Izdržavanje deteta posle razvoda braka (Alimentacija)

"Svi ideali ovog sveta ne vrede suze jednog deteta" reči su Fjodora Mihajloviča Dostojevskog dok je Ivo Andrić napisao "U deci se obnavlja i čisti reka čovečanstva".

Nije tipično da stručni članak započnem kreativnim mislima velikih stvaralaca ali voleo bih da ih svako ima u vidu prilikom čitanja, s obzirom na to da je reč o jako osetljivoj temi, čije su najveće žrtve deca.

Porodično pravo je najvažniji životni ispit, koji ima za predmet pravne posledice ljubavi. Kao takvo ono se rukovodi Načelom posebne zaštite deteta uzimajući u obzir njegov najbolji interes. Taj interes, videćemo nadalje, može da bude narušen i da se loše odrazi na emotivno stanje deteta.

Ovaj stručni tekst analiziraćemo sa aspekta bračne zajednice (ista pravila se primenjuju i na vanbračnu zajednicu shodno njenoj pravnoj prirodi i ustavnom jemstvu jednakosti sa bračnom zajednicom) i sa stanovišta da je dužnik izdržavanja otac deteta a da roditeljsko pravo vrši majka deteta.

Pravo na alimentaciju je zakonom uređena obligacija između subjekata alimentacije i to (maloletnog i punoletnog) deteta kao poverioca alimentacije (primaoca izdržavanja) i roditelja kao dužnika alimentacije (davaoca izdržavanja). Alimentacija je (fiksno ili precentualno određen) novčani iznos, koji predstavlja doprinos izdržavanju zajedičkog deteta. Na taj način se osigurava da će "Sve" potrebe deteta biti zadovoljene bez obzira na činjenicu da roditelji više nisu u braku.

Obaveza izdržavanja se vezuje za period trajanja roditeljskog prava. Prema tome, roditelji su obavezni da izdržavaju maloletno dete (bezuslovno) i punoletno dete (uslovno) dok je na redovnom školovanju (a najkasnije do navršene 26. godine života ukoliko je školovanje "Iz opravdanih razloga produženo") ili ukoliko je nesposobno za rad a nema dovoljno sredstava za život (dok navedeno stanje straje), pod uslovima da dete redovno ispunjava školske obaveze i da njegovo izdržavanje nije očigledno nepravedno po roditelje. Ukoliko roditelji nisu živi ili nemaju materijalnih mogućnosti za izdržavanje deteta, dete ima pravo na izdržavanje od krvnih srodnika u pravoj ushodnoj liniji (redosled izdržavanja) izuzev ukoliko bi to predstavljalo očiglednu nepravdu za srodnike. Ukoliko dete ima sopstvene izvore prihoda, njegova obaveza da doprinosi sopstvenom izdržavanju je supsidijerna (sporedna) u odnosu na dužnika izdržavanja. U sudskoj praksi, najviše kontroverzi izaziva činjenica opravdanosti produženja obrazovanja i stručnog usavršavanja (punoletnog) deteta. Odsustvo ambicije i nemar, svakako ne predstavljaju osnov za produženje obaveze davanja alimentacije ali sa druge strane ukoliko je dete bilo sprečeno opravdanim okolnostima (zdravstvenim, društvenim i/ili drugim nepredviđenim), sud će uzimajući u obzir i materijalne mogućnosti roditelja, doneti pravičnu odluku. Prigovor ovakvom stavu zakonodavca, može biti da dete primera radi zbog društvenog problema nezaposlenosti ili potreba budućeg poslodavca, pored osnovnih studija upiše i post diplomske studije, te bi pravičnije bilo da alimentacija bude finansijska podrška društva (države, poslodavca) nego finansijski teret roditelja.

