Rad je izvorno objavljen u časopisu Pravo i privreda, Vol 61, 2/2023, str. 563-577. DOI: 10.55836/PiP_23216A.
Rad je dostupan na internet stranici časopisa Pravo i privreda.
Uvodna razmatranja
Razvoj tehnologije, do koga je ubrzano došlo krajem prethodnog i početkom ovog veka, uneo je značajne promene u naš svakodnevni život i otvorio mogućnosti za nastanak novih načina obavljanja najraznovrsnijih aktivnosti. Tehnološke promene odrazile su se i na poimanje pravnih odnosa koji se povodom ovih aktivnosti uspostavljaju. Navedeno posebno važi za oblast radnog prava, u kome se u poslednjim godinama preispituje i samo jezgro ove pravne grane – pojam radnog odnosa. Iako je, prema mišljenju autorke, sasvim jasno da radni odnos, kao takav, ni u kom slučaju nije izgubio svoje mesto među osnovnim institutima radnog prava, evidentno je da je potrebno regulisati njegov odnos sa novim formama rada koje nastaju pod uticajem informaciono-komunikacionih tehnologija (IKT). Ovo pre svega zbog potrebe da se položaj lica koja obavljaju rad u novim formama rada, uredi u cilju obezbeđivanja zaštite onima od njih kojima je, zbog ekonomske zavisnosti i stvarnog rada pod vlašću poslodavca, ova zaštita neophodna.
Pored pojedinih savremenih načina organizacije rada, koji nesumnjivo predstavljaju rad u okviru radnog odnosa, razvoj IKT doveo je do nastanka novih formi rada koje su, barem na prvi pogled, ostale izvan pojma radnog odnosa. Klasična binarna podela rada na podređeni i nezavisni rad, kao linija razgraničenja između lica u radnom odnosu i samozaposlenih radnika, postala je zamagljena pojavom ovih formi rada, koje se, za razliku od dotadašnjih, ne mogu jednostavno (posebno ne bez ostatka) podvesti pod jednu od ovih kategorija[1].
Na ovakvo stanje u svetu rada naročito je uticao razvoj digitalnih radnih platformi, čiji je način poslovanja u poslednjim godinama doveo do uspostavljanja do sada nepoznatih formi rada. Odnosi koji se uspostavljaju posredstvom digitalnih radnih platformi karakterišu se time da im platforme, kao i njihovi klijenti, odriču karakter radnog odnosa, sa čime su i platformski radnici često obavezni da se unapred saglase. Međutim, u većini slučajeva ovlašćenja digitalne platforme ne mogu biti podvedena pod čisto posredničku ulogu, iako one same insistiraju na tome da njihov položaj bude kvalifikovan na ovaj način,[2] što otvara pitanje odnosa platforme i platformskog radnika i, sledstveno, radnopravnog položaja ovih lica. Sa druge strane, rad uz pomoć digitalnih platformi, kao takav, retko je eksplicitno regulisan u zakonskim tekstovima savremenih država[3], što nameće potrebu njegovog svrstavanja pod neki od postojećih pravnih instituta, a što nije uvek jednostavan zadatak. Činjenica da se, u velikom broju slučajeva, platforma i njen klijent nalaze u različitim državama u odnosu na platformskog radnika, dodatno komplikuje već dovoljno složenu pravnu situaciju.
Pitanje na koje će autorka u ovom radu pokušati da odgovori jeste da li su postojeća zakonska rešenja u srpskom pravu dovoljna za adekvatno uređivanje radnopravnog položaja lica koja obavljaju platformski rad, te da li je potrebno pribeći izmenama i dopunama merodavnih pravnih propisa, kako bi ovi oblici radnog angažovanja bili zadovoljavajuće uređeni u našoj državi.
U tom cilju, uz pomoć normativnog metoda, autorka će analizirati postojeća zakonska rešenja i radnopravni položaj platformskih radnika u okviru domaćeg prava, dok će se uz pomoć uporednopravnog metoda osvrnuti na stranu sudsku praksu i novija zakonska rešenja po ovom pitanju, kako bi u završnom delu članka predložila aktivnosti koje smatra da je potrebno preduzeti u Republici Srbiji, u cilju adekvatnog regulisanja radnopravnog položaja ovih lica.
