Prošlo je više od godinu dana od kada je sa primenom počeo institut prava na sticanje udela (globalno poznatiji kao Employee Stock Ownership Plan - ESOP). Od tada u praksi se javio neznatan broj društava koja su iskoristila ovu opciju. U trenutku pisanja ovog članka prema javno dostupnim podacima Centralnog registra hartija od vrednosti (CRHoV) svega je 4 društva koja su registrovala pravo na sticanje udela. U nastavku ovog teksta pokušaćemo da demistifikujemo ovaj institut i objasnimo pravne korake koji moraju biti preduzeti.
Interesantno je da se globalni bum ESOP-a vezuje pre svega za enorman rast IT kompanija u SAD tokom 90-ih godina gde su zaposleni u budućim tehnološkim gigantima (Microsoft, Oracle, Amazon itd.) pored zarada, bili dodatno motivisani i opcijama na sticanje udela koja je kasnije mnoge od ranih zaposlenih učinila veoma bogatim ljudima. Tako se smatra da je na ovaj način samo Microsoft napravio preko 12.000 milionera.
Izgleda da je nakon 20 i nešto godina i Srbija uvidela značaj zakonskog regulisanja ovog instituta, te po prvi put Zakon o privrednim društvima (ZPD) uvodi mogućnost da zaposleni mogu da steknu udeo u društvu za koji rade pod unapred određenim uslovima. Zanimljivo je da za razliku od SAD gde je ESOP namenjen samo za akcionarska društva, ZPD dopušta tu mogućnost i za društva s ograničenom odgovornošću koja su najčešći vid društava kapitala u Srbiji. ZPD ceo proces deli u 2 velike celine:
- Sticanje rezervisanog sopstvenog udela (RSU)
- Izdavanje prava na sticanje udela (PSU)
Za početak, neophodno je da društvo donese odluku o sticanju RSU koju donosi skupština društva i to sa minimalno dvotrećinskom većinom glasova svih članova. Kod jednočlanog društva, jedini član u funkciji skupštine društva donosi odluku. Važno je napomenuti da društvo stiče RSU samo od članova koji su glasali za tu odluku i to besteretno (bez naknade). Drugim rečima, udeo članova društva koji nisu glasali za odluku će ostati nepromenjen. Bitno je samo da su udeli na osnovu kojih društvo stiče RSU u potpunosti uplaćeni, odnosno uneti. Društvo može imati više RSU, s tim da procenat učešća svih RSU u osnovnom kapitalu društva ne može biti veći od 40%. Garancija nepovredivosti RSU je da društvo ne može da zalaže RSU, niti da raspolaže na drugi način. Pravo preče kupovine je isključeno. Ukoliko su ispoštovani svi navedeni uslovi, potrebno je izvršiti proces registracije RSU pri Agenciji za privredne registre (APR).
Društvo na osnovu RSU nema pravo glasa, niti se ti udeli računaju u kvorum skupštine društva, što implicira da se glasačka struktura može znatno promeniti. Drugim rečima, članovi koji su glasali za RSU će imati manje prava glasa, što za posledicu može imati da ih članovi koji nisu glasali za RSU usled promene snaga mogu nadglasati. Skrećemo pažnju da se ovo pitanje uzme u razmatranje prilikom korišćenja ovog instituta. Takođe, podrazumeva se da RSU ne daje ni pravo na učešće u dobiti.
Ukoliko nakon donošenja odluke i registracije RSU, društvo ne izda nijedan PSU, društvo može doneti odluku o podeli RSU na više novih RSU ili doneti odluku o poništaju tog RSU, kada je u obavezi da sprovede postupak smanjenja osnovnog kapitala za iznos poništenog RSU.
Tak nakon uspešnog završetka prvog koraka i registracije RSU u APR, društvo može na osnovu RSU izdati PSU. PSU predstavlja neprenosivi finansijski instrument koji saglasnom imaocu daje pravo na sticanje udela u društvu unapred određenog dana po unapred određenoj ceni (koja može biti i simbolična, ali je po pravilu uvek povoljnija od tržišne cene). PSU je neraskidivo povezan sa ličnošću njegovog imaoca i ne može biti predmet zaloge, prenosa ili nasleđivanja. Na ovaj način je društvo koje je izdalo PSU određenom imaocu sigurno da član društva ne može postati neko treće lice na koje bi saglasni imalac eventualno želeo da prenese PSU. Na ovom mestu postavlja se jedno zanimljivo pitanje, a to je kome sve društvo može da izda PSU? Zanimljivo je da ZPD ne precizira ko sve može biti imalac PSU iz čega proizilazi da pored zaposlenih (kako menadžmenta, ali i niže rangiranih zaposlenih), to mogu da budu i treća lica u vidu konsultanata, poslovnih partnera, ali i bilo kog trećeg lica koje ni na koji način nije povezano sa društvom.
