Nasilje u porodici je svako ponašanje koje odstupa od standarda uobičajenog ophođenja i komuniciranja sa članovima porodice. Kao takvo, predstavlja pobedu sile nad ljubavi, povredu osnovnih ljudskih prava i sloboda, posebno krivično delo i prekršaj.
Nasilje u porodici u smislu Porodičnog zakona jeste ponašanje kojim jedan član porodice ("Nasilnik") ugrožava telesni integritet, duševno zdravlje ili spokojstvo drugog člana porodice ("Žrtva nasilja") dok je prema Zakonu o sprečavanju nasilja u porodici reč o aktu fizičkog, seksualnog, psihičkog ili ekonomskog nasilja učinioca prema: a) Licu sa kojim se nalazi u sadašnjem, ranijem (van)bračnom ili partnerskom odnosu; b) Licu sa kojim je krvni srodnik u pravoj liniji, u pobočnoj liniji do drugog stepena ili po tazbini do drugog stepena; c) Licu kome je usvojitelj, usvojenik, hranjenik ili hranitelj; ili d) Drugom licu sa kojim živi ili je živeo u zajedničkom domaćinstvu.
Prema zakonu, radnjama nasilja u porodici naročito se smatraju:
- Nanošenje ili pokušaj nanošenja telesne povrede;
- Izazivanje straha pretnjom ubistva ili nanošenja telesne povrede članu porodice ili njemu bliskom licu (pravni je paradoks da ostvarenje pretnje – ubistvo ne predstavlja akt nasilja prema Porodičnom zakonu);
- Prisiljavanje na seksualni odnos;
- Navođenje na seksualni odnos ili seksualni odnos sa licem koje nije navršilo 14 godina života ili sa nemoćnim licem;
- Ograničavanje slobode kretanja ili komuniciranja sa trećim licima; i
- Vređanje, kao i svako drugo drsko, bezobzirno i zlonamerno ponašanje.
Dakle, dovoljan je jedan akt nasilja izuzev ukoliko olakšavajuće okolnosti ne opravdavaju kontinuitet takvog ponašanja. Preduzimanje više radnji nasilja u određenom vremenskom periodu ne predstavlja krivično delo Nasilje u porodici u produženom trajanju već jedno krivično delo. Sa druge strane, činjenica da Nasilnik nije osuđen za krivično delo Nasilje u porodici ne isključuje postojanje porodičnog nasilja i pravo na građansko-pravnu zaštitu Žrtve nasilja, u skladu sa odredbama Porodičnog zakona i Zakona o sprečavanju nasilja u porodici.
Normativni okvir koji reguliše materiju porodičnog nasilja su Porodični zakon (kao opšti zakon), Krivični zakonik, Zakon o javnom redu i miru i Zakon o sprečavanju nasilja u porodici (kao poseban zakon).
Bogat korpus pravne regulative nosi sa sobom kompleks nedostataka, počev od terminološke nepreciznosti zakonodavca, kontradiktornosti zakonskih rešenja, pa sve do problema u praktičnom smislu. Na samom početku, subjekti porodičnog nasilja su članovi porodice (1. (Bivši)supružnici; 2. Deca, roditelji i ostali krvni srodnici, lica u tazbinskom ili adoptivnom srodstvu, odnosno lica koja vezuje hraniteljstvo; 3. Lica koja žive ili su živela u istom porodičnom domaćinstvu; i 4. (Bivši)vanbračni partneri) ali i članovi koji nisu deo porodice (lica koja su međusobno bila ili su još uvek u emotivnoj ili seksualnoj vezi, odnosno lica koja imaju zajedničko dete ili je dete na putu da bude rođeno iako nikada nisu živela u istom porodičnom domaćinstvu). Navedena loša zakonska formulacija ilustrovana je primerom da pravno zaštićeni subjekti ovog instituta porodičnog prava mogu biti i lice koje se profesionalno bavi pružanjem seksualnih usluga i konzument usluga.
