Naknada štete spada u domen kompleksne materije odštetnog prava čija se složenost ogleda u rešavanju niza pitanja počev od definisanja štete u pravnom smislu i utvrđivanja njenog postojanja, zatim utvrđivanja štetnika, odnosno odgovornog lica, prepoznavanja osnova odgovornosti i na kraju odmeravanja visine pripadajuće naknade štete kao realizacije pravozaštitnog zahteva.
Sve ovo su pitanja koja su značajna sa stanovišta prava jer postavljaju težak zadatak pred sud, zahtevajući visok nivo pravničkog znanja u cilju njihovog rešavanja, ali su od velike važnosti i iz praktičnog ugla jer oštećenom kroz dosuđenu novčanu naknadu štete omogućavaju pribavljanje izvesnih zadovoljstava koja treba da nadomeste njegov gubitak, odnosno na neki način „isprave“ povredu njegovog prava ili na zakonom zaštićenog interesa, stradalog u štetnom događaju. Imperativ u vidu pravičnosti obeštećenja koje sud treba da omogući oštećenom najsloženije je pitanje u nedostatku jasnih i preciznih kriterijuma za odmeravanja visine naknade štete, naročito ako se ima u vidu jedan isti štetni događaj različito pogađa oštećene, odnosno da imaju različiti subjektivni osećaj mere pogođenosti njihovog zaštićenog dobra. Problematika odštetnog prava se dodatno usložnjava činjenicom da jedan isti štetni događaj može dovesti do povrede pluraliteta prava čija zaštita podleže različitim normama više grana prava.
U konkretnom slučaju kod naknade štete usled neosnovanog lišenja slobode uočavamo pre svega povredu prava na ličnu slobodu, zaštićenu članom 27 Ustava RS, koja je nastupila usled lišenja slobode za koje se pokazalo da je bilo neosnovano, povredu prava slobode kretanja iz člana 39 Ustava RS, zatim povredu časti i ugleda kao odraza dostojanstva ličnosti do koje je došlo usled određenog stava i ponašanja sredine prema oštećenom licu nakon njegovog izlaska na slobodu. Ljudsko dostojanstvo kao meta pravni pojam i njegovi odrazi čast i ugled nije eksplicitno zaštićeno važećim Ustavom, ali njegova zaštita proizlazi iz celine pravnog sistema, posebno ako imamo u vidu činjenicu da se ljudsko dostojanstvo dovodi u vezu sa ljudskim pravima kao najmlađom generacijom prava ustavnog ranga.
Sa druge strane, Zakon o obligacionim odnosima u članu 200 povredu časti i ugleda dovodi u vezu sa slobodama i pravima ličnosti u sklopu propisivanja prava na naknadu štete usled tako pretrpljenih duševnih bolova. I član 35 Ustava RS načelno propisuje pravo na naknadu materijalne i nematerijalne štete licima neosnovano lišenim slobode, što je dalje konkretizovano Zakonikom o krivičnom postupku.
Zakonik o krivičnom postupku počev od člana 584 normira i uopšte reguliše postupak realizacije prava na naknadu štete uspostavljajući na taj način definiciju oštećenog lica. U svetlu tog člana neosnovano lišenim slobode se smatra lice: 1) koje je bilo lišeno slobode, a nije došlo do pokretanja krivičnog postupka ili je pravnosnažnim rešenjem postupak obustavljen, ili je optužba odbijena, ili je postupak pravnosnažno okončan odbijajućom ili oslobađajućom presudom, 2) koje je izdržalo kaznu zatvora, a povodom zahteva za ponavljanje krivičnog postupka ili zahteva za zaštitu zakonistosti izrečena mu je kazna zatvora u kraćem trajanju od izdržane kazne, ili je izrečena krivična sankcija koja se ne sastoji u lišnju slobode, ili je oglašeno krivim, a oslobođeno od kazne, 3) koje je bilo lišeno slobode duže vremena nego što traje krivična sankcija koja se sastoji u lišenju slobode koja mu je izrečena, 4) koje je usled greške ili nezakonitog rada organa postupka lišeno slobode ili je lišenje slobode trajalo duže ili je duže zadržano u zavodu radi izvršenja krivične sankcije koja se sastoji u lišenju slobode. Član 585 istog zakona propisuje pravo na naknadu štete i neosnovano osuđenom licu prema kome je pravnosnažno izrečena krivična sankcija ili koje je oglašeno krivim, a oslobođeno od kazne, a povodom vanrednog pravnog leka je novi postupak pravnosnažno obustavljen ili je optužba pravnosnažno odbijena ili je okončan pravnosnažnom oslobađajućom presudom.
