Uvodne napomene
Tektonske promene na polju našeg krivičnog procesnog prava iz 2012. godine približile su krivični postupak stranačkom konceptu, sa predviđenom višestruko aktivnijom ulogom javnog tužioca s jedne i advokata odbrane s druge strane. To je značilo da su i pojedini procesno-pravni instituti, poput uvodnog izlaganja ili uvodnih reči stranaka preko noći dobili neočekivani značaj.
Prateći tok krivičnoprocesnih radnji shodno pravilima redovnog krivičnog postupka iz ZKP-a, nakon faze u kojoj je sud potvrdio optužnicu, sledi faza u kojoj sud vrši pripreme za održavanje glavnog pretresa, što na prvom mestu podrazumeva pripremno ročište na kojem se stranke izjašnjavaju o predmetu postupka i dokazima na koje će se pozivati tokom glavnog pretresa. Ako se pripremno ročište ipak ne održi, što je u praksi češći slučaj (jer je obavezno samo ako je optužnica podignuta zbog krivičnog dela za koje je zaprećena kazna zatvora teža od 12 godina ili predsednik veća smatra da je to nužno s obzirom na složenost predmeta i činjenična i pravna pitanja), predsednik veća pozvaće najpre tužioca, a potom i branioca i okrivljenog da iznesu svoja uvodna izlaganja.
Svrha i značaj uvodnih izlaganja
Sam koncept uvodnih izlaganja osmišljen je u svrhu efikasnosti i ekonomičnosti krivičnog postupka, kako bi stranke upoznale sud odmah na početku raspravljanja sa osnovnim činjenicama koje planiraju da dokazuju, dokazima kojim će to postići i eventualno o određenim za presuđenje relevantnim pravnima pitanjima.
U pravnim sistemima u kojima se duže baštini, uvodna reč zauzima neobično važno mesto, i to iz najmanje dva razloga.
Na prvom mestu koncept uvodnih izlaganja predviđen je da bi se nakon izlaganja optužnice (optužnog predloga) i izjašnjenja odbrane o navodima iz optužnog akta među strankama i sudom razlučilo sporno od nespornog i time predstojeći dokazni postupak skrati i ubrza. Smatramo da je ovo važan segment postupka upravo zbog toga što se zasniva na drugačijem konceptu dokazivanja u ZKP – predmet dokazivanja nisu činjenice o kojima postoji saglasnost stranaka, osim ako to nije u suprotnosti sa drugim pribavljenim dokazima. U našoj sudskoj praksi, za razliku od klasičnog pristupa, sve su zastupljenija sudijska mišljenja da bi se pri pisanju krivične presude upravo trebalo držati ovog pristupa – utvrditi najpre šta je bilo nesporno, a šta sporno među strankama, nakon čega pristupiti analizi i oceni izvedenih dokaza.
Drugo, uvodna reč predstavlja prvi trenutak kada javni tužilac s jedne, odnosno okrivljeni ili njegov advokat iznose pred sudsko veće svoj stav o samom krivičnom slučaju. Prvi utisak je podjednako važan kao i poslednji, ponekad i važniji.
Međutim, verovatno vodjeni inercijom dugogodišnje primene ranijeg sistema u kojem je sud bio dužan da po službenoj dužnosti utvrđuje materijalnu istinu, naše sudije ni nakon više godina primene ZKP ovoj procesnoj ustanovi ne pridaju odgovarajući značaj, pa kažemo da se uvodno izlaganje u praksi ili „preleti“ ili čak potpuno preskoči.