Pravne karakteristike alimentacije:

1. Počiva na načelu uzajamnosti – Prava i obaveze subjekata izdržavanja su u korelativnom odnosu;

2. Zakonska obligacija imperativnog karaktera - zakon odnosno činjenica (krvnog) srodstva je neposredni izvor obligacije izdržavanja;

3. Lično pravo – pravo na izdržavanje je u svom nastanku, trajanju i prestanku povezano sa određenim licem (intuitue personae). Kao takvo ono je neprenosivo, nenasledivo (izuzev dospelih potraživanja alimentacije koji nisu isplaćeni za života primaoca izdržavanja) i prestaje smrću subjekta alimentacije;

4. Imovinsko pravo – predmet prava na izdržavanje je po pravilu novac (osim ukoliko se subjekti izdržavanja ne sporazumeju u formi javnobeležničkog zapisa, da se alimentacija daje u naturalnom obliku);

5. Regresno pravo – lice koje je faktički davalo izdržvanje iako na to nije bilo pravno obavezno ima pravo na povraćaj isplaćenih sredstava (zaštita imovinskih interesa trećih lica). Dalje, ukoliko je roditelj faktički izdržavao dete pre (formalnog) razvoda braka, on ima pravo regresa od drugog roditelja. Pored toga, ukoliko je pravo na izdržavanje ostvareno izvršenjem krivičnog dela oduzimaju se tako stečene imovinske koristi;

6. Ima pravno dejstvo pro futuro – priznaje se za ubuduće i to od momenta podnošenja alimentacione tužbe nadležnom sudu;

7. Varijabilnog je karaktera – obaveza izdržavanja može da se menja u pogledu obima, vremena i načina ispunjenja i to podnošenjem tužbe ili automatski. U pogledu obima ispunjenja – visina alimentacije (dužnik je obavezan da podmiri sve ili neke potrebe poverioca alimentacije). Ukoliko su se promenile okolnosti od dana donošenja sudske odluke subjekti izdržavanja mogu podnošenjem tužbe da zahtevaju od nadležnog suda da se iznos alimentacije poveća (zahtev poverioca), smanji ili u potpunosti ukine (zahtev dužnika). Dugoročni interes poverioca izdržavanja je očuvanje solventnosti i finansijskog kapaciteta dužnika izdržavanja. Prema tome, njegov je interes da dobije izdržavanje u što dužem vremenskom periodu a ne da dobije maksimalni mesečni iznos alimentacije. U pogledu vremena ispunjenja (alimentacija traje određeno ili neodređeno vreme). U pogledu načina ispunjenja (poverilac i dužnik alimentacije mogu da postignu drugačiji sporazum u odnosu na pravilo da se iznos alimentacije daje u novcu).

Roditelj neme diskreciono ovlašćenje da menja sudskom odlukom utvrđenu visinu alimentacije i način na koji će se ona isplaćivati (primera radi otac je plaćao detetu ekskurzije, davao džeparac, pa iz tih razloga smatra da je na taj način ispunio ili premašio visinu obaveze izdržanja). Time se porodični odnos štiti od samovolje davaoca izdržavanja, te obezbeđuje stalnost i sigurnost primaoca izdržavanja.

8. Ne podleže zastarelosti – pravo na zakonsku alimentaciju ne zastareva međutim pravo na isplatu povremenih davanja koja dospevaju periodično zastareva u roku od 3 (tri) godine od dana dospelosti svakog pojedinačnog davanja. Izuzeci od ovog pravila bili bi da potraživanje maloletnog lica koje nema zastupnika ne može zastariti dok ne protekne rok od dve godine od dana sticanja potpune poslovne sposobnosti (najčešće je to dve godine od punoletstva) ili kod regresnih potraživanja, za koja je predviđen opšti rok zastarelosti od 10 godina.

