U našem pravu postoje dva osnova za nasleđivanje: testament i zakon. Ukoliko je preminuli iza sebe ostavio testament koji ispunjava sve zakonom propisane uslove, njegova imovina će biti raspodeljena shodno njegovoj poslednjoj volji - testamentalnim naslednicima. Ukoliko testamenta nema ili on ne ispunjava zakonske uslove da bi proizveo pravno dejstvo, imovina će biti raspodeljena zakonskim naslednicima na osnovu zakonskih pravila. Njima se potencijalni naslednici svrstavaju u nasledne redove, uz određivanje udela u imovini koji će im pripasti i redosleda po kojima se pozivaju na nasleđe.

 

Dakle, testament je potrebno sastaviti ukoliko želimo da izbegnemo zakonski režim nasleđivanja, bilo tako što ćemo drugačije raspodeliti udele svojim zakonskim naslednicima, bilo tako što ćemo imovinu raspodeliti i licima koja ne spadaju u zakonske naslednike.

 

Testament (zaveštanje) je jednostrana, lična i uvek opoziva izjava volje za to sposobnog lica (zaveštaoca) kojom ono raspoređuje svoju imovinu za slučaj smrti, u zakonom određenom obliku.

 

Odlike testamenta:

 

  • nastaje i proizvodi pravno dejstvo izjavom volje samo jednog lica - zaveštaoca;
  • isključena je bilo kakva vrsta zastupanja - izjavu volje zaveštalac mora dati isključivo lično, nikad preko punomoćnika bez obzira na vrstu punomoćja; 
  • zaveštalac uvek može izmeniti/opozvati sve dok je sposoban za rasuđivanje i tog prava se ne može ni na koji način odreći;
  • njime se raspolaže imovinom za slučaj smrti (s tim što zaveštalac može u zaveštanje uneti i neimovinske odredbe poput određivanja mesta i načina sahrane i slično),  što znači da ovaj pravni posao nastaje za života lica koje ga preduzima, ali sva njegova pravna dejstva otpočinju tek njegovom smrću; 
  • dobročin pravni posao - naslednici po osnovu zaveštanja dobijaju korist za koju ne daju nikakvu protivnaknadu; 
  • strogo formalan pravni posao, s obzirom na to da proizvodi pravno dejstvo samo ukoliko je učinjen u nekoj od zakonom predviđenih formi (oblika).

 

Zaveštanje može sačiniti lice koje je u momentu sačinjavanja zaveštanja navršilo petnaest godina života i koje je sposobno za rasuđivanje. Sposobnost za rasuđivanje podrazumeva sposobnost lica da shvati stvarni i pravni značaj svoje izjave volje. S tim u vezi, ukoliko lice izgubi sposobnost za rasuđivanje posle sačinjenog zaveštanja to neće uticati na punovažnost (pravno dejstvo) zaveštanja.

 

Zaveštaočeva volja za sačinjavanje (kao i za opoziv zaveštanja), mora biti ozbiljna, stvarna i slobodna, a njegova namera da sačini/opozove testament mora biti određena i bezuslovna.

 

Zaveštanje mora biti sačinjeno u obliku i pod uslovima određenim zakonom. Zakonom o nasleđivanju predviđeno je ukupno devet oblika zaveštanja, od kojih su neki vanrednog karaktera jer se mogu sačinjavati samo u određenim okolnostima i važe određeno vreme. Svojeručno zaveštanje, pismeno zaveštanje pred svedocima, sudsko zaveštanje i javnobeležničko zaveštanje su najčešće korišćeni oblici, a pored njih postoje i konzularno, međunarodno, brodsko, vojno i usmeno zaveštanje.

 

Svojeručno zaveštanje

 

Za punovažnost ovog zaveštanja potrebno je da ga zaveštalac od početka do kraja napiše svojom rukom (olovkom ili drugim uobičajenim, nemehaničkim sredstvom za pisanje) i da ga potpiše, te je neophodno da je zaveštalac pismen, odnosno da zna da čita i piše. Nije dozvoljeno da se tekst zaveštanja nekome diktira ili da se iskuca i odštampa, a potom potpiše. Datum sačinjavanja ne mora se posebno naznačiti, ali je to poželjno zbog moguće procene sposobnosti za rasuđivanje zaveštaoca, zbog eventualnog opoziva i sl.

