U prethodno objavlјenom tekstu započeli smo razmatranje o tome šta se smatra aktuelnim pitanjima medijskog prava počev od označavanja tužioca i tuženih u sporu iz medijskog prava, gde je klјučno pitanje za primenu Zakona o javnom informisanju i medijima da li označeni subjekt ima svojstvo medija ili nema, odnosno da li je kao takav registrovan u registru medija ili nije, kao i o prirodi pravozaštitnih zahteva kojima se inicira postupak i realizuje odlučuvanje. Takođe, sporovi iz medijskog prava zasnivaju se na pravozaštitnom zahevu naknade štete zbog objavlјivanja informacije čije je objavlјivanje po Zakonu o javnom informisanju i medijima zabranjeno gde aktivno legitimisano lice traži naknadu nematerijalne štete prema opštim pravilima odštetnog prava iz Zakona o obligacionim odnosima, a tužioci najčešće kumulativno postavlјaju i zahtev kojim pored dosuđivanja naknade štete, traže i da se odgovorni urednik obaveže da objavi presudu u sredstvima javnog informisanja. Dakle, dva zakona – Zakon o javnom informisanju i medijima i Zakon o obligacionim odnosima, paralelno egzistiraju i primenjuju se na postupke naknade štete iz medijskog prava, što nužno utiče na nadležnost suda za odlučivanje. U procesnom smislu paralelna primena ova dva zakona dobrim delom uslovlјavaju razgraničenje nadležnosti između osnovnih sudova i Višeg suda u Beogradu.
Naime, u situaciji kada je šteta nesporno prouzrokovanja objavlјivanjem zabranjene informacije kao potencijalni tuženi se može naći i subjekt – najčešće pravno lice za koje uz tužbu nije priložen dokaz da je registrovan u registru medija, što izaziva različite procesne posledice u vidu odluka koje sud donosi. U konkretnom slučaju, navedena situacija može se razrešiti dvema odlukama – rešenjem kojim se sud oglašava stvarno nenadležnim i rešenjem o odbačaju tužbe.
Tako, u jednom slučaju iz sudske prakse kao tuženi je bilo označeno fizičko lice i internet stranica na kojoj su objavlјeni članci zbog kojih tužioci tvrde da su pretrpeli nematerijalne štetu, a koja stranica nije upisana u registru medija, te se Viši sud u Beogradu na osnovu člana 22 st. 2, čl. 23 st 1 tačka 7 Zakona o uređenju sudova, člana 4 st. 2 Zakona o sedištima i područjima sudova i javnih tužilaštava, člana 29, 112, 113 i 115 Zakona o javnom informisanju i medijima oglasio stvarno nenadležnim. Sud je bio rezonovanja da u situaciji kada je kao tuženi označeno fizičko lice i internet stranica koja nije registrovana u registru medija, prema članu 23 st. 3 tačka 7 Zakona o uređenju sudova nije reč o medijskom sporu gde se primenjuje Zakon o javnom informisanju i medijima, već je reč o klasičnom sporu povodom prouzrokovanja šteta na koja se primenjuju opšta pravila odštetnog prava iz Zakona o obligacionim odnosima, zbog čega se oglasio stvarno nendaležnim i uputio predmet osnovnom sudu na dalјu nadležnost kod takvog činjeničnog stanja, kao i kod činjenice da su tužioci u tužbi opredelili vrednost predmeta spora na iznos od 300.000,00 dinara koji ne prelazi revizijski cenzus, čime su implicitno optirali za nadležnost osnovnog suda.
Sa druge strane, sud je u sličnoj situaciji, kada su kao tuženi bili označeni fizičko lice, internet portal koji nije bio registrovan u registru medija, i jedan lokalni list, sud je doneo rešenje kojim je odbacio tužbu u odnosu na internet portal, pozivajući se na odredbu čl. 29 Zakona o javnom informisanju i medijima koja propisuje šta se sve smatra medijem uz obavezan uslov registracije, pri čemu propisuje da medij nema svojstvo pravnog lica, te s pozivom na odredbu čl. 74 ZPP-a koja određuje stranačku sposobnost koju imaju fizička i pravna lica, ali i kolektiviteti koji ne spadaju u kategoriju tih lica, ali im se za potrebe parničnog postupka može priznati stranačka sposobnost koju medij stiče svojstvom registracije, što tu nije bio slučaj.