9. Privilegovan status – dete ima prvenstvo kao poverilac alimentacije u odnosu na sve druge poverioce izdržavanja, obaveza na davanje izdržavanja ne prestaje u slučaju lišenja roditeljskog prava, alimentacija počiva na načelu hitnosti, druga davanja ne mogu biti zamena za alimentaciju, alimentaciona sredstva su izuzeta iz predmeta izvršenja i imaju prednost isplate u o odnosu na druga potraživanja prilikom prodaje nepokretnosti u izvršnom postupku (nakon podmirenja troškova izvršnog postupka), ne mogu biti predmet prebijanja, itd.;

Svedoci smo da nakon velikih ljubavi dolaze emocionalne oluje, koje se dalje produbljuju dugim brakorazvodnim parnicama. U takvom vakumu roditeljske nesloge, oni zaboravljaju da bi (najbolji) interes deteta trebao da im bude zajednički kako bi što lakše prevazišli već narušen odnos. Nedovoljna međusubna saradnja i komunikacija, dalje vodi ozbiljnim posledicama koje se reflektuju na psihičko zdravlje deteta. U stručnoj literaturi poznati su sledeći sindromi u porodičnim odnosima, kao posledice razvoda braka:

1. Minhauzenov sindrom preko posrednika je forma zlostavljanja deteta od strane roditelja koji vrši roditeljsko pravo (svojevrsni oblik "Nasilja u porodici" – verbalno i/ili fizičko nasilje), gde se dete predstavlja nemoćnim iako to nije realni odraz stvarnosti. Ovaj sindrom se manifestuje lažnim prikazom njegovog zdravstvenog stanja, učestalom promenom lekara a u ekstremnim slučajevima namernim razboljevanjem i fizičkim povređivanjem deteta kako bi simptomi bili vidljivi. U takvim situacijama može da se desi da se drugi roditelj ne uključi u lečenje deteta čak i kada njegovo zdravstveno stanje postane zaista narušeno. Dobra vest je da su nadležni organi (sudovi, tužilaštva, centri za socijalni rad) uspeli da identifikuju ovakva ponašanja radi blagovremene prevencije (ograničenja i/ili suzbijanja) istog;

2. Otuđenje deteta od drugog roditelja je oblik porodičnog nasilja, u kojem se dete pod uticajem jednog roditelja postepeno udaljava od drugog roditelja na taj način što se jedan predstavlja kao potpuno dobar dok je drugi sve suprotno od toga. U takvim okolnostima, dete postaje taoc psihološke manipulacije roditelja ("Kidnapovano dete") i pokazuje strah, neprijateljstvo, mržnju i/ili nepoštovanje prema drugom roditelju ("Virtuelno ubistvo roditeljske ljubavi"); i

3. Deca zmajevi naizgled zanimljiv stručni termin međutim isti predstavlja najteži oblik emotivne patnje deteta. Sama etimologija reči ukazuje na to da deca nisu pod roditeljskom kontrolom, ne slušaju savete i/ili mišljenja roditelja, izlaze iz kuće bez da roditelji znaju gde su, ne žele da idu u vrtić (školu sve) pa sve do ekstremnih slučajeva kada prete roditeljima.

Postupak ostvarivanja prava na alimentaciju:

Iako je alimentacija zakonska obaveza imperativnog karaktera, nekada je obavezu davanja izdržavanja potrebno precizirati i utvrditi pred nadležnim sudom. Prema Porodičnom zakonu, brak prestaje predlogom za sporazumni razvod braka, tužbom za razvod braka (i u drugim slučajevima koji u kontekstu ovog članka nisu merodavni). U slučaju sporazumnog razvoda braka, roditelji moraju da postignu saglasnost i oko visine alimentacije, što sud mora da odobri (ukoliko proceni da je sporazum sačinjen u najboljem interesu deteta). U slučaju razvoda braka podnošenjem tužbe, sud samostalno odlučuje o iznosu alimentacije, uzimajući u obzir sve okolnosti konkretnog slučaja.

Alimentacioni spor se pokreće tužbom od strane poverioca izdržavanja (zakonskog zastupnika maloletnog (ili punoletnog) deteta, punoletnog poslovno sposobnog deteta, punomoćnika).