Osnovna pravila pri izradi uvodne reči
Slede neka od osnovnih pravila kojih bi krivične stranke trebalo da pridržavaju prilikom davanja uvodnih reči:
- Najpre, i sam zakon je decidan da uvodna izlaganja moraju da budu sažeta i svedena samo na činjenice koje će biti predmet dokazivanja, na izlaganje dokaza koje će stranaka izvesti i na pravna pitanja o kojima će raspravljati. Po pravilu, to znači da ona ne bi trebalo da traju duže od 5 do 10 minuta. Svakako, to vreme će biti nešto duže u kompleksnijim predmetima (sa više okrivljenih i/ili više krivičnih dela). Ako tako proceni predsednik sudećeg veća (ili sudija pojedinac u skraćenom krivičnom postupku) vreme za uvodna izlaganja strankama može unapred ograničiti;
- Drugo pravilo je što više života, uz najnužniji osvrt na pravna pitanja. Sve što je u pravnom smislu važno u ovom procesnom trenutku je već napisano u optužnici ili u odgovoru na optužnicu. Ovde bi trebalo ukazati na to da se obično pamti ono što je rečeno na početku nekog govora ili na njegovom kraju. Znači, u ovih nekoliko minuta tužilac bi morao da „gađa u metu“, da u nekoliko rečenica članovima sudskog veća ukaže na najjači utisak koji sa sobom nosi predmetni slučaj, pruži jasno shvatanje dokaza optužbe i kako se oni uklapaju sa elementima optužnice, dok je na advokatima da ovaj napad relativizuju u što većoj meri;
- Treće, u uvodnim izlaganjima iznosi se stranačka verzija činjeničnog događaja koji je predmet suđenja. To je kratka izjava tužioca odnosno branioca (okrivljenog) o suštini događaja. U tužilačkoj verziji javni tužilac, u najkraćim crtama, mora da iznese narativ optužnog akta u kojoj bi trebalo dati odgovore na osam zlatnih pitanja kriminalistike: ko (je učinilac), šta (se desilo), gde (se desilo), kada (se desilo), kako (je izvršeno), čime (je izvršeno), s kim (je izvršeno), zašto (se desilo) i nad kim (je izvršeno);
- Četvrto i u vezi sa trećim, vrlo poželjno je pre izlaganja sačiniti (po mogućstvu pisanu) selekciju dokaza prema nekom od izabranih kriterijuma, što može biti po njihovoj ubedljivosti, značaju, hronološkom pribavljanju, izvođenju u istrazi ili navođenju u optužnom aktu. Zato je potrebno da istaknemo najjače dokaze u smislu naglašavanja imena važnih svedoka i šta se od njihovog svedočenja očekuje, te identifikacije bitnih dokumenata i drugih materijalnih dokaza uz naznačenje šta se njima dokazuje. U složenijim predmetima osobito savetuje se korišćenje i demonstrativnih dokaza (skica, mapa, fotografija, grafikona i slično).
Stvar je procesne taktike da li će stranka u uvodnom izlaganju otvoreno izneti slabu tačku svoje optužbe ili svoje odbrane. Na ovaj način možemo članovima veća poslati snažnu poruku da ništa ne krijemo i da smo i pored te slabosti uvereni u uspeh.
Na kraju, imajući u vidu sve do sada navedeno, neophodno je u značajnijim predmetima uvek odvojiti vreme da se pripremi sažeto i ubedljivo uvodno izlaganje, kako bi se ostavio što jači utisak na sudije (ponekad i na sudije laike – porotnike) i na najbolji način „otvorio slučaj“ i pripremio teren za dokazni postupak koji potom sledi.
Primeri iz sudske prakse
primer 1 uvodnog izlaganja iz prakse (javni tužilac):
- „Poštovani sude, po oceni javnog tužilaštva... pred vama je slučaj razbojništva izvršenog od strane višestrukog povratnika, na krajnje drzak i opasan način, korišćenjem vatrenog oružja marke ... koji je pronađen i oduzet od ovde prisutnog okrivljenog... (dakle iznosi se u najkračim crtama predmet slučaja, dokazi kojima se potkrepljuje teorija slučaja odnosno negira ili obesmišljava teza druge strane;
- U toku pretresa sud ćemo upoznati sa video-zapisom sa mesta izvršenja kd, zapisnikom o pretresu stana okrivljenog, potvrdom o oduzetim predmetima od supruge okrivljenog, veštačenjem Nacionalnog kriminalističkog centra MUP-a Republike Srbije...;
- Takođe, sud će imati prilike da čuje i dva neposredna očevica predmetnog dela, NN1 i NN2...;
- Izneti prikaz događaja i dokaza je samo rezime najvažnijeg u ovom slučaju, te napominjemo da je tužilaštvo predložilo i druge dokaze pobrojane u optužnom aktu, a na osnovu kojih će se utvrditi sa potpunom izvesnošću krivica okrivljenog...“.
primer 2 uvodnog izlaganja iz prakse (advokat odbrane):
- „Poštovani sude, odbrana osporava osnovanost optužbi koje smo upravo čuli u pogledu brojnih odlučnih činjenica i pravne kvalifikacije krivičnog dela koje se stavlja na teret mojem klijentu u ovom postupku.
- Osporavamo ključni dokaz optužbe - nalaz i mišljenje komisije sudskih veštaka na koji ima primedbe koje će na glavnom pretresu izneti angažovani stručni savetnik na strani okrivljenog, inače sudski veštak saobraćajne struke...
- Predlažemo da se nakon toga sudski veštaci na glavnom pretresu izjasne na istaknute primedbe na njihov nalaz i mišljenje, te da se nakon toga, u skladu s odredbom iz člana 126. st. 1. i 2. 3KP, stručni savetnik ispita o predmetu veštačenja.
- Posebno predlažemo da se na glavnom pretresu neposredno ispita svedok H. H. pred sudom, imajući u vidu da su navodi iz iskaza navedenog svedoka, dati do sada pred
Okrivljeni u uvodnom izlaganju u svemu prihvata reč svog branioca.“
Ovaj tekst ne predstavlja pravni savet, već stav autora.
Autor: Ivan Duzlevski, zamenik javnog tužioca u Višem javnom tužilaštvu u Beogradu.