Digitalne platforme i platformski radnici
Digitalne radne platforme mogu se definisati kao „digitalne mreže koje koordiniraju transakcije rada na algoritamski način.“[4]
Iako je pojam digitalne platforme širi od pojma digitalne radne platforme, za potrebe ovog teksta, pojam „digitalna platforma“ koristićemo za označavanje digitalnih radnih platformi. Ove platforme olakšavaju povezivanje ponude rada i potražnje za radom uz pomoć automatizovanih mehanizama na kojima su zasnovane.[5] Sve veća zastupljenost digitalnih platformi posledica je prednosti koje nude subjektima koji uz njihovu pomoć učestvuju na tržištu rada.[6]
Među autorima postoji više klasifikacija digitalnih platformi, koje su zasnovane na različitim kriterijumima razlikovanja. Za potrebe ovog rada, oslonićemo se na klasifikaciju iznetu u publikaciji Međunarodne organizacije rada iz 2021. godine.[7] Po ovom izvoru, prvu kategoriju digitalnih platformi čine one putem kojih se radni zadaci mogu obavljati bez obzira na to gde se nalaze naručilac posla i radnik (engl. online web-based platforms). Putem njih, klijenti „naručuju“ rad, koji se može sastojati u izvršavanju zadataka, poput prevođenja tekstova na drugi jezik, digitalnog dizajna, ali i kratkoročnih zadataka, poput transkripcije video zapisa ili označavanja fotografija. Putem ovih platformi, zadaci se nude neodređenom broju ljudi (engl. crowdwork),[8] a obavljaju se online. Drugu kategoriju, prema ovoj podeli, čine digitalne platforme putem kojih se lice angažuje za obavljanje zadataka na tačno određenom području ili mestu (engl. location-based platforms),[9] poput taksi usluga, usluga dostave hrane i slično.[10] Ovakav rad se, za razliku od prethodnog modela, obavlja offl ine, pri čemu digitalna platforma organizuje obavljanje rada.[11]
Čitavu oblast rada posredstvom digitalnih platformi, karakteriše velika terminološka neujednačenost, koja se ogleda u postojanju različitih definicija istih pojmova koje se međusobno prepliću, a od kojih ni jedna nije opšteprihvaćena. U tom smislu, smatramo da je na ovom mestu korisno učiniti par terminoloških napomena vezanih za izraze korišćene u ovom radu. Pre svega, u teoriji ne postoji konsenzus povodom značenja pojma „platformski radnik“.[12] Za potrebe ovog članka, pod navedenim izrazom smatraće se svako fizičko lice koje obavlja rad ili pruža uslugu, sa višim ili nižim stepenom samostalnosti, uz pomoć digitalne platforme.[13] Izraz „platformski rad“ biće korišćen u skladu sa definicijom Evropskog parlamenta po kojoj ovaj pojam podrazumeva „rad koji se obavlja i usluga koja se pruža od strane platformskog radnika, na zahtev i za naknadu, bez obzira na njegov/njen radnopravni status, vrstu digitalne radne platforme, ili nivo zahtevanih sposobnosti“.[14] Pojam „radnik“ će u ovom članku biti korišćen kao generički pojam za označavanje svih lica koja obavljaju rad ili pružaju usluge, bez obzira na pravni osnov njihovog angažovanja.
Kako je već rečeno, digitalne platforme uspostavljaju nove forme rada[15] čiju je pravnu prirodu, zbog specifičnih obeležja odnosa koji ih sačinjavaju, teško utvrditi na osnovu postojećih zakonskih rešenja. Iako ove forme rada imaju svoje prednosti, one platformskim radnicima, zapravo, onemogućavaju ostvarivanje radnih i socijalnih prava,[16] budući da je njihov pravni položaj neuređen, a da postojeća rešenja nisu adekvatna da obuhvate njegove specifičnosti. Ove nove forme rada karakterišu se triangularnim odnosom između klijenta, digitalne platforme i platformskog radnika, usled čega imaju „hibridne karakteristike“,[17] tj. poseduju elemente više pravnih odnosa, zbog čega ih je teško podvesti pod postojeća pravna rešenja. Prema nekim mišljenjima, ove forme rada upravo se i stvaraju kako bi se njihovim predstavljanjem kao novim zanimanjima i procesima rada koji se ne mogu svrstati u postojeće odnose, stvorilo pogodno tlo za „prekarizaciju položaja radnika i mimoilaženje koncepta klasičnog radnog odnosa između radnika i poslodavca“.[18]
Iako nije nemoguće da se, uz pomoć posredovanja digitalne platforme, zasnuje radni odnos u tradicionalnom smislu reči, realnost pokazuje da je ovo izuzetak, te ćemo u ovom članku posmatrati samo platformski rad koji se obavlja u tzv. atipičnim oblicima rada.[19]
Ovako predstavljeni, platformski radnici se pojavljuju u dve kategorije angažovanja, tj. rade ili kao registrovani preduzetnici, ili kao honorarni radnici,[20] na osnovu nekog ugovora različitog od ugovora o radu (ili čak i bez zaključivanja bilo kog ugovora). Potonja grupa radnika će, pritom, u ovom radu biti označena izrazom „frilenseri“ (eng. freelancers). Ovaj izraz potekao je iz engleskog jezika, u kom obliku se zadržao u upotrebi i u našoj državi, dok opšteprihvaćeni prevod na naš jezik ne postoji.