U sporovima za izdržavanje stvarno je nadležan u prvom stepenu Osnovni sud (u veću sastavljenom od jednog sudije i dvoje sudija porotnika) dok je u drugom stepenu nadležan Viši sud (u veću sastavljenom od troje sudija), prema prebivalištu (ili boravištu) tuženog ali i tužioca odnosno sud gde se nalazi imovina tuženog. Predviđena je naročita hitnost postupka (prvo ročište mora da se zakaže u roku od 8 dana od dana prijema tužbe dok se o žalbi mora odlučiti u roku od 15 dana od dana dostavljanja žalbe, sud je obavezan da odmah dostavi presudu u alimentacionom sporu organu starateljstva prema prebivalištu poverioca). U praksi, nedovoljan broj stručnih veća dovodi do toga da sud ne može jednako da se posveti svim predmetima, te se dešava da se presuda donese nakon nepotpuno utvrđenih pravno relevantnih činjenica u dokaznom postupku (nedovoljno dobra ocena pravnih standarda realnih potreba poverioca odnosno mogućnosti dužnika izdržavanja, nedosledno poštovanje najboljeg interesa deteta i načela hitnosti, dosuđivanje minimalne sume izdržavanja, itd.) što dalje ima za posledicu nepravične odluke. Time se zadovoljava forma postupka ali ne i poštovanje osnovnih principa na kojima počiva ovaj pravni institut (ustanova).

Ukoliko se poverilac izdržavanja ne opredeli da se alimentacija isplaćuje u fiksnom iznosu, onda nastupa automatska valorizacija, te sud utvrđuje iznos alimentacije u procentu ("Po pravilu" 15% je zakonski minimum dok je 50% zakonski maksimum) u odnosu na (neto) stalna mesečna primanja dužnika alimentacije.

Prilikom odlučivanja o visini alimentacije sud nije vezan granicama postavljenog alimentacionog zahteva već uzima u obzir potrebe poverioca i mogućnosti dužnika vodeći računa o minimalnoj sumi izdržavanja (suma koju kao naknadu za hranjenike odnosno lica na porodičnom smeštaju periodično utvrđuje Ministarstvo za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja, u skladu sa zakonom. Prema poslednjem rešenju nadležnog ministarstva, iz meseca januara 2023. godine, ona iznosi 37.275,06 dinara. Kako su oba roditelja dužnici izdržavanja zajedničkog deteta, minimalna alimentacija bi iznosila polovinu navedenog iznosa) i zakonskoj odredbi da visina alimentacije treba da omogući najmanje isti životni standard kao i roditelju, koji je dužnik izdržavanja.

Iako je reč o pravnim standardima "Potrebe poverioca-mogućnosti dužnika", koje zakon navodi exempli causa (godine, zdravlje, imovinske prilike, zarada, postojeća i potencijalna imovina, lične potrebe, obaveza izdržavanja drugih lica, itd.), sud će ceniti sve pravno relevantne činjenice radi donošenja pravične odluke. Imovinski status dužnika izdržavanja između ostalog, određuje se prema realno ostvarenom prihodu ali i prema kriterijumu propuštene zarade (na primer roditelj neće biti oslobođen obaveze izdržavanja deteta ukoliko svojom voljom prekine radni odnos a ne želi da radi van radnog odnosa iako je sposoban za privređivanje).

Sada dolazimo do neujednačenosti sudske prakse i slova zakona. Iako bi sudovi trebali da minimalnu sumu izdržavanja uzimaju kao orijentaciono merilo i korektivni faktor, ona veoma često postaje "Zlatno pravilo". Dužnik izdržavanja se bori da sud dosudi što niži iznos alimentacije, predstavljajući sebe kao čoveka skromnih materijalnih mogućnosti i prikrivanjem stvarnih izvora prihoda. Sa druge strane, sudovi idući linijom manjeg otpora utvrđuju skromne iznose alimentacija (nalik socijalnoj pomoći), zanemarujući krunski princip porodičnog prava "Najbolji interes deteta", te da visina alimentacije treba da omogući najmanje isti životni standard kao dužniku izdržavanja. Roditelj bi trebao da izdržava svoje dete i po cenu svoje materijalne oskudice (ne bi trebalo zakon da mu nameće tu obavezu već je to po prirodi stvari i uobičajeno), jer bi interes deteta trebao da mu bude najvažniji međutim nakon prestanka velike ljubavi dolazi do svojevrsne osvete, te roditelj ne daje uopšte ili daje alimentaciju "Na kašičicu" kako "Majka (bivša supruga) ne bi trošila njegov novac", s obzirom na to da se iznos alimentacije njoj uplaćuje (ukoliko je reč poverilac izdržavanja maloletno dete) iako pripada detetu. Alimentacija se isplaćuje na tekući račun (preporuka) ili predajom novca na ruke (preporuka je da se obezbedi dokaz izvršenja obaveze) primaocu izdržavanja.