Dakle, imamo situaciju kada Zakonik o krivičnom postupku definiše oštećeno lice, ali i propisuje postupak naknade štete u članu 588, uslovljavajući podnošenje tužbe za naknadu štete u parničnom postupku prethodnim obaveznim podnošenjem zahteva nadležnom ministarstvu, odnosno komisiji, radi postizanja sporazuma o postojanju štete, vrsti i visini naknade štete. U slučaju neusvajanja zahteva ili pasivnosti komisije u roku od tri meseca od dana podnošenja zahteva, tek tada se podnosi tužba nadležnom sudu radi ostvarenja pravozaštitnog zahteva.
Sporne su situacije kada se oštećeni nije obratio ovim zahtevom nadležnoj komisiji ministarstva, a podneo je tužbu, kao i situacija kada ne protekne rok od tri meseca od dana podnošenja zahteva, a oštećeni podnese tužbu nesačekavši, za koje ne postoje jedinstvena rešenja u praksi. Prema stavu jednog dela prakse takve situacije nalažu odbijanje tužbenog zahteva jer oštećeni nije ispunio imperativno postavljenu zakonsku obavezu prethodnog podnošenja zahteva, dok drugi deo prakse smatra da takve tužbe treba odbaciti kao preuranjene. Neulazeći u istaknute stavove koji svakako imaju svoja uporišta, intencija zakonodavca i ratio legis propisivanja vansudskog postupka naknade štete je svakako bila da se sudovi rasterete i da se u fazi koja prethodi formalnom i trajnijem postupku oštećeni obeštete u potpunosti i da se spreče ovakve tužbe postizanjem potpune naknade u vansuskom - alternativnom postupku.
Na ovom mestu možemo napraviti paralelu sa Zakonom o obaveznom osiguranju u saobraćaju koji takođe definiše postupak ostvarivanja prava na naknadu štete po osnovu autoodgovornosti, pre svega definišući krug oštećenih lica. Do zaključka koja su oštećena lica dolazimo primenom metode tumačenja argumentum a contrario koji vezujemo za čl. 21 koji eksplicitno reguliše lica koja nemaju pravo na naknadu štete po odredbama tog zakona. Članom 24 je takođe, kao i Zakonikom o krivičnom postupku propisan postupak naknade štete koji jednako uslovljava pravo na podnošenje tužbe prethodnim dostavljanjem zahteva osiguravajućem društvu.
Svaki od navedenih lex specialisa konkretizuje pojmove oštećenih lica i propisuje pravila postupka sui generis, regulišući na taj način primarni vansudski postupak naknade štete koji prethodi parničnom postupku i u kome treba da bude postignuto pravično obeštećenje. Međutim, statistički podaci ukazuju da su sporovi gde je upravo predmet spora naknade štete lica neosnovano lišenih slobode ili pak lica kojima je prouzrokovana šteta iz automobilske nesreće izuzetno česti, te je upitno koliko se na ovaj način ostvaruje efikasnost zakonskog rešenja, naročito ako se uzmu u obzir teškoće u postupku odmeravanja naknade štete i nedostatak jasnih kriterijuma sa kojima se suočavaju nesudski organi – u konkretnom slučaju komisije i osiguravajuća društva.