Dakle, u istoj pravnoj situaciji imamo dve različite odluke, prva kojom se sud oglasio nenadležnim, što podrazumeva da internet stranica može da ima stranačku sposobnost iako nije registrovana u registru medija i drugi u kojoj je sud a priori odbacio tužbu nalazeći da ako uslov registracije nije uspinjen označeni internet portal ne može uopšte da bude stranka u postupku.
Neulazeći u ispravnost jednog ili drugog odlučivanja, iako za oba rezona postoji čvrsta pravna agrumentacija, korisno je razrešiti navedenu dilemu i zauzeti jasan stav u pogledu postupanja suda u takvim situacijama, što svakako predstavlјa dalјi zadatak za sudsku praksu i ostvarivanje imeprativa jednake primene prava.
Osim postupanja suda na samom početku parničnog postupka, dakle u fazi zasnivanja nadležnosti i ispitivanja pretpostavki za odlučivanje, u klјučna pitanja medijskog prava ubrajamo problematiku postavlјanja tužbenih zahteva kada je petitumom tražena naknada nematerijalne štete usled objavlјivanja zabranjene informacije prema Zakonu o javnom informisanju i medijima, ali je uz navedenih zahtev traženo i obvezivanje odgovornog urednika na objavu presude u sredstvima javnog informisanja. Ovakvko objavlјivanje se može analizirati i problematizovati pre svega sa stanovišta biti i svrhe građansko pravnih sankcija i njihovo strogo razlikovanje u odnosu na krivične sankcije, što proizlazi iz duha celokupnog pravnog sistema Republike Srbije koji, budući da je zasnovan na vizantijsko rimskoj pravnoj tradiciji počiva na strogoj distinkciji između normi građanskog prava sa jedne, i normi krivičnog prava sa druge strane. Naime, objavlјivanje presude predviđeno je najpre saveznim Zakonom o obligacionim odnosima u članu 199 koji u slučaju povrede prava ličnosti predviđa objavlјivanje presude ili ispravke na trošak štetnika. Sa druge strane i Zakon o javnom informisanju i medijima u članu 120 propisuje obavezu odgovornog urednika na objavlјivanje presude bez komentara i odlaganja pod uslovima i u roku iz navedenog člana. Jasno je da je sankcija u konkretnom slučaju lična jer je njome pogođen odgovorni urednik, pa se postavlјa pitanje opravdanosti ovog, rećićemo dodatnog sankcionisanja, atipičnog za građansko pravo u situaciji kada je petitumom tražen i dosuđen opredelјeni iznos na ime naknade nematerijalne štete zbog objvalјivanja zabranjene informacije. Sankcija u građanskom pravu u nas pogađa imovinu štetnika, te je njegovo obvezivanje na isplatu određenog novčanog iznosa iz njegove imovine dovolјno da se oštećeniku pruži izvesna satisfakcija za povredu njegovog prava ličnosti, dok sa druge strane sankcija u krivičnom pravu pogađa ličnost okrivlјenog i nema restitutivne već retributivne elemente. Ovakvo brisanje razlike između dva različita sistema građanskog i krivičnog prava svojstveno je anglo američkom pravu, gde navedena razlika nije toliko odsečna, te upravo u ovakvim institutima vidimo prodor i dominantaj uticaj tog pravnog sistema na evropsko kontintentalnu pravnu porodocu. Isto važi i u slučaju iz člana 93 Zakona o javnom informisanju i medijima gde zakon dozvolјava pretnju plaćanja izvesnog novčanog iznosa na ime penala u slučaju ne objavlјivanja odgovora na informaciju, odnosno ispravke, ali doduše ne precizira na koji način se penali određuju, da li zbirno ili ne, i koji su kriterijumi za njihovo odmeravanje.
U iznetom članku, navedena pitanja autor je obradio u meri u kojoj mu je aktuelna praksa, ali i iskustvo dopuštalo, imajući u vidu da je praksa mlada, a da je reč o institutima koji su novi u domaćem pravu i nesvojstveni evropsko kontinentalnoj tradiciji, te prema tome ozbilјnija analiza tek predstoji. Takođe, značajan uticaj na rezonovanje domaće sudske prakse vrši i evropski sud koji svojim odlukama određuje pravac tumačenja odredbi medijskog prava, a samim tim i predstavlјa dobar uzor domaćoj judikaturi u dalјem postupanju.
Ovaj tekst ne predstavlja pravni savet, već stav autora.
Autor: Vladislava Milić, viši sudijski saradnik u Višem sudu u Beogradu