 

Ovaj oblik zaveštanja odlikuje brzina i lakoća obzirom da ga lice može sastaviti samo, bez potrebe za bilo kakvom overom i bez ikakvih troškova. Takođe, ono omogućava potpunu privatnost obzirom da je jedini oblik zaveštanja kod kojeg se ne zahteva prisustvo drugih lica u bilo kom svojstvu.

 

Pismeno zaveštanje pred svedocima

 

Za punovažnost ovog zaveštanja potrebno je da zaveštalac pred dva svedoka izjavi da je već sačinjeno pismeno pročitao, da je to njegova poslednja volja i da se potom na pismenu svojeručno potpiše. I ovde je neophodan uslov da je zaveštalac pismen, odnosno da zna da čita i piše, ali ovo zaveštanje, za razliku od svojeručnog, može sastaviti na bilo koji način (olovkom, bilo kojim mehaničkim sredstvom za pisanje i sl.), čak može prepustiti i nekom drugom licu da to uradi umesto njega. Dakle, potrebno je da zaveštalac izjavi da je to pismeno pročitao i da ga priznaje za svoje zaveštanje, ali ne i da ga sam svojeručno sastavi. Nakon izjave zaveštaoca i njegovog svojeručnog potpisa, neophodno je da zaveštanje istovremeno svojeručno potpišu i oba svedoka, pri čemu je poželjno navesti njihovo svojstvo. Sve ove radnje (od izjave zaveštaoca da je pročitao pismeno i da je to njegova poslednja volja do potpisivanja oba svedoka) moraju da se urade u isto vreme na istom mestu dok su oba svedoka prisutna kako bi zaveštanje bilo punovažno.

 

Zaveštajni svedoci moraju biti pismeni, punoletni i potpuno poslovno sposobni (sposobni da samostalno preduzimaju sve pravne poslove). Takođe, oni moraju znati jezik na kojem zaveštalac priznaje ispravu za svoje zaveštanje, ali to ne znači da moraju znati i jezik kojim je zaveštanje napisano, obzirom da ovde svedoci ne moraju da budu upoznati sa sadržinom zaveštanja (dakle, moguće je da zaveštanje bude napisano jednim jezikom, a da ga zaveštalac prizna drugim). Zaveštajni svedok ne može biti: lice koje je zaveštaocu krvni srodnik u pravoj liniji, pobočni srodnik zaključno sa četvrtim stepenom srodstva, tazbinski srodnik zaključno s drugim stepenom srodstva, srodnik po usvojenju, supružnik, bivši supružnik, vanbračni partner, bivši vanbračni partner, staralac, bivši staralac, štićenik ili bivši štićenik. Takođe, nedozvoljene su odredbe zaveštanja kojima se nešto ostavlja zaveštajnim svedocima, kao i bračnim drugovima, precima, potomcima i braći i sestrama svedoka. Ukoliko svedok umre pre zaveštaoca, to neće uticati na punovažnost zaveštanja.

 

I kod ovog oblika zakon ne propisuje obavezu označavanja datuma sačinjavanja, ali je to svakako poželjno iz gore navedenih razloga.

 

 

Sudsko zaveštanje

 

Sudsko zaveštanje je oblik zaveštanja koji sudija sačinjava po kazivanju zaveštaoca, po pravilima koja važe za sastavljanje isprava. Dakle, zaveštalac ne može doći sa već pripremljenom ispravom i priznati je za svoje zaveštanje, već mora svoju volju izjaviti, što će biti uneto u zapisnik. Pre nego što pristupi sastavljanju zaveštanja, sudija je dužan da na odgovarajući način utvrdi identitet zaveštaoca i da proveri da li zaveštalac ima odgovarajuću sposobnost za sastavljanje zaveštanja. Pri unošenju zaveštaočeve izjave u zapisnik, sudija treba da nastoji da to uradi verno i na što autentičniji način, ali ujedno mora i da se stara da sadržina bude u skladu sa prinudnim propisima, javnim poretkom i dobrim običajima. Nakon sastavljanja po kazivanju zaveštaoca, neophodno je da zaveštalac takvo zaveštanje pročita i potpiše, a da potom sudija u samom zaveštanju potvrdi da ga je zaveštalac u njegovom prisustvu pročitao i potpisao. Ukoliko zaveštalac nije u stanju da pročita zaveštanje koje mu je sačinio sudija, sudija ga onda mora pročitati u prisustvu dva svedoka, nakon čega zaveštalac treba u prisustvu istih svedoka da izjavi da je to njegovo zaveštanje i potom ga potpiše, pri čemu se i svedoci moraju istovremeno potpisati na zaveštanju. Sudija je nakon toga dužan da u zaveštanju potvrdi da su sve ove radnje učinjene.

