Nakon što smo u prethodnom članku pisali o tržištu nepokretnosti u Srbiji i predstavili kako bi tokenizacija mogla da doprinese povećanju efikasnosti tog tržišta, nije zgoreg objasniti još jedan veoma važan institut koji je po mnogo čemu prethodio tokenizaciji, a to je sekjuritizacija. U ovom članku će biti objašnjena sama suština sekjuritizacije, a radi lakšeg razumevanja, biće objašnjeno na primeru kako bi banke u Srbiji mogle da sekjuritiziju zajmove, čime bi efektivno otvorili jedno potpuno novo tržište. Da li je Srbija spremna da umesto NPL-ova (nonperforming loan) sekjuritizuje zajmove ili u ne tako dalekoj budućnosti tokenizuje, procenite sami. Pa, hajde da počnemo!
Sekjuritizacija aktive je inovativan način da zajmodavci prikupe sredstva na tržištu kapitala prodajom budućih potraživanja novčanih tokova svoje imovine. Nažalost ovaj način prikupljanja kapitala je skoro pa nepostojeći u Srbiji. Postavlja se pitanje zašto finansijske institucije ne koriste po mnogim parametrima daleko povoljniji način prikupljanja kapitala od klasičnog deponovanja ili uzimanja kredita. Hajde da vidimo kako bi to moglo izgledati.
Sekjuritizacija praktično znači da se novčani tokovi prodaju u formi hartija od vrednosti izdatih na osnovu novčanih tokova koji proizilaze iz imovine. Otuda i naziv Asset Backed Securities (ABS). Ovaj način finansiranja razlikuje se od tradicionalnog načina prikupljanja sredstava primanjem depozita ili zaduživanjem u obliku kredita. Takođe se razlikuje i od izdavanja dužničkih ili vlasničkih hartija od vrednosti (obveznice i akcije) kao i od ostalih vidova prikupljanja sredstava na tržištu kapitala. Emitenti ABS su najčešće izdavaoci imovine poput rezidencijalnih ili komercijalnih hipoteka, potrošačkih zajmova ili bilo kog finansijskog instrumenta sa predvidljivim i stabilnim novčanim tokom potraživanja. Upravo iz ovog razloga, sa računovodstvene tačke gledišta, izdavanje ABS se smatra prodajom imovine, te ima različit način knjiženja od izdavanja obveznica koje predstavljaju finansiranje dugom. Konkretno, možemo reči da izdavanje ABS u cilju prikupljanja sredstava ima sledeće 4 značajne karakteristike:
- ABS se izdaju kroz zaseban pravni entitet koji se najčešće naziva Special Purpose Vehicle (SPV);
- Računovodstveni tretman ABS je prodaja imovine, a ne finansiranje dugom;
- ABS zahteva servisiranje imovine za račun investitora;
- Kreditni rejting ABS-a se izvodi prevashodno iz kreditnog rejtinga imovine (kolaterala);
Nakon što smo se upoznali sa pojmom sekjuritizacije i osnovnim karakteristikama, prelazimo na konkretan primer sekjuritizacije zajmova koji banke na razvijenijim finansijskim tržištima sprovode kako bi prikupili još sredstava i istovremeno prebacili rizik na investitore.
Pretpostavimo da banka X želi da prikupi dodatna sredstva kako bi mogla da ih plasira u vidu novih kredita svojim postojećim ili novim klijentima. Ona ima na raspolaganju više opcija, među kojima je prikupljanje sredstava od deponenata, finansiranje putem izdavanja obveznica ili prikupljanje nelikvidne imovine od koje će u procesu finansijskog inženjeringa stvoriti hartije od vrednosti koje do tada nisu postojale. Kako to izgleda na konkretnom primeru? Banka X u obavljanju svoje redovne delatnosti plasira sredstva u vidu potrošačkih kredita za različite namene, od kupovine stana, automobila, plaćanja školarine, duga na osnovu kreditnih kartica itd. Navedena sredstva se knjiže na strani aktive u delu potraživanja, pošto ona predstavljaju imovinu banke, odnosno buduća novčana potraživanja na koja banka polaže pravo. Ali, kako su banci X potrebna sveža sredstva sada, a ne u vreme dospevanja datih potraživanja, banka pribegava procesu finansijskog inženjeringa - sekjuritizaciji i vrši prepakivanje sopstvenih potraživanja i na osnovu njih izdaje hartije od vrednosti zainteresovanim investitorima. Prednost navedenog načina finansiranja u odnosu na finansiranje dugom gde bi banka morala da plaća kamatu je posledično i niža cena kapitala kao i diverzifikacija izvora finansiranja.
