Dva veoma kompleksna instituta obligacionog prava - zastarelost i docnja, posebno postaju složeni za tumačenje i primenu u slučajevima ugovora o prometu robe i usluga između pravnih lica, kada je neophodno napraviti jasnu razliku između zastarelosti potraživanja poverioca i dužničke docnje.
Zastarelost je institut koji se posmatra kao sankcija za nesavesnog poverioca, a suština te sankcije je da je poverilac, koji je propustio da utuži dužnika pre isteka roka zastarelosti, u riziku od gubitka prava da prinudno naplati svoje potraživanje, odnosno da je u riziku da bude lišen prava da svoje potraživanje naplati preko suda ili preko javnog izvršitelja.
S druge strane, docnja je institut koji predstavlja neblagovremeno ispunjenje obaveze, odnosno situaciju u kojoj jedan od subjekata obligacionog odnosa krši obligaciju na taj način što svoju obavezu ne ispunjava na vreme i pod docnjom se podrazumeva vreme koje protekne između dva trenutka : dospelosti obaveze i njenog ispunjenja.
Prema odredbama člana 361. Zakona o obligacionim odnosima, zastarelost počinje teći prvog dana posle dana kada je poverilac imao pravo da zahteva ispunjenje obaveze, ako zakonom za pojedine slučajeve nije što drugo propisano, a ista nastupa, saglasno odredbi člana 360. stav 2. istog zakona, kada protekne zakonom određeno vreme u kome je poverilac mogao zahtevati ispunjenje obaveze.
Odredbom člana 374. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima predviđeno je da međusobna potraživanja pravnih lica iz ugovora o prometu robe i usluga, kao i potraživanja naknade za izdatke učinjene u vezi s tim ugovorima, zastarevaju za tri godine, s tim da, saglasno odredbama stava 2. istog člana, zastarevanje teče odvojeno za svaku isporuku robe, izvršeni rad ili uslugu.
S druge strane, odredbama člana 324. Zakona o obligacionim odnosima, kojima je definisana docnja dužnika, dužnik dolazi u docnju kada ne ispuni obavezu u roku određenom za ispunjenje, a saglasno odredbama stava 2. istog člana, ako rok za ispunjenje nije određen, dužnik dolazi u docnju kada ga poverilac pozove da ispuni svoju obavezu, usmeno ili pismeno, vansudskom opomenom ili započinjanjem nekog postupka čija je svrha da se postigne ispunjenje obaveze.
Obzirom da zakon na različite načine određuje početak roka zastarelosti i nastupanje dužničke docnje, ova dva trenutka se najčešće ne poklapaju kod obligacionog odnosa koji nastaje prilikom prometa robe i usluga između pravnih lica.
Naime, u poslovnoj praksi je jako česta situacija u kojoj pravno lice, koje je izdalo robu ili izvršilo rad ili usluge, istu robu ili usluge fakturiše drugom pravnom licu vremenski kasnije.
Kako faktura predstavlja jednostranu ispravu koja prati robu ili izvršenu uslugu i predstavlja poziv poverioca dužniku za ispunjenje ugovorne obaveze, iskazani datum dospeća obaveze (valuta), u nedostatku dokaza iz kojih bi se utvrdilo da je među ugovornim stranama ugovoren određeni rok za plaćanje, može biti samo od uticaja na nastupanje dužničke docnje.
Sudska praksa privrednih sudova je zauzela jasan stav da, u skladu sa napred citiranim zakonskim odredbama, poziv poverioca upućen dužniku da izvrši plaćanje dospele obaveze prema rokovima dospeća (valuta) izraženim u fakturi je od značaja za nastupanje dužničke docnje, ali ne i za početak roka zastarelosti, koji teče od prvog narednog dana od dana prometa robe, odnosno dana vršenja usluga. Dakle, u konkretnim slučajevia, sud će odbiti tužbeni zahtev, ukoliko dužnik (tuženi) istakne prigovor zastarelosti potraživanja poverica (tužioca).
Danom isporuke robe, odnosno danom vršenja usluge poverioca dužniku, poverilac je stekao pravo da zahteva ispunjenje obaveze od dužnika, pa valuta dospeća na izdatim fakturama nije od uticaja na početak toka zastarevanja potraživanja, već samo na nastupanje docnje kod dužnika fakturisane novčane obaveze.
Napred navedeno proizilazi i iz odredbi člana 516. Zakona o obligacionim odnosima kojima je predviđeno da se kod ugovora o prodaji robe, plaćanje vrši u času i u mestu u kome se vrši predaja stvari, a odredba člana 518. istog zakona predviđa da je u slučaju uzastopnih isporuka, kupac dužan isplatiti cenu za svaku isporuku u času njenog preuzimanja.
Takođe, problem prilikom primene opisanih pravnih instituta nastaje i iz razloga što u našem pozitivnom zakonodavstvu početak toka zastarelosti se ( kada se obaveza sastoji u pozitivnoj činidbi ) vezuje za dospelost potraživanja, a dospelost potraživanja se određuje na različite načine, pri čemu ne postoji neko opšte pravilo, zbog čega se veoma često poistovećuju pojmovi „dospeća“ i „roka za plaćanje“. Nesporno je jedino da dospelost neke obaveze podrazumeva da se može zahtevati njeno plaćanje i preduzimati prinudna naplata po proteku roka za izmirenje iste.
Preporuka pravnim licima je da danom prometa robe i usluga izdaju fakturu svojim dužnicima, što bi svakako u praksi trebalo da bude efikasnije putem elektronskih faktura, a kroz primenu odredaba novog Zakona o elektronskom fakturisanju, kojima je bliže definisano izdavanje, slanje, prijem, obrada, čuvanje, sadržina i elementi elektronskih faktura.
Ovaj tekst ne predstavlja pravni savet, već stav autora.
Autor: Ana R. Madžarević, advokat u Advokatskoj kancelariji Samardžić.
