Problematika odštetnog prava prevashodno se koncentriše oko postizanja suštinske ravnoteže između težnje da se oštećenom u potpunosti naknadi svaka prouzrokovana šteta (načela integralne naknade štete) i zahteva da se postigne pravično obeštećenje. Iz klјučnog pitanja prostiče i osnovna svrha evropsko kontinentalnog, pa prema tome o domaćeg odštetnog prava, a to je ostvarivanje kompenzatorne funkcije, odnosno obeštećujućeg zadatka kome odštetno pravo treba da odgovori. Na taj način, dakle postizanjem prave mere visine odmerene naknade štete, zadovolјava se čuveni ideal Aristotelove korektivne pravde i “popravlјa” se neravnoteža koju je štetni događaj, štetnom radnjom, prouzrokovao u materijalnoj ili moralnoj imovini oštećenog, a u širem smislu i u prirodnom toku događaja. Pravično obeštećenje se postiže i putem principa jednakosti visine štete i visine njene naknade, što je kod materijalne štete jednostavno utvrditi objektivnim - egzaktnim, matematičkim proračunima, ali se to ne može reći i za nematerijalnu štetu koja nije procenlјiva na taj, budući da se evaluira po subjektivnim kriterijumima. Ovi kriterijumi se pre svega vezuju za iskaz oštećenog u kojoj meri je doživeo povredu svojih ličnih dobara, odnosno u kom intenzitetu i na koji način, što u situaciji kada je sud zakonski ovlašćen da po svom nahođenju proceni štetu otvara pitanje gore pomenutog balansa, a samim tim i neminovnog nezadovolјstva kod štetnika koji visinu naknade posmatra kao kaznu, ali i sa stanovišta oštećenog, koji najčešće smatra da bilo koja visina dosuđenog iznosa ne predstavlјa pravično obeštećenje i ne pruža mu adekvatnu satisfakciju povređenih dobara. Međutim da li je zaista uvek tako?
Kada nastojimo da damo odgovor na postavlјeno pitanje, najpre moramo poći od pozicija stranaka u medijskim sporovima iniciranih od strane fizičkih lica koja tvrde da su mediji objavili leziono sposbne informacije protiv izdavača medija, odgovornog urednika i novinara, i njihovih činjeničnih tvrdnji. U praksi se uočava da je argumentacija oštećenih u pogledu obrazlaganja predložene visine naknade iz postavlјenih petituma takva da visina naknade, prema njihovim navodima, treba preventivno, dakle zastrašujuće, da deluje u pravcu sprečavanja da mediji i njihovi zaposleni objavlјuju informacije kojima se nanosi šteta, bilo da su neistinite, senzacionalističke, provokativne, da imaju negativnu konotaciju u uopšte da su podobne da povrede čast i ugled, što se postiže najčešće potraživanim iznosima od par stotina hilјada dinara pa čak i milionskim iznosima. Takvu visinu po navodima oštećenog, pravda dobit koja se ostvari prodajom tiraža medija koji je objavio leziono sposobnu informaciju, dok se sa druge strane iz ugla štetnika takva visina potraživane naknade osporava gušenjem slobode medija i javnog informisanja kao i tvrdanjama da je postuplјeno da dužnom novinarskom pažnjom uz ogradu da mediji nisu dužni da iznose apsolutno tačne informacije. U takvoj situaciji, ukoliko sud dosudi potraživani iznos, on će predstavlјati kaznu za štetnika, a ukoliko ne dosudi, odnosno dosudi u manjoj meri, svakako će oštećeni biti nezadovolјan tvrdeći da se istim ne postiže reparacija, odnosno satisfakcija. Prava mera štete i visine naknade koja bi na adekvatan način predstavlјala satisfakciju za oštećenog, ali i u dovolјnoj meri sankcionisala štetnika u takvoj situaciji čini se da je nedostižan ideal.
Iz prethodno rečenog nameće se pitanje zašto se kazna pominje kada je reč o odštetnom pravu u domenu građanskog prava, kada u evropsko kontinentalnom krugu prava postoji odelita razlika između krivičnog i građanskog prava, njihovih sankcija, instituta i mehanizma zaštite i funkcionisanja? Na to pitanje možemo odgovoriti kada pođemo od osnovnih karakteristika jednog i drugog kruga prava imajući u vidu ratio legis njihovih pravnih rešenja.
Cilј naknade štete u evropsko kontinentalnom pravu je ostvarivanje restitutivne i kompenzatorne funkcije i postizanje pravičnog obeštećenja, kroz načelo integralne naknade štete, odnosno principa jednakosti između procenjene sve štete i visine njene naknade, čime se ujedno ostvaruje i princip korektivne pravde, a ne funkcija odvraćanja od štetnih ponašanja i zastrašivanja visokim zaprećenim iznosima naknade, koji premašuju samu štetu, što je cilј odštetnog prava u anglo saksonskom pravu. To je upravo opravdano razlikama između navedena dva kruga prava jer uzimajući u obzir činjenicu da anglo saksonsko pravo ne poznaje odelitu razliku između građanskog i krivičnog prava i njihovih sankcija, građansko pravo u tom sistemu ostvaruje i penalni, odnosno kazneni karakter kroz preventivnu funkciju, što opravdava dosuđivanje visokih iznosa naknade štete koji se ogledaju pre svega u institutu punitivne naknade. Taj institut svojim ukupnim naknadama koje se dosuđuju pored “klasičnih” kompenzatornih naknada vodi tome da ukupne naknade premaše samu štetu i kroz višestruko visoke iznose deluje zastrašivajuće, prevenirajuće i odvraćajuće od potencijalno štetnog ponašanja.
