Ugovorne strane su slobodne da svoje ugovorne odnose uređuju na način na koji one žele, međutim, granicu njihove autonomije, odnosno slobode ugovaranja, predstavljaju prinudni propisi, javni poredak i dobri običaji. Ukoliko je ugovor u suprotnosti sa prinudnim propisima, javnim poretkom ili dobrim običajima, on je ništav, osim ako cilj povređenog pravila ne upućuje na neku drugu sankciju ili ako zakon u određenom slučaju ne propisuje šta drugo.
Prinudni propisi predstavljaju skup obaveznih pravila koja se moraju poštovati i koja ne mogu biti menjana voljom ugovornih strana. Ugovoranje nekog člana ugovora koji je u suprotnosti u odnosu na prinudne propise, vodi ništavosti bilo tog konkretnog člana, bilo čitavog ugovora. To će na primer biti slučaj kada ugovorne strane odrede kraće vreme zastarelosti neke obaveze od onog koje je propisano zakonom, što je protivno imperativnoj odredbi Zakona o obligacionim odnosima.
Javni poredak obuhvata skup obaveznih ustavnih i zakonskih načela koja čine suštinu nekog pravnog sistema. Njima nisu obuhvaćeni pojedinačni pravni odnosi, te se moraju konkretizovati u svakom pojedinačnom slučaju u sudskom postupku. To je recimo načelo savesnosti i poštenja koje propisuje Zakon o obligacionim odnosima, a kršenje istog prilikom zaključenja ugovora vodi ništavosti.
Pravni običaji su pravila koja su nastala dugotrajnim ponavljanjem u društvu, koje prati svest o obaveznosti, a čije kršenje prati pravna sankcija. Ništav je onaj ugovor koji je u suprotnosti za dobrim običajima. Tako je na primer ništava odredba, koja se uobičajeno ugovara prilikom zaključenja ugovora o kupoprodaji, da se ugovor ne može napadati po bilo kom osnovu, jer nije u skladu sa dobrim običajima.
Ništavost u Zakonu o obligacionim odnosima
Zakon o obligacionim odnosima, pored ove opšte definicije ništavosti, navodi i konkretne slučajeve koje za posledicu imaju ništavost.
Prvi od tih slučajeva je situacija kada je predmet obaveze nemoguć, nedopušten, neodređen ili neodrediv. Na primer, ukoliko je rešenjem suda privremenom merom zabranjeno raspolaganje, otuđenje i opterećenje određene nepokretnosti, nedopušten je predmet obaveze ugovora o kupoprodaji predmetne nepokretnosti, odnosno prenos prava svojine na istoj, te je ovaj ugovor ništav.
Osnov ugovorne obaveze ili kauza je cilj kome stranke teže prilikom preuzimanja ugovornih obaveza. Ukoliko je ugovor bez osnova, ili je osnov nedopušten, ugovor je takođe ništav. Osnov je na primer nedopušten ukoliko se ugovor o poklonu zaključi sa jednim licem sa ciljem da se osujeti naplata potraživanja drugog lica, zbog nepostojanja druge imovine, izuzev imovine koja je predmet ugovora o poklonu, iz koje bi to drugo lice svoje potraživanje moglo naplatiti. S obzirom da je ovde reč o dobročinom pravnom poslu, odnosno ugovoru bez naknade, nedopuštena pobuda, koja inače nema uticaja na punovažnost teretnih ugovora, ovde jeste od uticaja, jer ulazi u pojam kauze.
Pravno lice može zaključivati ugovore u pravnom prometu u okviru svoje pravne sposobnosti. Ugovori koje pravno lice zaključi kada izađe iz ovih okvira su ništavi.
Ukoliko je za neki ugovor propisana određena forma, nedostatak iste vodi ništavosti, osim ukoliko iz cilja propisa kojim je određena forma ne proizlazi nešto drugo. Isti je slučaj i kada posebna forma nije propisana, ali je ugovorena, ukoliko su stranke punovažnost ugovora uslovile tom posebnom formom.
Zakon o obligacionim odnosima takođe propisuje da je ništav zelenaški ugovor, odnosno ugovor kojim neko, koristeći se stanjem nužde ili teškim materijalnim stanjem drugog, njegovim nedovoljnim iskustvom, lakomislenošću ili zavisnošću, ugovori za sebe ili za nekog trećeg korist koja je u očiglednoj nesrazmeri sa onim što je on drugom dao ili učinio, ili se obavezao dati ili učiniti.
Posledice ništavosti
Posledica svih ovih slučajeva ništavosti ugovora je obaveza svake ugovorne strane da vrati drugoj sve ono što je po osnovu takvog ugovora primila, a ukoliko to nije moguće, ili se priroda onog što je ispunjeno protivi vraćanju, daje se odgovarajuća naknada u novcu, prema cenama u vreme donošenja sudske odluke. Ukoliko je ugovor ništav zbog toga što je po svojoj sadržini ili cilju protivan prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima, sud može odbiti zahtev nesavesne strane za vraćanje onog što je drugoj strani dala, a može odlučiti i da druga strana ono što je primila po osnovu takvog ugovora preda opštini na čijoj teritoriji ona ima sedište, odnosno prebivalište ili boravište. Kao još jedna posledica ništavog ugovora može se javiti naknada štete, s obzirom da ugovarač koji je kriv za zaključenje ništavog ugovora odgovara svome saugovaraču za štetu, koju ovaj trpi zbog ništavosti ugovora, pod uslovom da saugovarač nije znao, niti morao znati za postojanje uzroka ništavosti.
Delimična ništavost
Ništavost određene odredbe ugovora ne povlači ništavost čitavog ugovora, ukoliko ugovor može opstati i bez te ništave odredbe, pod uslovom da upravo ta ništava odredba nije bila odlučujuća pobuda zbog koje je ugovor zaključen. A čak i ako je ništava odredba bila odlučujuća pobuda, ugovor će ostati na snazi u slučaju kad je ništavost ustanovljena upravo da bi ugovor bio oslobođen te odredbe i važio bez nje.
Naknadni nestanak uzroka ništavosti i konverzija
Ništav ugovor ne postaje punovažan ni kada uzrok ništavosti naknadno nestane, međutim, ukoliko ništav ugovor ispunjava uslove za punovažnost nekog drugog ugovora, važiće taj drugi ugovor, ako je to u skladu sa ciljem koji su prilikom zaključivanja ništavog ugovora ugovarači imali i ako bi oni taj ugovor zaključili da su znali za ništavost svog ugovora.
Isticanje ništavosti
Na ništavost sud pazi po službenoj dužnosti i na nju se može pozivati svako zainteresovano lice. Pravo na isticanje ništavosti se ne gasi.
Ovaj tekst ne predstavlja pravni savet, već stav autora.
Autor: Stefan Klajić, advokat.
