U medijskom sporu koji se vodi protiv izdavača, novinara, odgovornih urednika zbog objavljivanja leziono sposobnih informacija uočljivo je postojanje brojnih instituta koji nisu svojstveni građanskom pravu i njegovim pravnim sankcijama, već koji imaju elemente karakteristične krivičnom pravu i njegovim pravnim instiutima, kao što je to slučaj sa obavezom odgovornog urednika da objavi izreku presude u medijima kojom se okončava medijski spor. Na taj način, kako smo objasnili u prethodnom napisu, ostvaruje se lična sankcija koja umesto imovine pogađa ličnost odgovornog urednika, kažnjavajući ga i koja je u situaciji kada je tužbenim zahtevom opredeljena solidarna odgovornost pasivno legitimisanih izdavača medija, odgovornog urednika i novinara na naknadu štete usled objave leziono sposobne informacije, čini se suvišna i deluje kao osobena krivično pravna sankcija u građanskom pravu.
Upravo objašnjenje za takavu tendenciju i za tzv “surogat” institute nalazimo u dominantnom uticaju anglo saksonskog prava na evropsko kontintentalni pravni krug, zasnovan na rimskoj pravnoj tradiciji, koji je naročito uočljiv u praksi i postupanju evropskog suda za ljudska prava. Na taj način nastaje evropsko pravo, koje čini se makar u domentu odštetnog prava u velikoj meri preuzima instite atipične za zemlje ponikle na rimskoj pravnoj tradiciji.
Autor je prethodnom napisu pre svega na osnovu ličnog iskustva u izrađivanju odluka u medijskim sporovima, ali i na bazi analize aktuelne sudske prakse, izneo činjenicu da se u medijskom sporu najčešće pored zahteva za naknadu nematerijalne štete usled objavljivanja leziono sposobnih - zabranjenih informacija koje vređaju ljudsko dostojanstvo – čast, ugled, pijetet, kao i pravo na privatnost, potražuje od odgovornog urednika da objavi presudu donetu u medijskom sporu o svom trošku, što predstavlja ličnu sankciju koja pogađa ličnost odgovornog urednika, a ne njegovu imovinu, što je osobenost krivičnih sankcija. Na taj način, pod uticajem anglo saksonskog prava, briše se tradicionalno postavljena razlika između sistema građanskog i krivičnog prava i njihovih instituta i nastoji se da se i u domenu građanskog prava kažnjava i da tradicionalne imovinsko pravne sankcije građanskog prava koji se izvršavaju na imovini poprime penalni karakter.
U tom smislu, iako Zakon o javnom informisanju i medijima izričito u članu 120 ne predviđa da se objavi izreka presude, stav sudske prakse je da se ne objavljuje cela presuda, dakle ne i obrazloženje, već samo izreka presude uz poštovanje pravila o zaštiti podataka o ličnosti jer se smatra da je objava izreke dovoljna satisfakcija za povređeno dobro. Navedeno ni u kom slučaju ne umanjuje kazneni karakter koji ima obaveza objave izreke presude u odnosu na odgovornog urednika jer je on lično pogođen navedenom sankcijom i on lično mora izvršiti obavezu nametnutu presudom.
Pored obaveze objave izreke presude, odgovornom uredniku se presudom u medijskom sporu može izreći i zabrana ponovnog objavljivanja leziono sposobne informacije, kao i predaja zapisa, njegovo uklanjanje ili uništenje, sve shodno odredbi člana 101 tačka 2 i 3 Zakona o javnom informisanju i medijima.
Međutim, pored navedenih obaveza odgovornog urednika, oštećenom stoji na raspolaganju i pretnja sudskim penalima u određenom novčanom iznosu, shodno članu 105 navedenog zakona, ukoliko odgovorni urednik postupi suprotno odluci iz presude medijskog spora i ponovo objavi štetnu informaciju uprkos sudskoj zabrani i ne ukloni, odnosno ne uništi sporni zapis. Istini za volju zakon ne određuje iznos sudskih penala, ali je stav sudske prakse da navedeni iznos mora da bude primeren, te su oštećenicima raširene ruke u pogledu opredeljivanja visine novčanog iznosa koji je postavljen kao pretnja u vidu novčane kazne koja se stavlja u izgled u slučaju nepoštovanja obaveze odgovornog urednika iz presude koja rešava medijski spor.