Republika Srbija se, prema mnogim istraživanjima, smatra jednom od država sa najvećim brojem platformskih radnika po glavi stanovnika,[21] što je svakako jedan od razloga zbog kojih je potrebno pristupiti ispitivanju adekvatnosti načina na koji je radnopravni položaj ovih lica uređen u našoj državi.
Radnopravni položaj platformskih radnika u Republici Srbiji
„Lažni samozaposleni“
Kada je u pitanju obavljanje platformskog rada posredstvom „location-based“ digitalnih platformi, u najvećem broju slučajeva platforme uslovljavaju saradnju sa platformskim radnikom prethodnim registrovanjem preduzetničke radnje od strane radnika, te zaključivanjem ugovora o poslovnoj saradnji, čime se u pravnom prometu „pojavljuju dva poslodavca, a ne poslodavac i radnik“.[22] Pod pojmom preduzetnika, u domaćem Zakonu o privrednim društvima, smatra se „poslovno sposobno fizičko lice koje obavlja delatnost u cilju ostvarivanja prihoda i koje je kao takvo registrovano u skladu sa zakonom o registraciji.“[23] Budući da se ne smatraju zaposlenima, ova lica ne ostvaruju radnopravnu zaštitu niti uživaju minimalna prava koja se garantuju zaposlenima, poput prava na minimalnu zaradu, godišnji odmor, ograničeno radno vreme i druga.
Uslovljavanje saradnje registracijom preduzetničke radnje dovodi do tzv. „lažnog samozapošljavanja“,[24] što zapravo predstavlja situaciju u kojoj se radnici faktički nalaze u položaju zaposlenog, ali su „formalno angažovani kao samozaposlena lica“.[25]
Mogućnosti ovakve zloupotrebe prepoznate su u uporednom pravu, usled čega su uvedena rešenja u cilju njihovog iskorenjivanja, poput tzv. testa samostalnosti. Po uzoru na uporednopravna rešenja, ovaj pravni instrument predviđen je i u domaćem pravu, ali je njegova primena ograničena na oblast poreskog prava.[26] Rezultati primene ovog instrumenta, naime, ne utiču na radnopravni položaj posmatranog lica, kako je to slučaj u stranim pravnim sistemima.
Frilenseri
Kada su u pitanju povremeni, nekontinuirani zadaci, koji se obavljaju posredstvom „online web-based“ platformi, najčešće se povodom njihovog obavljanja zaključuje neki od obligacionopravnih ugovora, ili se, čak, rad obavlja bez zaključivanja bilo kakvog ugovora.
Ukoliko se povodom platformskog rada zaključuje neki od ugovora različitih od ugovora o radu, od vrste ugovora zavisiće pravna kvalifikacija ugovornih strana. U velikom broju slučajeva, ipak, naziv zaključenog ugovora ne odgovara faktičkim odnosima koji se uspostavljaju povodom platformskog rada. Međutim, domaći Zakon o radu ne daje odgovor na pitanje šta će se desiti sa radnopravnim položajem (platformskog) radnika ukoliko se radi o simulovanom pravnom poslu,[27] te dok ovo pitanje ne bude regulisano, ostaje na sudskim organima da na ovo pitanje odgovore u svakom konkretnom slučaju.
Ukoliko povodom platformskog rada nije zaključen ugovor, platformski radnici – frilenseri, ostaju praktično „nevidljivi“ za naš pravni sistem.[28] Ova lica, bez dopunskih kriterijuma (koji trenutno ne postoje u našem pravu), nije, naime, moguće podvesti ni pod pojam zaposlenog, ni pod pojam samozaposlenog lica.