Kada se govori o nasilju u porodici prevashodno se pomisli na fizičko zlostavljanje međutim psihičko zlostavljanje je najdominantniji oblik i često se pojavljuje i uz ostale forme nasilja u porodici (kao pridružen). Statistički podaci Viktimološkog društva Srbije, ukazuju na to da je svaka druga osoba bila izložena psihičkom nasilju. S obzirom na to da je reč o obliku nasilja koji "Ne ostavlja vidljive tragove", teško ga je prepoznati i/ili ga Žrtve nasilja opravdavaju različitim okolnostima i uzrocima koji su doveli do takvog ponašanja Nasilnika. Posledice su dugoročne, predstavljaju traumatično iskustvo i utiču negativno na duševno zdravlje i spokojstvo Žrtve zlostavljanja.
Nadalje, poznato je da roditelji vođeni (prema njihovom mišljenju) najboljim interesom deteta ograničavaju njihovu slobodu kretanja ili komuniciranja sa trećim licima (zabranom izlazaka noću i/ili sa određenim društvom, obavezom vraćanja kući ranije) ne sluteći da time zapravo vrše akte nasilja u porodici i da takve mere nisu u najboljem interesu psihofizičkog zdravlja deteta (tzv. Minhauzen sindrom – odgajanje deteta pod "Staklenim zvonom"). Pored toga i dalje je aktuelno pitanje (i)racionalnosti primene "Batina" kao vaspitnog sredstva i zavođenja discipline.
Prema istraživanjima, većina Nasilnika bili su (ne)posredne Žrtve nasilja odnosno nasilje u primarnoj porodici često rađa budućeg Nasilnika. Takođe, izloženost dece vršnjačkom nasilju može biti uzrok budućeg nasilničkog ponašanja u porodici. Primera radi, Danska je evidentirala rane uzroke ovog globalnog društvenog problema, te je otvoren Centar za lečenje stresa kod dece. Na taj način, deci se od samog početka njihovog razvoja posvećuje neophodna pažnja i nega, spokojstvo i vrši prevencija budućeg lošeg ponašanja. Pored navedenog, uzroci porodičnog nasilja mogu biti: 1. Patrijarhalni model porodičnog života; 2. Kulturni, verski, ekonomski, individualni illi nasledni faktor; i 3. Ostali činioci (emocionalna rezervisanost nepružanjem podrške, stalno podsmevanje i kritika, posesivno ponašanje, postavljanje nerealnih zahteva i drugo).
Psiholozi tvrde da je nasilje u porodici dugotrajan oblik ponašanja koji se sastoji iz nekoliko faza: Prva faza je početak nasilja, u kojoj Nasilnik akumulira bes i gradi tenziju. U drugoj fazi Žrtvu nasilja izoluje od okruženja (porodice, prijatelja) i uspostavlja potpunu kontrolu. U trećoj fazi Nasilnik ispoljava akte nasilja u porodici. U četvrtoj fazi dolazi do privremeng poboljšanja njegovog ponašanja, kojim nastoji da emotivno pridobije Žrtvu nasilja (emocionalna manipulacija) ili da zastrašivanjem održi kontrolu, kako bi je sprečio da akt nasilja izađe iz domena privatne (lične) stvari.
Posebno zabrinjava činjenica (iako to nije tema ovog članka) da postoje i slučajevi nasilja u ginekološko-akušerskim ustanovama, te da istraživanje "Centra za mame" pokazuje nedovoljnu informisanost žena od strane stručnog osoblja, odsustvo empatije i prava na privatnost, što ostavlja trajne posledice po duševno zdravlje i spokojstvo budućih mama iako je reč o najsrećnijem životnom trenutku i začetku porodične harmonije. Posledice ovakvog nehumanog postupanja su trajne i dovode do toga da svaka deseta žena zbog preživljenog iskustva akušerskog nasilja nikada više ne želi da rodi.
Postupak zaštite od nasilja u porodici može da se vodi kao samostalan (parnični postupak, krivični postupak i prekršajni postupak) i kao pridruženi postupak (u bračnom sporu, u maternitetskim i paternitetskim sporovima ili parnicama za zaštitu prava deteta i za vršenje ili lišenje roditeljskog prava) kada sud oceni da u navedenim parnicama postoje akti nasilja u porodici. Postupak je naročito hitan i u njemu važe istražno načelo i načelo isključenja javnosti.