Neretko u praksi, takav iznos sudskih penala je postavljen u jednakom iznosu kao i kod glavnog zahteva za naknadu nematerijalne štete usled objave leziono sposobne informacije, te na prvi pogled, sudski penali predstavljaju na nekin način supstitut za naknadu štete kao građansko pravnu sankciju. Navedeno je pogrešan pristup, budući da je cilj penala da stvori suptilan pritisak na odgovornog urednika i da ga stimuliše da dobrovoljno izvrši svoju nenovčanu obavezu, te se odgovorni urednik ne može osloboditi svoje nenovčane obaveze plaćanjem sudskih penala. U slučaju da nenovčana obaveza ne bude ispunjena od strane odgovornog urednik, oštećeni može da podnese predlog za naplatu sudskih penala ili predlog za izvršenje u izvršnom postupku. Na taj način sudski penali postaju latentna novčana krivična sankcija koje se stavlja u izgled i koja će se efektivno izvršiti u slučaju neizvršavanja primarno postavljene nenovčane obaveze, iako u takvoj situaciji oštećeni ima pravo na naknadu štete nastalu neizvršavanjem obaveze, ali isti ne može da bude supstitut za naknadu štete, koji karakter često poprima opredeljeivanjem jednakog iznosa penala i tražene neknade štete.
Dakle, sudski penal ne može da bude latentna novčana sankcija, već je njegova pravna priroda takva da predstavlja meru kojom se odgovornom uredniku stavlja u izgled imovinska sankcija u slučaju ne postupanja po presudi, koja ne može biti shvaćena kao odmazda i ne može se opredeljivati u jednakom iznosu kao i tražena naknada štete. Iznos penala mora da bude tako opredeljen da ne predstavlja odmazdu i da ne ograničava slobodu javnog informisanja, ali sa druge strane da se odmeri u jednokratnom primerenom iznosu koji stimulativno deluje na odgovornog urednika u pravcu ispunjenja sopstvene nenovčane obaveze.
Navedeno ipak, po mišljenju autora predstavlja prekomerno sankcionisanje odgovornog urednika sa elementima lične sankcije svojstvene krivičnom pravu, budući da je primarna obaveza odgovornog urednika objava izreke presude, zabrana objave lezione informacije ili uklanjanje zapisa, što je nenovčana obaveza na činidbu, dok u slučaju objave lezione informacije ili neuklanjanja zapisa postoji dodatna pretnja odgovornom uredniku plaćanja odgovarajućeg iznosa opredeljenog sudskim penalima.
Na taj način se sam po sebi nameće zaključak da se postiže prekomerno sankcionisanje odgovornih urednika jer je obaveza objave izreke presude ličnopravnog karaktera obzirom da je sankcija koja pogađa ličnost odgovornog urednika, a tek se penali javljaju kao supstitut navedenih primarnih nenovčanih obaveza iz čl. 101 tačka 2 i 3 Zakona o javnom informisanju i medijima, što je čini se tako postaveljno kao kvazi krivično pravna sankcija, i ona stavlja u izgled tek ukoliko odgovorni urednik ne postupi po primarnoj obavezi.
Takvim dodatnim sankcionisanjem odgovornih urednika prodiru elementima krivično pravnih sankcija u materiji građanskog prava, u čiji domen spadaju medijski sporovi. Tako je čest slučaj u praksi da sudovi prinačuju iznos sudskih penala opredeljenih u tužbenom zahtevu, jer najčešće isti biva opredeljen u istovetnom iznosu kako i tražena naknada štete i na taj način primarno bivaju postavljeni kao novčana kazna i supstitu šteti.
Ovaj tekst ne predstavlja pravni savet, već stav autora.
Autor: Vladislava Milić, viši sudijski saradnik u Višem sudu u Beogradu