Nasuprot tome, u evropsko kontinentalnom pravu to nije slučaj jer građansko pravo ne kažnjava, odnosno za razliku od krivičnih sankcija koje se izvršavaju na ličnosti osuđenog, građansko pravne sankcije pogađaju imovinu štetnika, zbog čega se visina naknade nematerijalne štete u medijskom sporu ne može meriti tiražom medija, odnosno dobiti ostvarene prodajom medija, budući da se nematerijalna šteta ne može objektivnim merilima izraziti jer se sama nematerijalna šteta ne procenjuje egzaktnim, matematičkim kriterijumima, već je sud mora ceniti s obzirom na subjektivni kriterijum – iskaz oštećenog i njegov doživlјaj stepena povređenosti ličnih dobara, što je sud obavezan članom 200 Zakona o obligacionim odnosima, i s obzirom na taj kriterijum, se i odmerava, kao i imajući u vidu dosuđivane iznose u sudskoj praksi u sličnim slučajevima. Nesporno je da sudska praksa nije de iure izvor prava, ali de facto jeste, budući da je istovrsno presuđivanje tendencija u pravcu ujednačavanja prava i stvaranja pravne sigurnosti, a to nije praksa samo i domaćeg suda, obzirom da, primera radi, i francuski sudovi na isti način postupaju i uzimaju u obzir sudske tabele koje sadrže skalu i raspon iznosa koji se dosuđuju.
Iz tog razloga sud odmerava visinu naknade štete imajući u vidu iznete kriterijume – iskaz oštećenog i kriterijume sudske prakse, dosuđujći iznos za koji smatra da treba da bude pravično obeštećenje oštećenog, da mu pruži satisfakciju, odnosno zadovolјenje za povredu njegovih ličnih dobara. To ovlašćenje nije proizvolјno i ne vodi samovolјi u postupanju, već je zakonom dato pravo sudu, budući da je na svoju procenu ovlašćen i članom 8 Zakona o parničnom postupku i članom 232 istog zakona, a i pored toga, unutar presude visina dosuđenog iznosa mora da bude dobro obrazložena i vezana za iznete kriterijume. Upravo iz tog razloga se subjektivna satisfakcija kroz dosuđeni iznos obeštećenja koje sud smatra pravičnim, ne može vezivati za ekonomski, objektivni kriterijum dobiti od prodaje tiraža medija. Osim toga, sud, ukoliko je petitumom traženo, što je najčešći slučaj, pored naknade nematerijalne, ali i materijalne štete, shodno članu 122 Zakona o javnom informisanju i medijima, može da konstituiše i obavezu odgovornog urednika na objavu izreke presude u mediju, prema članu 120 Zakona o javnom informisanju u medijima, što takođe doprinosi satisfakciji oštećenog, koja se ne ogleda samo u novčanom obliku – dosuđivanjem iznosa naknade štete, već i na taj način kroz izvinjenje učinjeno ličnosti oštećenog i neki vid opovrgavanja iznetih informacija, što se postiže kroz objavu izreku presude koja okončava medijski spor, a što opet ima kazneni karakter, odnosno elemente sankcije koja se izvršava na ličnosti odgovornog urednika kao odgovornog lica za potpunost, istinitost i proverlјivost informacije. Na taj način, kroz ličnu sankciju putem objave izreke presude podstiže se veća odgovornost u radu odgovornih urednika, te svakako deluje preventivno u cilјu sprečavanja objavlјivanja leziono sposobnih informacija, a samim tim i potencijalno štetnih ponašanja.
Da zaklјučimo, sa stanovišta našeg zakona, čini se da se kod naknade nematerijalne štete satisfakcija primarno ne postiže samo dosuđivanjem novčanog iznosa, ili bar to nije jedino sredstvo za ostvarivanje satisfakcije, nego i drugim oblikom – objavom izreke presude, što nesporno sankcioniše ličnost odgovornog urednika, te u tom smislu sankcija nije građansko pravna i svakako ima kazneni karakter, što je odlika anglo saksonskog prava. Kako se novčana naknada nematerijalne štete i objava izreke presude često kumulativno postavlјaju petitumom, to se dosuđivanjem novčanog iznosa uz objavu presude pojačava odgovornost u pogledu objavlјivanja informacija, ali i sankcionišuće dejstvo, što bar kada je reč o objavi presude deluje kao kazna iz ugla štetnika, a iz ugla oštećenog bi trebalo da deluje kao sasisfakcija, ne u materijalnom već u moralnom smislu, u čemu se i ogleda nastupela nematerijalna šteta, obzirom da predstavlјa povredu ličnog dobra kao moralne imovine oštećenog.
Ovaj tekst ne predstavlja pravni savet, već stav autora.
Autor: Vladislava Milić, viši sudijski saradnik u Višem sudu u Beogradu