Takvo postupanje vodi nepravdi i očiglednoj nesrazmeri u davanjima roditelja. Roditelj kojem je dete povereno na čuvanje i vaspitanje doprinosi izdržavanju deteta od svojih prihoda kojima plaća i svakodnevne troškove života, komunalne troškove, kao i druge izdatke (materijalni angažman). Nadalje, takav roditelj se stara o psihofizičkom zdravlju deteta i preduzima sve što je potrebno radi njegovog pravilnog razvoja (vremenski angažman). Shodno tome, umesto da veći deo izdržavanja snosi roditelj koji ne živi sa detetom (u skladu sa svojim materijalnim mogućnostima), gotovo celokupno izdržavanje pada na teret jednog roditelja. Sledom navedenog, prilikom odlučivanja o visini alimentacije, sudovi bi trebalo da uzmu u obzir i činjenicu svakodnevne brige i nege o detetu (doprinos u vidu staranja o deci) a ne da zanemaruju potrebe i životni standard roditelja koji vrši roditeljsko pravo a kojem ostaje težak zadatak da sam podiže dete.

Vreme trajanja i prestanak obaveze izdražavanja:

1. Određeno vreme - kada je sudskom odlukom ili zakonom određeno vreme trajanje obaveze izdržavanja; ili

2. Neodređeno vreme - kada sudska odluka ne sadrži vremenski okvir trajanja obaveze već je on odrediv na osnovu zakonskih uslova koji konstituišu to pravo. Po pravilu, sud ne određuje vreme trajanja alimentacije već obaveza alimentacije postoji sve dok postoje zakonske pretpostavke za to.

Obaveza izdržavanja (obavezno) prestaje protekom vremena na koje je određena, nastupanjem punoletstva ili sticanjem potpune poslovne sposobnosti pre punoletstva zaključenjem braka (pod uslovom da se dete ne opredeli za školovanje i dalje stručno usavršavanje). Sa druge strane, obaveza izdržavanja može prestati (fakultativno) kada punoletno dete stekne dovoljno sredstava za izdržavanje, postane sposobno za rad, kada dužnik izdržavanja ne bude u mogućnosti da doprinosi izdržavanju punoletnog deteta ili to za njega postane očigledno nepravedno, itd.

Kao pravna ustanova (institut), alimentacija je regulisana odredbama Porodičnog zakona (osnovni zakon), zakona o parničnom postupku, zakonom o obligacionim odnosima, zakona o izvršenju i obezbeđenju, zakona o nasleđivanju, krivičnog zakonika i drugim zakonima (kao posebnim zakonima). Porodični odnosi deo su privatne sfera pojedinca međutim briga o porodici, kao stubu društva, je opšti interes, te je nužno da je država zakonima zaštiti.

Odluka o alimentaciji konstituiše obavezu koja može da se ispuni dobrovoljno ili prinudno. Neispunjenje obaveze davanja izdržavanja predstavlja osnov za pokretanje postupka izvršenja i naplatu alimentacije prinudnim putem. Izvršni postupak pokreće se predlogom za izvršenje a sprovodi ga javni izvršitelj, koji naplaćuje alimentaciju obustavom od dela zarade roditelja iz sredstava na tekućem računu, plenidbom pokretne ili nepokretne imovine, koja će biti prodata na licitaciji, itd. Davalac alimentacije, može da spreči prinudnu naplatu ukoliko isplati sve dospele a zaostale iznose alimentacije (sa zakonskom zateznom kamatom) i troškove (sudskog i izvršnog) postupka.

