ICO- kako je sve počelo
ICO (Initial Coin Offering) je pojam koji je nastao u praksi, jezički imitirajući IPO odnosno Initial Public Offering – institut javne ponude akcija (dakle proces koji je zakonski uređen i koji podleže strogim zakonodavnim procedurama i pravilima). Umesto ponude akcija, izdavaoci tokena su nudili na prodaju svoje tokene (najčešće zapisane na blockchain-u), za koje su navodili da investitorima daju određena prava ili donose određenu zaradu.
Prvi ICO se dogodio 2013. godine, a već godinu dana kasnije Etherium je prikupio sredstva od nekoliko miliona dolara za nekoliko sati, čime je započet talas ICO-ova sa vrhuncem u 2018. godini. Do ICO-a je došlo tako što je Bitcoin stekao određeno poverenje, dao mogućnost da iz bilo kog dela sveta, samo putem mobilnog telefona svako ko to želi postane investitor u projektu koji mu se dopao, iznosom koji ne mora biti preveliki, a bez ikakve potrebe da o takvoj svojoj aktivnosti obaveštava ili traži dozvolu, bez brokera, bez učešća banke.
Vlade zemalja i međunarodne institucije, prevashodno finansijske su u početku na ovu pojavu gledale nevoljno, sa uverenjem da će proći, odnosno propasti i da ne može uticati na ustaljene sisteme i na ustaljeni način funkcionisanja poslovanja i finansija. Međutim, kada je ova pojava dovela do promena u načinu investiranja, načinu finansiranja poslovanja, čekanje propasti nije više bila opcija, tako da je došlo do promena u pojedinim zakonodavstvima ili do primene postojećih propisa, ali i do pune pripravnosti svih institucija kojima je do novca stalo (a malo je onih kojima nije), uključujući i banke.
U početku, dok nije bilo regulative odnosno dok se nije obraćala pažnja na ICO, prednost ICO-a se ogledala u jednostavnosti. Naime, izdavaoci tokena su kroz beli papir, a putem marketinške kampanje (najčešće internet, a kasnije i kroz ozbiljnije ulaganje u marketing) objavljivali svoje ciljeve i nudili na prodaju svoje tokene (coins) koji bi svom vlasniku trebalo da donesu određenu zaradu ili daju određeno pravo. Zainteresovana lica su tokene kupovala tako što bi kupili Bitcoin-e i za te Bitcoin-e su kupovani tokeni. Ako znamo da se Bitcoin čuva u virtuelnom novčaniku (kojem se pristupa putem ključa, odnosno šifre u kojoj su sadržane reči), to je značilo da je ICO od nebrojeno miliona dolara, sa investitorima iz svih delova sveta, mogao biti sproveden bez ikakvih dozvola državnih organa, bez procedura, bez učešća banaka (izdavalac tokena čak nije morao ni da ima račun u banci, a najčešće nije ni mogao da ga otvori, jer takvi klijenti bankama nisu dobrodošli).
ICO u Srbiji (u julu 2021. godine)
Tako je sve počelo, a danas, po ugledu na pojedine evropske zakonodavce i Srbija je odlučila da se pozabavi ICO-om i donet je Zakon o digitalnoj imovini.
Iz definicija koje daje Zakon o digitalnoj imovini najjednostavnijim rečnikom može se reći da je digitalna imovina dobro na kome određeno lice ima pravo svojine, a to dobro je digitalno zabeleženo (u nekoj digitalnoj bazi podataka, što može biti DLT ili bilo koja druga tehnologija koja u tu svrhu može poslužiti), ima određenu vrednost, može se digitalno kupovati, prodavati, razmenjivati ili prenositi, a svrha mu je razmena ili ulaganje.
Dakle, Zakon je izričit da se digitalna imovina ne koristi za plaćanje, odnosno da kriptovaluta nije novac, već se transakcija u kojoj se daje kriptovaluta za neku uslugu ili robu, tretira kao razmena. De facto, ovakva aktivnost jeste plaćanje, ali de iure nije. Institut razmene iskorišćen da bi se zadovoljio stav centralne banke da kriptovaluta nije novac, a ovo dalje utiče i na pravni položaj, pa i poreski tretman kriptovaluta.
Zakon pravi podelu na dve vrste digitalne imovine: virtuelna valuta i digitalni token.
Dakle, kriptovalute ili kako ih Zakon naziva – virtuelne valute su digitalna imovina, bez svojstva sredstva plaćanja, s tim što digitalne valute centralnih banaka (npr. očekivani digitalni euro) nisu digitalna imovina, niti se na iste ovaj zakon odnosi.
Pored virtuelnih valuta, Zakon navodi da su digitalna imovina i digitalni tokeni koji predstavljaju „nematerijalno imovinsko pravo koje u digitalnoj formi predstavlja jedno ili više drugih imovinskih prava, što može uključivati i pravo korisnika digitalnog tokena da mu budu pružene određene usluge.“
Šta ovo zapravo znači?