Prvi korak u ovom procesu je osnivanje SPV koji predstavlja zaseban pravni entitet u odnosu na banku X. Zatim, banka X u svojstvu originatora svoja potraživanja koja proizlaze iz ranije izdatih potrošačkih kredita prebacuje na SPV koji se pojavljuje u svojstvu izdavaoca. Na osnovu toga SPV, izdaje zainteresovanim investitorima hartije od vrednosti (ABS), a zauzvrat prima potrebna novčana sredstva. Bitno je napomenuti da kreditini rejting novoizdatih ABS nije isti kao i kreditni rejting banke X - izdavaoca. Glavni razlog postojanja SPV je zaštita investitora (ali i banke kao originatora). Naime, ukoliko dođe do stečaja banke X, investitori u ABS neće biti pogođeni iz prostog razloga što je ABS izdao SPV. Dodatno, poverioci banke X u stečajnom postupku neće moći da potražuju ABS, jer su one aktiva SPV-a, a ne banke X - originatora.
Nakon što su ABS prodate investitorima, sledeći važan korak je servisiranje obaveza. U toj ulozi se najčešće javlja originator, što je u našem primeru banka X. Naime, njena obaveza je prikupljanje uplata (kamata i glavnica) od strane klijenata na ime ranije izdatih kredita i njihov transfer na SPV koji ih kasnije transferiše investitorima. Važno je primetiti da isplata po osnovu ABS zavisi isključivo od uplata originatoru. U svim navedenim kretanjima novca, banka X zarađuje određenu naknadu na ime transakcionih troškova. Možemo zaključiti iz izloženog do sada da se kao glavni razlozi za sekjuritizaciju javljaju:
- Smanjenje troškova finansiranja;
- Mogućnost diverzifikacije izvora finansiranja;
- Mogućnost upravljanja rizikom;
- Generisanje prihoda od transakcionih troškova.
Pored očiglednih benefita za originatora i investitore, najčešće institucionalni investitori dobijaju mogućnost ulaganja u nove instrumente kojima ranije nisu imali pristup, čime efektivno mogu da izvrše diverzifikaciju svog portforolija, ali i bolje prinose u odnosu na neke druge instrumente. Skrećemo pažnju da navedeni primer sekjuritizacije za potrebe ovog članka predstavlja krajnje jednostavnu i bazičnu konstrukciju ovog inače veoma složenog procesa. Na primer, ABS bi mogli (i po pravilu i jesu, pogotovo kod Mortage Backed Securities koji su izdati na osnovu hipoteka sastavljeni od više tranši od kojih svaka ima poseban nivo rizika kao i stopu prinosa).
Nakon izloženih benefita, postavlja se opravdano pitanje zašto finansijske institucije u Srbiji ne koriste mogućnost sekjuritizacije? Da li je u pitanju nepostojanje kulture investiranje koja za posledicu ima nepostojanje dovoljnog broja zainteresovanih investitora kojima bi prodala potraživanja, nespremnost finansijskih institucija da se upuste u nove poslove ili je u pitanju nešto drugo? Da li će uvođenje digitalne imovine u pravne okvire Republike Srbije koja otvara vrata tokenizaciji finansijske aktive nešto promeniti na ovom planu? Da li će novi igrači iskoristiti prednosti koje nova tehnologija donosi sa sobom i preuzeti deo kolača od finansijskih institucija?
Budite slobodni da postavljate pitanja, komentarišete i delite članak. Ovaj tekst ne predstavlja pravni savet, već stav autora.
Autor: Bogdan Vujović, pravni savetnik.