Mere zaštite od nasilja u porodici ("Mera zaštite") su:
- Izdavanje naloga za iseljenje iz porodičnog stana ili kuće, bez obzira na pravo svojine odnosno zakupa nepokretnosti;
- Izdavanje naloga za useljenje u porodični stan ili kuću, bez obzira na pravo svojine odnosno zakupa nepokretnosti;
- Zabrana približavanja članu porodice na određenoj udaljenosti;
- Zabrana pristupa u prostor oko mesta stanovanja ili mesta rada člana porodice; i
- Zabrana daljeg uznemiravanja člana porodice.
Mera zaštite može trajati najviše godinu dana (u koji period se uračunava vreme koje je Nasilnik proveo u pritvoru ili zatvoru u vezi sa krivičnim delom ili prekršajem) s tim što sud može produžiti trajanje (pojedinih ili svih) Mera zaštite ukoliko ne prestanu razlozi koji su uzrokovali njihovo određivanje.
Tužbu za određivanje Mera zaštite i Tužbu za produženje trajanja Mera zaštite mogu da podnesu: a) Žrtva nasilja; b) Zakonski zastupnik Žrtve nasilja; c) Organ starateljstva (bez obzira na pravni status i godine Žrtve nasilja); i d) Javni tužilac. Sud može odrediti jednu ili više Mera zaštite, kojom/kojima se privremeno zabranjuje ili ograničava održavanje ličnih odnosa Nasilniku sa drugim članom porodice, pri čemu sud nije vezan tužbenim zahtevom (može dosuditi i drugu meru u odnosu na zahtevanu).
Sa druge strane, Tužbu za prestanak Mera zaštite pre roka određenog sudskom odlukom može da podnese samo Nasilnik (ostaje nejasna zakonska intencija izostavljanja aktivne legitimacije Žrtve nasilja, koja bi podnošenjem tužbe pokazala ponovno uspostavljanje dobrih odnosa sa Nasilnikom, kao i da više nema potrebe za trajanjem Mere zaštite).
U praksi, nedostatak potpune informisanosti (o načinu prijavljivanja, postupanju nadležnih državnih organa, Merama zaštite, itd.), administrativni problemi, teškoća dokazivanja radnji nasilja (samim tim i mogućnost donošenja pogrešnih sudskih odluka) i predrasude u privatnoj sferi (Žrtva nasilja je sama kriva za akte nasilja, nasilje u porodici nije velikog obima već je reč o incidentnoj situaciji, psihološki profil muškaraca sprečava ih da prijave nasilje u porodici kada su oni Žrtve nasilja, itd.) odvraćaju Žrtve nasilja od pokretanja postupaka protiv Nasilnika. Međutim, ostvarenje prava na zaštitu od nasilja u porodici može naići i na mogućnost zloupotrebe prava od strane Žrtve nasilja (lažno prijavljivanje, lažno svedočenje), što dodatno pogoršava kompleksnost rešavanja ovog društvenog problema.
Nasilje u porodici je sistemski problem društva, koji treba blagovremeno lečiti u samom njegovom začeću. Univerzalni lek za ovu bolest ne postoji ali svakako porodična harmonija se neće uspostaviti pravnim sankcijama već ljubavlju, negovanjem porodične solidarnosti i sloge, kao i jačanjem ljudskih vrednosti. "Suština braka i porodice je u blagoslovenoj emociji – ljubavi a ljubav se ne može odmeravati ni iznuđivati građanskim, pravnim merama" Vid Č. Mitrović. Kada ljubav posustane, dužnost je zamenjuje. Kada dužnost posustane, zakon je zamenjuje.
(Na)znake lošeg ponašanja ne treba zanemarivati već problemu treba pristupiti sveobuhvatno, u protivnom će se "Lošim lečenjem bolest širiti". Trenutno je koncept borbe protiv nasilja u porodici invalidan i selektivan, jer ružno ophođenje treba da bude adekvatno sankcionisano u svim društvenim sferama (profesionalnoj, vaspitnoj, sferi modernih razonoda, itd.) kako ne bi došlo do centrifugalnog dejstva, koje će se manifestovati i u porodičnim odnosima.
Ovaj tekst ne predstavlja pravni savet, već stav autora.
Autor: Filip Stepanić, advokat
