U vremenima kada je finansijska egzistencija pojedinih porodica vrlo ugrožena, kada je nezaposlenost ili rad za minimalnu zaradu nedovoljan za izdržavanje višečlane porodice, mnogi članovi porodice egzistiraju od alimentacije tj. od zakonskog izdržavanja koje im je presudom nadležnog suda utvrđeno.
Na pitanje ko ima pravo na izdržavanje Porodični zakon nam bliže određuje da pravo na izdržavanje imaju prevashodno deca, majke deteta, roditelji i drugi srodnici definisani članovima od 153. do 159. Porodičnog zakona, kao i da je svako izdržavanje individualno i mora se utvrditi presudom.
Pravo i dužnost izdržavanja imaju određeni članovi porodice (deca, roditelji, srodnici) od strane drugih članova porodice. Naime, ova zakonska odredba se može primenjivati tek nakon sprovedenog parničnog postupka koji je okončan pravnosnažnom i izvršnom presudom odnosno izvršnim poravnanjem zaključenim pred sudom. Tek nakon dobijene izvršne isprave i propuštanja obavezanog lica koje daje izdržavanje da isto da licu koje je obavezano da izdržava, može se podneti krivična prijava.
Krivično delo nedavanje izdržavanja definisano je i bliže uređeno članom 195. KZ, posebnim delom koji se odnosi na brak i porodicu i isti definiše da lice koje ne daje izdržavanje licu koje je po zakonu dužno da izdržava, a ta dužnost je utvrđena izvršnom sudskom odlukom ili izvršnim poravnanjem pred sudom ili drugim nadležnim organom, u iznosu i na način kako je to odlukom utvrđeno kazniće se novčanom kaznom ili zatvorom do dve godine.
Dakle, postojanje same zakonske obaveze nije dovoljno već je neophodno da ta obaveza bude konkretizovana i utvrđena sudskom odlukom, da se odnosi na lice kome se izdržavanje utvrđuje kao i lice koje je obavezano na izdržavanje, sa konkretnim davanjima (iznosima i načinom izvršenja obaveze).
Protek vremena od trenutka kada je doneta izvršna sudska odluka do trenutka podnošenja krivične prijave nije regulisano zakonom. S tim u vezi, Viši sud u Čačku smatra da je protek od tri meseca preuranjen za postojanje krivičnog dela nedavanje izdržavanja.
Neretko se u praksi učinioci pravdaju činjenicom da su kupovali garderobu za svoju decu ili da su davali džeparac, međutim takvo postupanje okrivljenog je od značaja samo kao eventualna olakšavajuća okolnost prilikom odmeravanja kazne, a nije od značaja i za biće krivičnog dela.
Drugim rečima, sve što je okrivljeni/a kupovao u vidu poklona i davao u vidu džeparca nije od značaja za postojanje bića krivičnog dela ukoliko isti nije postupao na način kako mu je to izričito sudskom odlukom utvrđeno.
Drugim stavom pomenutog člana 195. KZ-a definisano je da se učinilac neće kazniti ukoliko iz opravdanih razloga nije davao izdržavanje. O opravdanim razlozima i njihovom (ne)postojanju sud odlučuje u svakom konkretnom slučaju. Tako recimo, postojanje ozbiljnog zdravstvenog problema kod učinioca zbog kojeg je isti sprečen da doprinosi izdržavanju, može se ceniti kao opravdan razlog za nedavanje izdržavanja.
Postojanje samog saznanja da se za nedavanje izdržavanja može izreći i kazna zatvora kod samog učinioca bi permanentno trebalo da izazove osećaj straha kod učinioca da utvrđenu obavezu izvršava i bez želje za tim. Ovim krivičnim delom se pruža jača pravna sigurnost izdržavanom licu, ali u praksi je neretko slučaj sasvim drugačiji. Osuđujuće presude izrečene na uslovne osude, nepostojanje snažnijeg pravnog instrumenta da učinioca natera da izvrši svoju obavezu je neretko slučaj koji se sreće u sudskim praksama pri čemu izvršilac bude više puta osuđen na uslovnu kaznu ili čak i efektivan zatvor a obavezu prema izdržavanom licu ne izvrši ni nakon toga. Za samog klijenta je dobijeno mnogo a suštinski ništa.
Stavom 4. pomenutog člana Krivičnog zakonika definisano je da ako sud izrekne uslovnu osudu može odrediti obavezu učinioca da izmiri dospele obaveze i da uredno daje izdržavanje. Međutim, ukoliko sud ne utvrdi ovakvu obavezu izdržavano lice nakon dobijene osuđujuće presude svoje imovinsko pravo mora da ostvaruje u parničnom postupku. Vođenje takvog postupka takođe iziskuje vreme i strpljenje.
Porodični zakon je članom 167. definisao obavezne i fakultativne osnove za prestanak davanja izdržavanja. Imajući u vidu da prestanak obavezne osnove za izdržavanje nastupa po sili zakona, postavilo se pitanje da li je neophodno za krivično delo nedavanje izdržavanja doneti posebnu sudsku odluku kojom bi se utvrdilo da je obaveza izdržavanja prestala. (Npr. Ukoliko nastupi smrt poverioca ili dužnika izdržavanja). U slučajevima kada se radi o obaveznim elementima, krivično delo ne postoji, pa je donošenje sudske odluke o prestanku izdržavanja suvišno. Međutim, kada govorimo o fakultativnim osnovama za prestanak izdržavanja neophodna je pisana odluka suda o prestanku obaveze izdržavanja.
Mišljenja sam da bi rešenje ovog problema eventualno moglo da se reguliše određenim vidom prinudnog rada učinioca, čiji srazmerni deo zarade bi se po službenoj dužnosti uplaćivao na račun izdržavanog lica. Na taj način bi se smanjio broj importovanih manuelnih radnika, osuđujuće presude bi imale realizaciju u praksi, a izdržavana lica bi bila ekvivalentno potraživanjima podmirena, ali ovakvo rešenje nije predviđeno Krivičnim Zakonikom.
Ono što za sada preostaje je da se krivičnim prijavama procesuiraju učinioci ovog krivičnog dela u nadi da će moralna osuda društva i strah od zatvora uticati na izmirenje njihovih obaveza izdržavanja.
Ovaj tekst ne predstavlja pravni savet, već stav autora.
Autor: Milena Kuč, advokat.