Što se procedure tiče, skupština društva donosi odluku o izdavanju PSU čije obavezne elemente propisuje ZPD. Napominjemo da je potrebno značajnu pažnju posvetiti ključnim elementima ove odluke poput procenta udela, cene, roka za plaćanje, datuma emisije i dospeća PSU, ali i uslova pod kojima se PSU može poništiti pre roka dospeća. Pravilno postavljanje uslova u odluci može sprečiti mnogobrojne sporove i nejasnoće sa imaocima u budućnosti i uštedeti dosta vremena i novca.
Napominjemo da društvo može imati više različitih emisija PSU iz jednog RSU. Nije neophodno jednom emisijom raspodeliti ukupan RSU. Ono što je važno znati je da svi PSU izdati iz jedne emisije daju imaocima ista prava i imaju isti dan dospeća i rok za plaćanje cene. To znači da nije moguće iz iste emisije jednom imaocu dati pravo na sticanje 3% udela u društvu, a drugom pravo na sticanje 5% udela. Ili da se jednom imaocu ponudi da stekne 2% udela u društvu po ceni od 100 dinara, a drugom imaocu po ceni od 10.000 dinara.
Društvo je dužno da odluku o emisiji PSU dostavi CRHoV u roku od pet radnih dana od dana donošenja, radi upisa i registracije finansijskog instrumenta - PSU na zakonite imaoce. Tek kada se PSU registruje u CRHoV, imalac PSU stiče pravo sticanja udela po unapred određenim uslovima prema društvu.
Nakon registracije PSU u CRHoV, moguća su 2 scenarija. Prvi je da imalac PSU stekne udeo u društvu po unapred utvrđenim uslovima na dan dospelosti čime postaje punopravan član društva. Imalac PSU koji je postao član, može slobodno raspolagati udelom u društvu. Druga opcija je da se PSU poništi ukoliko imalac nije ispunio neku od predviđenih obaveza iz odluke o izdavanju PSU.
Pošto smo se upoznali sa osnovnim uslovima i koracima koji moraju da se pređu, ponavljamo otvoreno pitanje zašto više društava u Srbiji ne koristi ovu pogodnost koja se u nebrojeno mnogo primera pokazala i dokazala kao najbolja svetska praksa (pogotovo u IT sektoru). Naime, pored maksimalne motivacije zaposlenih (koji su bez preterivanja najvredniji resurs svake kompanije), dodatna pogodnost je što se na ovaj način mogu privući najbolji kadrovi (a svi znamo koliko su važni dobri kadrovi, pogotovo u IT svetu). Da ne spominjemo da mogućnost sticanja udela može biti dobra kompenzacija i za nešto niže zarade na početku poslovanja. Povrh svega, omogućavanje svojim zaposlenima da postanu suvlasnici kompanije može da predstavlja i sjajan marketinški potez čime bi se kompanija poslala jasnu poruku da veruje u svoj potencijal i uspeh koji je spremna da podeli sa najboljim zaposlenima.
Za kraj napominjemo da PSU predstavlja samo jedan od načina nagrađivanja svojih zaposlenih. Poslodavcu su uvek na raspolaganju opcije isplate bonusa koje mogu biti zasnovane bilo na profitu same kompanije ili pak na učinku konkretnog zaposlenog. Ipak, smatramo da je PSU daleko najbolja motivacija, pogotovo u slučaju da kompanija bude kupljena od strane veće (što je i najčešći slučaj u Srbiji) ili da kompanija izađe na berzu (tako su zaposleni Microsofta, Oracla, Amazona, Googla postajali milioneri).
Smatramo da je neophodan korak ka usvajanju ovog instituta na prvom mestu promena svesti vlasnika kompanija koja pored vere u sopstveni uspeh mora biti praćena i poverenjem u rad i kvalitete svojih zaposlenih. Bez želje da solimo pamet vlasnicima kompanija koji su vredno radili na svom biznisu, pozivamo ih da razmisle o pogodnostima koje im uvođenje ovog instituta može doneti.
Ovaj tekst ne predstavlja pravni savet, već stav autora.
Autor: Bogdan Vujović, pravni savetnik.