Problem može nastati ukoliko je dužnik izdržavanja nezaposlen i/ili nema imovinu (na svoje ime), zbog čega je prinudno izvršenje faktički nemoguće. Ukoliko je roditelj u inostranstvu, neophodno je proveriti da li Republika Srbija ima rafifikovane međunarodne ugovore o pravnoj pomoći sa državom u kojoj se nalazi dužnik izdržavanja, potom neophodno je proveriti kakav tretman imaju presude domaćih sudova u toj državi, kao i mogućnost za priznanje i izvršenje presuda u inostranstvu.

Kako bi se postupak izvršenja alimentacionih zahteva u inostranstvu olakšao, 64 države sveta su potpisale Konvenciju ujedinjenih nacija o izvršenju alimentacionih zahteva u inostranstvu ("Koncencija"), koju u Republici Srbiji sprovodi Ministarstvo finansija. S druge strane, u slučaju da se odluka mora izvršiti u državi koja nije ratifikovala Konvenciju, mora se ići na postupak priznanja i izvršenja strane sudske odluke (što je duži proces), izuzev ukoliko između država potpisnica postoje zaključeni bilateralni ugovori.

Pokretanje krivičnog postupka, podnošenjem krivične prijave, u praksi se pokazalo kao najefikasnija metoda naplate alimentacije od strane nesavesnih roditelja. Nedavanje izdržavanja je krivično delo protiv braka i porodice, te ukoliko dužnik izdržavanja iz neopravdanih razloga ne daje alimentaciju u iznosu i na način koji je utvrđen izvršnom sudskom odlukom ili poravnanjem, kazniće se novčanom kaznom ili kaznom zatvora do dve godine. Ukoliko su usled nedavanja izdržavanja nastupile teške posledice po izdržavano lice, predviđena je stroža kazna i to kazna zatvora od 3 meseca do 3 godine uz mogućnost izricanja uslovne osude i obavezu dužnika da izmiri sve dospele i buduće obaveze izdržavanja.

Zaključak:

Porodična harmonija je najbolji lek za psihofizičko zdravlje i pravilan razvoj deteta. Posledice nesuglasica između roditelja odražavaju se na dete, kako u braku tako i po njegovom prestanku. Pored toga, nedovoljna efikasnost nadležnih organa utiče na dalje produbljivanje već narušenih porodičnih odnosa, čime se dete izlaže dodatnim traumama. Zbog loših zakonskih rešenja i neujednačene sudske prakse, stvara se osećaj (pravne) nesigurnost i majke se neretko odlučuju da se uopšte ne upuštaju u sudski postupak. Sa druge strane, razvodom braka dešava se da majka (i dete) ostanu u potpunosti materijalno neobezbeđeni i prepušteni sebi, te je neophodno da se pronađu adekvatni mehanizmi za prevazilašenje ovakvih istih i/ili sličnih situacija. Jedno od rešenja, moglo bi da bude osnivanje Alimentacionog fonda (iz kojeg bi se isplaćivali iznosi alimentacije u slučaju nedavanja alimentacije od strane dužnika izdržavanja), koji bi doprineo materijalnoj sigurnosti deteta i zadovoljenju njegovih životnih potreba.

Efikasna saradnja nadležnih organa rezultirala bi ublažavanjem negativnih efekata otrova razvoda i štetne posledice po zdravlje deteta bile bi svedene na minimum. Da bi se to postiglo, neophodno je da sudovi vode računa o svim pravno relevantnim činjenicama prilikom sprovođenja dokaznog postupka i da se dosledno rukovode najboljim interesom deteta a sve u cilju donošenja pravičnih odluka u porodičnim odnosima.

Ovaj tekst ne predstavlja pravni savet, već stav autora.

Autor: Filip Stepanić, advokat