Osobenost postupka ostvarivanja prava na naknadu štete lica neosnovano lištenih slobode, pored toga što je reč o materiji gde se prepliću norme Ustavnog, Krivičnog i Građanskog prava, komplikuju i kriterijumi koje sud uzima u obzir prilikom odmeravanja visine naknade nematerijalne štete. To su pre svega objektivne okolnosti koje se tiču vrste i težine krivičnog dela koje je oštećenom stavljeno na teret, kao i subjektivne okolnosti koje sud saznaje iz iskaza stranke, a koje se odnose na osećaj proživljenog u pritvoru, kao i eventualna ranija osuđivanost ili neosuđivanost oštećenog. Ove okolnosti sud uzima u obzir jer kriterijumi propisani članom 200 st. 2 Zakona o obligacionim odnosima u vidu vođenja računa o značaju povređenog dobra, cilju kome naknade štete služi, kao i da se istom ne pogoduje težnjama koje nisu spojive sa njenom prirodom ili društvenom svrhom, jednostavno nisu dovoljni pokazatelji za odmeravanje visine pretrpljene štete kojoj naknada treba da bude ekvivalentna.
Upravo iz tog razloga, sud pribegava, pored načelnih zakonskih kriterijuma, dopunskim kriterijumima u koje u prvom redu spada stav sudske prakse o okolnostima koje se cene u svakom konkretnom slučaju, a vezuju se za činjenično stanje u vidu vrste i težine krivičnog dela i iskaza oštećenog u pogledu doživljaja sopstvenog pritvaranja, uslova u pritvoru, stava sredine, ali i kriterijuma koji se vezuje za pravnu ocenu nalaza veštaka.
Prema tome, sudska praksa i pravna ocena veštačenja od koga sud polazi, predstavljaju dopunske kriterijume kojima se sud rukovodi odmeravajući visinu naknade štete oštećenom licu. Oštećeni prema tome ima pravo na naknadu nematerijalne štete usled duševnih bolova zbog povrede časti, ugleda, slobode i prava ličnosti zbog neosnovanog lišenja slobode, ali i kao poseban vid štete prema aktuelnoj sudskoj praksi ima pravo i na naknadu nematerijalne štete za pretrpljeni strah usled proživljenog u pritvoru koji prevazilazi redovne, tolerantne granice, koji je intenzivan i dugog trajanja, ali i za duševne bolove zbog umanjenja opšte životne aktivnosti, što je uzrokovano pritvaranjem. U takvim situacijama veštak odgovarajuće medicinske stručnosti daje stručnu procenu zdravstvenog stanja takvog lica, koje sud pravno vrednuje i na osnovu njega vrši evaluaciju u cilju ostvarenja osnovnog načela odštetnog prava – pravičnog obeštećenja.
Pored nematerijalne, oštećeni ima pravo i na naknadu materijalne štete najčešće u vidu gubitka zbog nastupelog mirovanja radnog odnosa usled neosnovanog lišenja slobode koja se na egzaktan, gotovo matematički precizan način utvrđuje posredstvom veštaka ekonomsko finansijske struke.
Jedno dobro dakle može da bude zaštićeno sa stanovišta normi različitih grana prava koje svaka iz svog ugla štiti njihovog titulara, međutim, najveća zaštita titulara povređenog ili ugroženog dobra se ostvaruje efikasnim postupkom zaštite njegovog prava kroz postupak naknade štete uz definisanje jasnih i preciznih kriterijuma njenog odmeravanja, što predstavlja garanciju pravičnom i potpunom obešećenju i samim tim ostvarenju načela integralne naknade štete koje obavezuje da se svaka prouzrokovana šteta naknadi.
Osnovni – zakonski kriterijumi iz čl. 200 st. 2 Zakona o obligacionim odnosima uz dopunske kriterijume iz sudske prakse i nalaza veštaka, uz poštovanje osnovnih načela odštetnog prava – pravičnog obeštećenja i integralne naknade štete olakšavaju put sudu, ali i oštećenom u cilju objektivnijeg i pouzdanijeg odmeravanja visine naknade štete i njenog ostvarenja.
Ovaj tekst ne predstavlja pravni savet, već stav autora.
Autor: Vladislava Milić, viši sudijski saradnik u Višem sudu u Beogradu
