlјivanja trpi štetu, ima pravo na naknadu materijalne i nematerijalne štete u skladu sa opštim propisima i odredbama tog zakona, nezavisno od drugih sredstava pravne zaštite koja tom licu stoje na raspolaganju u skladu sa odredbama tog zakona. Stavom 2 istog člana propisano je da pravo na naknadu štete iz st. 1 tog člana ima i lice kojem nije objavlјen odgovor, ispravka ili druga informacija čije je objavlјivanje naloženo odlukom nadležnog suda, a koje zbog neobjavlјivanja trpi štetu. Sa tim u vezi, odredbom člana 113 citiranog zakona je određeno da novinar, odnosno odgovorni urednik odgovara za štetu nastalu objavlјivanjem informacija iz člana 112 st. 1 tog zakona ako se dokaže da je šteta nastala njegovom krivicom, a članom 114 da izdavač odgovara za štetu nastalu objavlјivanjem informacije iz čl. 112 st. 1 tog zakona, kao i za propuštanje objavlјivanja informacije iz čl. 112 st. 2 tog zakona bez obzira na krivicu, dok je članom 115 navedenog zakona predviđen i oblik solidarne odgovornosti novinara, odgovornog urednika i izdavača. Dakle zakonom je predviđena subjektivna odgovornost novinara i odgovornog urednika čiji je osnov krivica, objektivna odgovornost izdavača za čiju je odgovornost irelevantna krivica kao kvalitet ispolјenog ponašanja, kao i solidarna odgovornost novinara, odgovornog urednika i izdavača za prouzrokovanu kako materijalnu tako i nematerijalnu štetu.
Pitanje odgovornosti za štetu je regulisano pre svega Zakonom o obligacionim odnosima koji ovom segmentu odštetnog prava posvećuje 154 i 155 u kojima definiše osnove odgovornosti za štetu, kao i samu štetu koja se nadoknađuje, te pravni osnov pravozaštitnog zahteva može da bude opredelјen i prema Zakonu o javnom informisanju i medijima i prema Zakonu o obligacionim odnosima. Međutim, iako sud nije vezan postavlјenim pravnim osnovom, ipak priroda pravnog osnova iz referata tužbe određuje dalјe postupanje, a pre svega nadležnost između Osnovnog i Višeg suda koji ima ekskluzivno pravo, ali i obavezu da postupa u medijskim sporovima, shodno članu 4 st. 2 Zakona o sedištima i područjima sudova i javnih tužilaštava. Pored toga, drugi važan uslov za određivanje nadležnosti je da li je pasivno legitimisano lice koje je upisano u registar medija ili nije, jer često u praksi kao tuženi bivaju označeni fizičko lice, ali i najčešće internet stranica koja nije registrovana u registru medija jer je predmet zaštite Zakona o javnom informisanju i medijima koja se realizuje pred Višim sudom. U takvoj situaciji nesporno je nadležan Osnovni sud jer je za nadležnost Višeg suda neophodno da kao tuženi mora da bude označen medij koji je kao takav registrovan u registru medija i da je informacija upravo posredstvom medija i objavlјena.
Pored ovakvog problema u vezi sa nadležnošću između Osnovnih i Viših sudova, u sporna pitanja medijskog prava spada i problem određivanja stvarne i mesne nadležnosti kada je tuženo više lica i to na primer novinar sa prebivalištem u Beogradu, odgovorni urednik sa previvalištem u Beogradu i izdavač čije se sedište u unutrašnjosti, a tužba je podneta pred Višim sudom u Beogradu. U takvoj situaciji stav sudske prakse je da je u pitanju koncentracija nadležnosti Višeg suda u Beogradu prema citiranom članu 4 st. 2 Zakona o sedištima i područjima sudova i javnih tužilaštava, iako je članom 112 Zakona o javnom informisanju i medijima propisano da se tužba na osnovu članova 83, 84, 85 i 101, te člana 107 st. 2, člana 112 i 119 tog zakona podnosi sudu na čijem području se nalazi sedište izdavača, te bi u takvom slučaju trebao da bude stvarno i mesno nadležan Viši sud u Beorgadu.
U medijskom pravu je pored pitanja naknade štete posebno interesantan i član 120 Zakona o javnom informisanju i medijima koji obavezuje odgovornog urednika da objavi pravnosnažnu presudu kojom je dosuđena naknada štete usled objavlјivanja zabranjene informacije bez komentara i odlaganja u novinama ili radio ili televizijskoj emisiji. Dakle članom 101 je određeno šta se smatra objavlјivanje zabranjene informacije zbog čega se može tražiti naknada štete po tom zakonu (povreda pretpostavke nevinosti, povreda zabrane govora mržnje, povreda prava i interesa maloletnika, povrede zabrane javnog izlaganja pornografskog sadržaja, te povreda prava na dostojanstvo ličnosti i autentičnosti, kao i povreda prava na privatnost) i u slučaju da sud utvrdi povredu da je objavlјivanjem sporne informacije povređeno neko od ovih prava on dosuđuje naknadu štete. Postavlјa se pitanje kakvu ulogu onda ima pored naknade štete u određenom novčanom iznosu koja je tradicionalno građansko prava sankcija i obavezivanje odgovornog urednika na objavu izreke presude u tom slučaju? Autori poput Nataše Mrvić Petrović su u ovakvom sankcionisanju videli elemente punitivne naknade koja je tradicionalno institut anglo saksonskog prava jer se na ovaj način štetnik u stvari kažnjava, što je osobenost krivičnih sankcija, a sama obaveza objavlјivanja izreke presude nema za svrhu restituciju ili kompenzaciju štete, što je upravo odlika građansko pravnih sankcija, te je tako u domaće odštetno pravo prodro anglo saksonski uticaj u domenu sankcionisanja.
Od dalјih problema u praksi predstavlјa i definisanje sfere privatnosti i povrede prava na privatnost naročito u slučaju kada se objavlјuju informacije iz privatnog života i na primer fotografije iz privatnog života javnih ličnosti, kao i lica koja su bila u emotivnoj vezi sa javnom ličnošću. Za navedeno određivanje i povlačenje granice između privatnog i javnog dobar pokazatelј predstavlјa praksa Evropskog suda za lјudska prava i čuveni slučaj Von Hannover protiv Nemačke. U tom slučaju je stvorena kovanica „par ekselans ličnosti savremenog društva“ koja je veoma bitna za razgraničenje prava na privatnost javnih ličnosti od potrebe javnosti da bude informisana. U tom slučaju namačka štampa je bjavila fotografije princeze Karoline od Hannovera sa njenom decom, dok je ispred restorana sa prijatelјem, te dok je obavlјala kupovinu i bez obzira što je ona javna ličnost Evropski sud je zaklјučio da je došlo do povrede prava na privatnost, odnosno do povrede člana 8 Evropske konvencije jer fotografije iz njenog privatnog života nisu od interesa za javnost i ne postoji potreba da javnost zna za taj segment njenog privatnog života.
Iz navedenih problema koje je autor predstavio ostaje nesumnjiv zaklјučak da medijsko pravo predstavlјa mladu pravnu oblast gde su teorija i praksa na nesigurnim nogama, ali i oblast gde je dominantan uticaj evropsko kontintntalnog i anglo saksonskog pravnog kruga, što otežava posao suda u rezonovanju prilikom utvrđivanja povrede zaštićenih prava, ali i definisanja objavlјenih informacija koje spadaju u domen zaštite Zakona o javnom informisanju i medijima.
Ovaj tekst ne predstavlja pravni savet, već stav autora.
Autor: Vladislava Milić, viši sudijski saradnik u Višem sudu u Beogradu