Zakon o radu pod pojmom „zaposleni“ podrazumeva lica koja se nalaze u radnom odnosu, a što podrazumeva prethodno zaključenje ugovora o radu, dok uspostavljene pravne fikcije postojanja radnog odnosa, nisu adekvatne da obuhvate platformski rad imajući u vidu njegove specifičnosti.[29] Sa druge strane, prema citiranoj zakonskoj definiciji preduzetnika, jasno je da frilenseri ne ispunjavaju propisane uslove kako bi bili podvedeni pod ovu kategoriju. Iz navedenog se može zaključiti da domaći zakonodavac do sada nije posvetio pažnju uređenju radnopravnog položaja frilensera[30] (kao ni uopšteno platformskih radnika).
Iako su, prema domaćim zakonima, frilenseri u obavezi da na ostvarene prihode plaćaju pripadajuće poreze i doprinose za obavezno socijalno osiguranje, kombinacija nepoznavanja (nedovoljno jasno definisanih) obaveza i inertnost poreskih organa, dovela je do toga da je ovakvo postupanje predstavljalo izuzetak. Iz tog razloga je najava aktivnosti poreske uprave, usmerene ka kontroli prethodno ostvarenih prihoda frilensera, do koje je došlo krajem 2020. godine, izazvala pravu buru u javnosti. Do epiloga je došlo usvajanjem Zakona o izmenama i dopunama Zakona o porezu na dohodak građana, kojim su predviđena posebna pravila oporezivanja prihoda ostvarenih u periodu od 1. januara 2015. godine, zaključno sa 31. decembrom 2022. godine, kako bi se nastali problem prevazišao. Pored toga, izmenjene su i zakonske odredbe koje se odnose na buduće oporezivanje frilensera, najviše imajući u vidu normirane troškove koji će se priznavati ovoj kategoriji lica. O adekvatnosti ovih rešenja se na ovom mestu nećemo izjašnjavati, ali je bitno ukazati na to da navedeni događaji nisu doveli do preispitivanja radnopravnog položaja frilensera u našoj državi, niti su doveli do novih zakonodavnih rešenja koja bi pomogla pri njihovoj pravnoj kvalifikaciji. Od strane državnih organa u više navrata je najavljivano usvajanje novog Zakona (o fleksibilnim oblicima rada), koji bi regulisao ova pitanja,[31] ali do današnjeg dana nije došlo do konkretnih aktivnosti po ovom pitanju.
Ocena stanja
Kako se može videti, radnopravni položaj platformskih radnika u Republici Srbiji zavisi prvenstveno od pravne kvalifikacije datog odnosa, a koju diktiraju same digitalne platforme. U našem pravu nisu uspostavljeni dodatni kriterijumi za drugačiju pravnu kvalifikaciju ovih odnosa, bez obzira na njihove specifičnosti, niti je uvedena posebna radnopravna kategorija koja bi prepoznala pravni položaj platformskih radnika. Ukratko, može se reći da forma odnosa ima prednost nad njegovom suštinom. Međutim, nameće se pitanje da li je ovako formalističko posmatranje radnopravnog položaja platformskih radnika opravdano. Naime, digitalne platforme radnicima nameću velika ograničenja u pogledu njihove autonomije na radu. Ta ograničenja nisu u skladu sa formalnom kvalifikacijom ovih lica kao samostalnih ugovarača,[32] budući da platforme prema radnicima vrše nadzorna i disciplinska ovlašćenja koja su karakteristična za poslodavce u standardnom radnom odnosu.