 

Ovo zaveštanje se može sačiniti pred bilo kojim osnovnim sudom, bez obzira na prebivalište zaveštaoca, s tim što će sud pred kojim je sastavljeno imati obavezu da ga dostavi sudu na čijem području zaveštalac ima prebivalište.

 

Ukoliko je za sastavljanje ovog zaveštanja potrebno prisustvo svedoka, za njih važe svi uslovi navedeni i za svedoke kod pismenog zaveštanja sa svedocima, s tim što oni, pored jezika na kome zaveštalac izjavljuje da je zaveštanje njegovo, moraju znati i jezik na kome je zaveštanje sačinjeno jer će ono biti pročitano u njihovom prisustvu.

 

Javnobeležničko zaveštanje

 

Javnobeležničko zaveštanje sačinjava javni beležnik (bilo koji javni beležnik, bez obzira gde se nalazi imovina zaveštaoca ili njegovo prebivalište) u obliku javnobeležničkog zapisa i on ima istu dokaznu snagu kao i da je sačinjen u sudu.

 

 

Zaveštalac uvek može u celini ili delimično opozvati zaveštanje. Opoziv se može izvršiti izričitom izjavom datom u bilo kom obliku u kome se može i sačiniti zaveštanje, kao i fizičkim uništenjem pismena od strane zaveštaoca. U situaciji kada je zaveštalac sačinio više zaveštanja, a kasnijim zaveštanjem izričito ne opoziva ranije, odredbe ranijeg zaveštanja će ostati na snazi samo ukoliko nisu u suprotnosti sa odredbama kasnijeg (tako npr. ukoliko je zaveštalac prvim zaveštanjem stan ostavio sinu, a kasnijim zaveštanjem ćerci, on je u stvari izvršio opoziv odredbe iz prvog zaveštanja, te će na snazi će biti odredba iz kasnijeg zaveštanja). Takođe, ukoliko zaveštalac nakon sačinjenog zaveštanja raspolaže određenom zaveštalom stvari ili pravom, to raspolaganje ima dejstvo opoziva zaveštanja te stvari ili prava (npr. proda stan koji je prethodno zaveštanjem ostavio unuku). 

 

Zaveštanje može čuvati zaveštalac, advokat, testamentalni naslednik ili neko treće lice kome ga zaveštalac poveri na čuvanje. Takođe, zaveštalac može svojeručno zaveštanje, pismeno zaveštanje pred svedocima i sudsko zaveštanje deponovati (poveriti na čuvanje) nadležnom sudu u otvorenom ili zatvorenom omotu, a sud će o prijemu zaveštanja sačiniti zapisnik i zaveštanje staviti u zaseban omot koji će se zapečatiti i čuvati u sudu. Svakako, po pokretanju ostavinske rasprave, lica koja imaju saznanja da postoji zaveštanje dužna su da sudu to prijave i da ga predaju ukoliko je u njihovom posedu.

 

Zaveštanje koje je uništeno, izgubljeno ili skriveno posle smrti zaveštaoca, ili pre njegove smrti ali bez njegovog znanja i volje, proizvodi dejstvo punovažnog zaveštanja ako zainteresovano lice (potencijalni naslednik) dokaže da je zaveštanje postojalo, da je uništeno, izgubljeno ili skriveno, da je bilo sačinjeno u obliku propisanom zakonom i ako dokaže sadržinu zaveštanja.

 

Imajući u vidu sve navedeno, a pre svega brojne uslove koji moraju biti ispunjeni kako bi zaveštanje proizvodilo pravno dejstvo, kao i činjenicu da se neretko radi o složenim porodičnim odnosima i imovini veće vrednosti, uvek je poželjno konsultovati stručno lice kako bismo bili sigurni da ćemo obezbediti sve što je potrebno da se naša poslednja volja sprovede u svemu prema našoj zamisli, uz svođenje mogućnosti spora na najmanju moguću meru.

 

Ovaj tekst ne predstavlja pravni savet, već stav autora.

 

Autor: Aleksandra Pravdić, advokat

 

Preuzeto sa Otvorena vrata pravosuđa.

Pravo