Sećate li se kada je počelo?
Pre nekih dvadesetak godina prvi put sam koristio mIRC u nekom studentskom računarskom centru. Odabereš nickname, uđeš u chat room i nasumično kontaktiraš korisnike. Razgovaraš sa nekim iz Amerike, Francuske, Brazila. Ne znam da li se mlađe generacije sećaju, ali krajem XX veka nije bilo stranih turista u našoj zemlji, a za svako putovanje u inostranstvo si morao da čekaš u redu za vizu ispred ambasade. Za mnoge od nas ovo je bio jedini način da komuniciramo na engleskom jeziku.
Desetak godina kasnije stigao je Fejsbuk. Masovnost upotrebe ove mreže dovela je do neslućene razmene informacija. Napraviš profil, kontaktiraš kolege sa posla, drugove iz osnovne škole, devojke, rodbinu. Učlanjuješ se u grupe. Besomučno kačiš fotografije, linkove, video zapise, komentarišeš. Kao što kaže reklama na njihovoj početnoj stranici: "Fejsbuk vam pomaže da se povežete sa ljudima iz svog života i delite sadržaje sa njima". Dobro zvuči. Moju koleginicu na Fejsbuku kontaktirao bivši dečko, sa kojim je izgubila svaki kontakt i za kojeg je čula da je poginuo u ratu u Hrvatskoj.
Fenomen Fejsbuka nije ostao neprimećen ni bezbednosnim službama, kojima je isti zlatan izvor informacija. Takođe, nevidljive niti između ljudi i sadržaja, njihove reakcije i međusobne interakcije poslužile su dijaboličnom eksperimentu pod imenom "Kembridž Analitika", a koji je već zaboravljen. Bili ste u trendu ako ste koristili Fejsbuk pre desetak godina, a danas ga koriste i vaše majke, pa stvar nije više toliko ekskluzivna.
Stigao je Tviter. Otključana ludnica, gde u ograničenom broju karaktera treba da ispališ parolu, a ostali da je retvituju, lajkuju ili nastave diskusiju na temu. Pod budnim je okom internet timova političkih stranaka, koje na kritiku reaguju kao besni psi. Za razliku od Fejsbuka, ovde je štos da budeš anoniman, odabereš avatara koji te predstavlja i kreneš u virtuelni rat. Ako rešiš da koristiš Tviter i kažeš ono što zaista misliš, budi spreman da te vređaju neidentifikovane moralne karikature.
Tu je Instagram. Što više se slikaj i objavljuj fotografije i video-zapise. Ostali te prate i lajkuju. Izbegavaj svakodnevne teme, već prikazuj svetlu stranu života - veselu dokolicu i sopstvene narcisoidne fotografije. Ako ne možeš baš kao Dan Bilzerian ili Kim Kardašijan (izgleda da su i kralj i kraljica Instagrama jermenskog porekla, što je posebna vrsta podataka o ličnosti) da živiš punim plućima, a ti se onda slikaj na lokalnom splavu, pa to okači.
Imamo na kraju i ovu našu društvenu mrežu, zvanu LinkedIn. Trudimo se ovde da se predstavimo u dobrom svetlu, povežemo sa nekim ko je dobar u svom poslu, interesantan, napredujemo u karijeri. Onda napišeš nešto, objaviš i gledaš kako tvoje delo sa svakim novim komentarom ili lajkom raste, kao biljka u saksiji. Tu i tamo pojavi se poneko ko ostavi maliciozan komentar, ali takve treba ignorisati.
Sve nabrojane društvene mreže sam koristio neko vreme i ugasio nalog na njima. Pre godinu i kusur sam ugasio čak i LinkedIn, ali sam ga ponovo aktivirao tokom karantinskog ludila u kojem smo se svi našli. Sve članke koje sam ovde objavio sačuvao sam pre tog gašenja profila. LinkedIn me je tom prilikom pitao da li želim da sačuvam svoje podatke - kontakte, postove, članke, prepiske sa drugim korisnicima. Odabrao sam da sačuvam preko pedeset napisanih članaka, na koje sam bio jako ponosan.
"Odabrali ste da sačuvate vaše članke.
Za par minuta ćemo ih spakovati.
Molimo za strpljenje."
Posle par minuta dobio sam poruku sa linkom za skidanje jednog fajla. Fajl je bio zipovan, a kada sam ga raspakovao - unutra su bili svi moji članci (doduše bez slika). Iste članke sam sačuvao u posebnom folderu i povremeno ih čitao. Zov društvene mreže osećao sam svaki put kada sam, inspirisan nekim filmom, želeo da napišem novi tekst. Ovo osećanje poredio sam sa ovisnošću i vežbao svoj karakter, koji je najzad popustio ovog proleća. Šta ćeš, niko nije savršen. Bolje i to, nego da idem u kladionicu.
Sačuvane tekstove sam ponovo objavio, a napisao i poneki novi. Ponovo sam se našao u raljama društvene mreže, kao uostalom i svako od vas.
Ova mreža omogućava da sopstvene podatke, koje generišete svakodnevno je koristeći, sačuvate za lične potrebe ili da ih prenesete dalje. Na ovaj način možete da ostvarite kontrolu nad svojim podacima, što je osnovna ideja nove regulative u oblasti zaštite podataka u Evropi.
Zakon o zaštiti podataka o ličnosti, po ugledu na GDPR, promoviše tzv. pravo na prenosivost podataka (Data Portability), pa tako lice na koje se podaci odnose ima pravo da njegove podatke o ličnosti, koje je prethodno dostavilo rukovaocu, primi od njega u strukturisanom, uobičajeno korišćenom i elektronski čitljivom obliku i ima pravo da ove podatke prenese drugom rukovaocu bez ometanja od strane rukovaoca kojem su ti podaci bili dostavljeni, ako je obrada zasnovana na pristanku ili ugovoru i ako se vrši automatizovano. Ovo pravo obuhvata i pravo lica da njegovi podaci o ličnosti budu neposredno preneti drugom rukovaocu od strane rukovaoca kojem su ovi podaci prethodno dostavljeni, ako je to tehnički izvodljivo.
Svoje pravo na prenosivost podataka iskoristio sam, primivši sopstvene članke u HTML formatu, razvrstane po abecednom redu, upakovane za dalje prosleđivanje po želji. Svako od vas isto može da uradi na ovoj veb adresi.
Na koji način će rukovaoci omogućavati pravo na prenosivost podataka u budućnosti, posebno u Srbiji, to ne znam. Znam samo da su društvene mreže tu da ostanu. Treba ih koristiti umereno i odgovorno. Ne dozvoliti da ti ugroze posao, ugled, prijateljstvo, brak i porodicu. A to mogu lako da urade - đavolska rabota je u pitanju.
Foto: Linkedin
Autor: Zlatko Petrović