Sloboda radnika da sam bira da li će ili neće obavljati platformski rad, koja se promoviše kao jedna od njegovih najvećih prednosti, često zapravo i nije prisutna. Razlog je taj što platforme sadrže algoritme koji „rangiraju“ radnike prema raznim kriterijumima, poput onih koliko često je radnik odbijao ili prihvatao zadatke, kako je ocenjen od strane klijenata i sličnih.[33] Imajući u vidu slabu plaćenost rada i činjenicu da odgovarajući zadaci ne nailaze često, radnici zapravo nemaju slobodu odbijanja angažmana, ili ako je i imaju, ona je krajnje ograničena. Ovakvo funkcionisanje zapravo „prikriva postojanje subordinacije i kontrole koju digitalne platforme imaju nad licima koja posredstvom njih obavljaju rad.“[34]
Ovaj problem je najizraženiji kod location-based digitalnih platformi, koje često uspostavljaju pravila o načinu obavljanja rada, ponašanja, pa čak i odevanja, kojih su platformski radnici dužni da se pridržavaju. Nepridržavanje ovih pravila utiče na ocenu radnika koju generiše algoritam, što nadalje određuje obim dodeljenog posla, visinu naknade, a za krajnju posledicu može imati i isključivanje radnika sa platforme.[35]
Kako neki autori zapažaju „ovi novi ‘samostalni preduzetnici’ i ‘frilenseri’ veoma su različiti od onih iz prošlosti koji su imali moć pregovaranja o visokim naknadama i mogućnost kontrolisanja vlastitih uslova rada“.[36] Tako, istraživanja pokazuju da platformski radnici neretko ostvaruju niska primanja, nemaju sigurnost rada, a bezbedni uslovi rada im nisu garantovani.[37] Zbog ovih okolnosti, ova lica su primorana da rade više od propisanog maksimalnog radnog vremena, bez odgovarajućeg odmora i pravične naknade, a sve ovo dozvoljeno je postojećim propisima u našoj državi.
Važno je ipak ukazati na to da naša država nije izuzetak u ovom pogledu. Naime, u većini pravnih sistema radnopravni položaj platformskih radnika još uvek nije uređen na adekvatan način, usled čega je ovom pitanju posvećena značajna pažnja na međunarodnom planu. U nastavku rada ćemo sumarno prikazati neka od ponuđenih rešenja, za koje smatramo da mogu biti primenjiva u našoj državi.
Mogući pristupi uređenju radnopravnog položaja platformskih radnika
Prvi pristup otvorenom problemu pravne kvalifikacije platformskog rada i pitanju uređenja radnopravnog položaja platformskih radnika, jeste oslanjanje na prevashodstvo stvarnu u odnosu na deklarativno izraženu volju ugovornih strana.[38] Ovaj pristup podrazumeva da se, prilikom odlučivanja o postojanju radnog odnosa, posmatraju činjenice, a ne naziv pravnog odnosa koje su opredelile same strane u tom odnosu. Navedeni pristup je potvrđen na nivou Međunarodne organizacije rada, kao načelo činjeničnog prvenstva (eng. principle of primacy of fact). Primenom ovog načela, radnici koji se faktički nalaze u radnom odnosu, ostvaruju prava koja im kao takvima pripadaju, uprkos drugačijem označenju pravnog odnosa od strane poslodavca. Ovo načelo potvrđeno je u zakonodavstvima određenih država, dok u drugima sudovi zasnivaju svoje postupanje na njegovim pravilima.[39]
Drugi pristup ovom problemu jeste proširenje definicije zaposlenog,[40] tako da ovaj pojam obuhvati i platformske radnike (što prema trenutnim definicijama nije moguće, s obzirom na specifičnosti odnosa koji se uspostavljaju povodom platformskog rada). Sličan navedenom, jeste pristup prema kome se, pored pojma zaposlenog, uvodi i pojam „radnika“, koji obuhvata širu kategoriju lica, kojima se garantuje određeni minimum radnih i socijalnih prava, a pod koji je moguće podvesti i platformske radnike. Tako, Sud pravde EU je kroz svoju praksu utvrdio kriterijume za utvrđivanje statusa radnika, a Direktiva EU o transparentnim i predvidim uslovima rada u EU iz 2019. godine, primenjuje se na sva lica koja ispunjavaju navedene kriterijume.[41] Ovi kriterijumi omogućavaju da se prava predviđena Direktivom primenjuju na sva lica koja mogu biti kvalifikovana kao radnici prema kriterijuma uspostavljenim pred Evropskim sudom pravde, što njenu personalnu primenu proširuje i na platformske radnike, sve dokle ispunjavaju pomenute uslove za takvu kvalifikaciju.[42]
Naredno moguće rešenje jeste ono prema kome bi se unutrašnjim propisima izdvojila posebna „međukategorija“ radnika koja bi se nalazila između zaposlenih i samozaposlenih lica,[43] a pod koju bi bilo moguće podvesti platformske radnike. Ovo rešenje već je prisutno u određenom broju država. Na primer, u nemačkom pravu uvedena je kategorija takozvanih „lica sličnih zaposlenima“, dok je na nivou Evropske unije ova kategorija označena pojmom „ekonomski zavisnih radnika“.[44] Radi se o onim samozaposlenim licima koji „ostvaruju pretežna sredstva za izdržavanje na osnovu rada za jednog naručioca posla“.[45] Imajući u vidu ovako specifičan položaj ovih lica, koji ukazuje na ranjivost i potrebu za određenim nivoom radnopravne zaštite, u pravnim sistemima određenih država prepoznata je ova kategorija radnika (na primer, u Sloveniji, Španiji, Nemačkoj), na osnovu čega im se garantuju određena radna prava, čiji obim zavisi od konkretnog zakonskog rešenja.