Ako se podsetimo različitih pokušaja u drugim zemljama, ali ne samo zakonodavnih, već i poslovnih koji su naročito prilikom ICO-ova imali za cilj da objasne koju vrednost ili pravo ima token koji se putem ICO-a izdaje, došlo se do podele tokena na:
Utility – vlasnik tokena ima pravo na određenu uslugu od strane izdavaoca tokena. Ovo je bila najčešća zamka, kako za izdavaoce tokena, tako i za investitore, jer se ova vrsta tokena propagirala kao put da se izbegnu propisi koji se odnose na hartije od vrednosti (i samim tim učešće nadležnih organa koji kontrolišu tržište kapitala, npr. Securities and Exchange Commision u Americi), a zapravo nikakve usluge nije bilo za onoga ko u takav token investira, već je bilo reči o pokušaju da se stvore nove kriptovalute.
Security – ovo je vrsta tokena koji podleže pravilima koja važe za hartije od vrednosti i nezavisno od tehnologije na kojoj su zabeleženi, potpadaju pod poznata i višedecenijska zakonska rešenja. U praksi nisu bili često prisutni, jer je postupak izdavanja zahtevan (regulisan), a njihov izdavalac odgovara za štetu koja nastane za investitora.
Asset token – je vrsta tokena koja svom imaocu daje svojinska prava u određenoj stvari odnosno imovini. Ako bi se zamislilo da se pravo svojine na nepokretnostima registruje u Katastru koji se vodi na DLT ili drugoj tehnologiji podobnoj da sprovodi pametne ugovore (o kojima je bilo reči u našem prethodnom tekstu), bilo bi moguće izdati asset tokene (koji bi se mogli definisati kao isprava o pravu svojine) čijim prenosom bi dolazilo do automatskog prenosa prava svojine na nepokretnosti.
Hibridni token – kombinacija osobina bar dva od prethodno nabrojanih.
Iz definicije koju daje Zakon zaključak je da će takozvani utility i security tokeni, kao i njihova kombinacija, biti tokeni sa kojima ćemo se susretati.
Kako sprovesti ICO u Srbiji
Izdavalac digitalne imovine može da bude domaće ili strano fizičko lice, preduzetnik ili pravno lice.
Za izdavanje digitalne imovine nije predviđeno izdavanje dozvole od strane nadležnih organa, već je izdavanje digitalne imovine slobodno uz poštovanje određenih pravila koja Zakon uvodi.
Ukoliko se izdaje virtuelna valuta, nadležni organ je Narodna banka Srbije, a u slučaju izdavanja digitalnih tokena, nadležnost je poverena Komisiji za hartije od vrednosti. Digitalna imovina koja u sebi uključuje i osobine virtuelne valute i digitalnog tokena, podleže nadležnosti obe institucije.
Ukoliko digitalna imovina ima osobine finansijskog instrumenta, primenjivaće se zakon kojim se uređuje tržište kapitala, uz izuzetak da se navedeni zakon neće primeniti (već će se primeniti Zakon o digitalnoj imovini), ako: 1) digitalna imovina nema odlike akcija; 2) digitalna imovina nije zamenljiva za akcije; i 3) ukupna vrednost digitalne imovine koju tokom perioda od 12 meseci izdaje jedan izdavalac ne prelazi iznos od 3.000.000 evra u dinarskoj protivvrednosti po zvaničnom srednjem kursu dinara prema evru koji utvrđuje Narodna banka Srbije na dan izdavanja, odnosno tokom primarne prodaje.
Deo Zakona koji ima za cilj da uredi pitanja izdavanja digitalne imovine sadržan je u poglavlju II Zakona (Izdavanje digitalne imovine), pa ćemo pokušati da napravimo listu koraka koji se prema Zakonu sprovode i niz radnji koje izdavalac digitalne imovine treba ili može da izvrši prilikom izdavanja digitalne imovine:
Inicijalna ponuda digitalne imovine – Zakon navodi da je izdavanje digitalne imovine u Republici Srbiji dozvoljeno, bez obzira na to da li je za nju sačinjen i/ili odobren beli papir.
Beli papir – odobravanje, objavljivanje, oglašavanje – Zakon uvodi pojam belog papira i definiše ga kao dokument koji se objavljuje prilikom izdavanja digitalne imovine i koji sadrži podatke o izdavaocu digitalne imovine, digitalnoj imovini i rizicima povezanim s digitalnom imovinom, sa ciljem da omogući investitorima da donesu informisanu investicionu odluku. Zakon ne uspostavlja obavezu izdavanja belog papira, tako da je ista ostavljena kao mogućnost.
Objavljivanje belog papira – najviše nedoumica tekst Zakona donosi u ovom delu jer je nedosledan u tome da li se odobrava beli papir od strane nadležnih organa ili se odobrava objavljivanje belog papira. Jezičkim tumačenjem odredbi Zakona dolazi se do zaključka da se odobrava objavljivanje belog papira, a ne sam beli papir. Nakon odobrenja objavljivanja belog papira, izdavalac objavljuje beli papir na svojoj internet strani, najkasnije do početka inicijalne ponude digitalne imovine. Beli papir mora biti besplatno dostupan svima i treba da bude istaknut u posebnom delu sajta, lako dostupan kako za pregled tako i za preuzimanje.
Odbijanje zahteva za objavljivanje belog papira – Zakon ostavlja mogućnost da nadležni organ odbije zahtev izdavaoca digitalne imovine da objavi beli papir iz razloga koje taksativno navodi (npr. stečaj izdavaoca, likvidacija, sadržaj belog papira dovodi u zabludu ili je netačan itd.) ali i iz dodatnih razloga koje nadležni organi mogu da utvrde podzakonskim aktima. Tako da je ovo otvoreno polje za donosioce podzakonskih akata da, u skladu sa svojim stavovima prema digitalnoj imovini, uvedu dodatne restrikcije.
Oglašavanje inicijalne ponude digitalne imovine – dozvoljeno je samo za digitalnu imovinu za koju je odobren beli papir (ovde je Zakon nedosledan jer navodi odobrenje belog papira, a ne odobrenje objavljivanja belog papira), a oglašavanje se vrši u skladu sa Zakonom o oglašavanju.
Upis i uplata digitalne imovine – Ako je za inicijalnu ponudu digitalne imovine odobreno objavljivanje belog papira početak upisa i uplate digitalne imovine počinje najkasnije u roku od 30 dana od kada je odobreno objavljivanje belog papira. Digitalna imovina koja se izdaje može da se kupi uplatom u novcu, u digitalnoj imovini (dakle u kriptovaluti), i/ili u uslugama sticaoca te imovine (npr. prenos izdate digitalne imovine licima koja “rudare” tu digitalnu imovinu). Ako je inicijalna ponuda uspešno okončana (a to je kriterijum koji izdavalac treba da odredi u belom papiru), izdavalac ima obavezu da o tome odmah obavesti nadzorni organ. Zakon takođe ostavlja mogućnost da se podzakonskim aktima uredi postupak upisa i uplate digitalne imovine.
Izveštaj o ishodu inicijalne ponude – Ako je za inicijalnu ponudu digitalne imovine odobreno objavljivanje belog papira, izdavalac je dužan da, najkasnije u roku od 3 radna dana po okončanju inicijalne ponude, na svojoj internet prezentaciji objavi izveštaj o ishodu te inicijalne ponude. Formu i sadržini ovog obaveštenja zakonodavac ostavlja na uređenje podzakonskim aktima.
Izdavanje i oglašavanje inicijalne ponude digitalne imovine za koju nije napisan beli papir ili je odbijen zahtev za odobrenje objavljivanja belog papira – Zakon propisuje da je objavljivanje belog papira koji nije odobren u skladu sa zakonom dozvoljeno pod uslovom da se prilikom njegovog objavljivanja i tokom inicijalne ponude digitalne imovine na koju se odnosi taj beli papir jasno navede da taj beli papir nije odobren. Pod objavljivanjem misli se na objavljivanje na internet strani izdavaoca digitalne imovine.
Dakle, u slučaju da nije odobreno objavljivanje belog papira ili isto nije ni traženo, pa i u slučaju da beli papir nije napisan, izdavanje digitalne imovine nije zabranjeno, već je oglašavanje zabranjeno.
Međutim, Zakon je u članu 17. je i od ovog pravila predvideo izuzetke prema kojima izdavalac može oglašavati inicijalnu ponudu digitalne imovine za koju nije odobren beli papir u sledećim slučajevima:
- inicijalna ponuda je upućena manjem broju od 20 fizičkih i/ili pravnih lica;
- ukupan broj digitalnih tokena koji se izdaju nije veći od 20;
- inicijalna ponuda je upućena kupcima/investitorima koji kupuju/ulažu u digitalnu imovinu u vrednosti od najmanje 50.000 evra u dinarskoj protivvrednosti po zvaničnom srednjem kursu dinara prema evru koji utvrđuje Narodna banka Srbije na dan kupovine/ulaganja, po kupcu/investitoru;
- ukupna vrednost digitalne imovine koju tokom perioda od 12 meseci izdaje jedan izdavalac je manja od 100.000 evra u dinarskoj protivvrednosti po zvaničnom srednjem kursu dinara prema evru koji utvrđuje Narodna banka Srbije.
Što se tiče sadržine belog papira, Zakon u 10 tačaka navodi podatke i informacije koje beli papir treba da sadrži, s tim što ostavlja ovlašćenja kako Narodnoj banci Srbije, tako i Komisiji za hartije od vrednosti da odrede bližu sadržinu i dodatne elemente belog papira. U ovom trenutku, u odsustvu podzakonskih akata nemamo potpune podatke šta sve može biti zahtev, pa ostaje da čekamo i da verujemo da će podzakonski akti biti podsticajni za razvoj ove oblasti.
Ovaj tekst ne predstavlja pravni savet, već stav autora.
Autor: Advokat Željka Motika