Na kraju, imajući u vidu da se povodom platformskog rada uspostavljaju odnosi između tri subjekta, izneti su i stavovi prema kojima bi ovi odnosi mogli biti regulisani na način sličan agencijskom zapošljavanju, pri čemu bi digitalna platforma bila posmatrana kao agencija za privremeno zapošljavanje sa obavezom da sa platformskim radnikom zaključi ugovor o radu, dok bi radnik bio „ustupljen“ korisniku za vreme obavljanja rada ili pružanja usluga.[46] S obzirom na specifičnosti digitalnih platformi i odnosa koji se povodom platformskog rada uspostavljaju, nije potpuno jasno da li se ovakvo shvatanje može odbraniti – činjenica da se često radi o vrlo kratkim zadacima, nedostatak upravljačkih ovlašćenja klijenta platforme i druge specifičnosti, dovode u pitanje osnovanost ovakvih predloga.[47]
Zaključna razmatranja
Kako je u ovom članku prikazano, platformski rad, kao nova forma rada koja je nastala sa razvojem digitalnih platformi, nije na odgovarajući način regulisana u domaćem radnom zakonodavstvu. Usled toga, radnopravni položaj platformskih radnika u našoj zemlji je nedefinisan i samim tim nesiguran. Ovakvo stanje je očekivano, budući da se radi o relativno novoj formi rada, koja podrazumeva uspostavljanje kompleksnih pravnih odnosa, usled čega zahteva pažljiv pristup kako na unutrašnjem, tako i na međunarodnom planu. Iako je u većini država, kao i od strane međunarodnih organizacija, ovom pitanju posvećena značajna pažnja, do novih zakonodavnih rešenja, barem onih koja bi bila opšteprihvaćena, još uvek nije došlo, te ovakvo stanje u našoj državi nije izuzetak.
Imajući u vidu da je put do uvođenja novih zakonskih rešenja dug, u ovom trenutku je uređenje radnopravnog položaja platformskih radnika u rukama sudija, koji o ovom pitanju odlučuju u zavisnosti od okolnosti svakog pojedinačnog slučaja. Jasno je da je ovakvo stanje neodrživo na duge staze, te da ono ne može biti viđeno kao konačno rešenje problema. Ovo tim pre što je sudska praksa raznolika, te kako autori primećuju: „raznolikost pristupa nacionalnih sudova, kao i činjenica da u mnogim državama sudska praksa još ne postoji, doprinosi pravnoj nesigurnosti, kako za platformske radnike, tako i za digitalne platforme.“[48]
Navedene primedbe naročito stoje u pogledu naše države, gde oslanjanje na sudsku praksu ne može biti viđeno kao adekvatno rešenje iz više razloga. Pre svega, domaći zakonodavac pribegao je uskom definisanju relevantnih pojmova, poput „zaposlenog“ i „poslodavca“, te se opravdano postavlja pitanje da li je moguće da sudovi, ekstenzivnim tumačenjem odredbi Zakona o radu, uopšte dođu do fer rešenja u pitanjima koja se tiču radnopravnog položaja platformskih radnika. Pored toga, budući da u našoj državi sudska praksa ne predstavlja izvor prava, opravdano se može pretpostaviti da će odluke sudova biti neujednačene i unositi dodatnu pravnu nesigurnost, budući da će zavisiti ne samo od konkretnih okolnosti, nego i od slobodnog sudijskog uverenja u svakom konkretnom slučaju.
Kako je u članku objašnjeno, od pravne kvalifikacije odnosa koji se uspostavljaju povodom platformskog rada, zavisi radnopravni položaj platformskih radnika. Pogrešna kvalifikacija ovih odnosa omogućava eksploataciju platformskih radnika, kojima se uskraćuju radna i socijalna prava, dok se poslodavci faktički oslobađaju zakonskih obaveza koje bi u suprotnom imali prema radnicima i državi.
Imajući u vidu sve napred navedeno, jasno je da je u našoj državi neophodna aktivnost zakonodavca koji bi regulisao pitanje pravne prirode odnosa koji se uspostavljaju povodom platformskog rada, te, sledstveno tome, i radnopravni položaj platformskih radnika. Neki od pristupa rešavanju ovog problema, izneti u pravnoj teoriji ili primenjeni u uporednom pravu, koji su predstavljeni u ovom članku, mogu poslužiti kao dobra polazna osnova za ovu aktivnost.
Prema mišljenju autorke, radno pravo već u sebi sadrži instrumente za obavljanje ovog zadatka, uz neminovnu potrebu njihovog „modernizovanja“ i prilagođavanja novim okolnostima. Razvoj tehnologije i novih formi rada ne znači, kako neki autori iznose, da se treba odreći tradicionalnih instituta radnog prava, već je potrebno postojeće institute unaprediti tako da obuhvate okolnosti koje u prošlosti nisu mogle biti predviđene. Ovaj pristup prisutan je u svakoj grani prava, budući da je samo pravo dinamična pojava koja se neminovno menja i razvija sa promenom sveta koji nas okružuje, a što ne umanjuje njegovu važnost nego je, utoliko pre, povećava.
Ovaj tekst ne predstavlja pravni savet, već stav autora.
Autor: Andrijana Ristić, Advokat, doktorand Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu
[1] Ljubinka Kovačević, Zasnivanje radnog odnosa, Beograd, 2021, 65.
[2] International Labour Organization, Decent Work in the Platform Economy, Geneva, 2022, 25.
[3] Darko Božičić, „Radnopravni status platformskih radnika iz ugla sudske prakse“, Radno i socijalno pravo, br. 2/2022, 124.
[4] Annarosa Pesole, Maria Cesira Urzì Brancati, Enrique Fernandez Macias, Federico Biagi, Ignacio Gonzalez Vazquez, Platform Workers in Europe, Luxembourg, 2018, 7.
[5] Eurofound, New Forms of Employment, Luxembourg, 2015, 7.
[6] Više vid. Richard Heeks, Decent Work and the Digital Gig Economy: A Developing Country Perspective on Employment Impacts and Standards in Online Outsourcing, Crowdwork, etc., Manchester, 2017, 5.
[7] International Labour Organzation, World Employment and Social Outlook 2021: Th e Role of Digital Labour Platforms in Transforming the World of Work, Geneva, 2021, 18.
[8] International Labour Organization, Digital Labour Platforms and the Future of Work: Towards Decent Work in the Online World, Geneva, 2018, 15.
[9] Florian Schmidt, Digital Labour Markets in the Platform Economy: Mapping the Political Challenges of Crowd Work and Gig Work, Bonn, 2017, 18.
[10] International Labour Organzation (2021), 18.
[11] Mariya Aleksynska, Digital Work in Eastern Europe: Overview of Trends, Outcomes and Policy Responses, ILO working paper 32, Geneva, 2021, 7.
[12] International Labour Organization, Reference Document for the Meeting of Experts on Decent Work in the Platform Economy, Geneva, 2022, 17.
[13] Rezolucija Evropskog parlamenta o pravednim uslovima rada, pravima I socijalnoj zaštiti platformskih radnika – novi oblici zapošljavanja povezani sa digitalnim razvojem, 2021, (European Parliament Resolution of 16 September 2021 on Fair Working Conditions, Rights and Social Protection for Platform Workers – New Forms of Employment Linked to Digital Development), tač. A preambule.
[14] Ibid., tač. C preambule.
[15] Predlog Direktive EU o unapređenju uslova rada putem platformi iz 2021. godine (Proposal for a Directive of the European Parliament and of the Council on Improving Working Conditions in Platform Work; dalje u fusnotama: Predlog Direktive EU iz 2021.), memorandum objašnjenja uz predlog, 2.
[16] Ibid.
[17] D. Božičić, 122.
[18] Mario Reljanović, Jovana Misailović, „Radnopravni položaj digitalnih radnika – iskustva evropskih zemalja“, Strani pravni život, br. 3/2021, 408.
[19] Ibid., 418.
[20] Lj. Kovačević, 107.
[21] Navedeno prema: Branka Anđelković, Jelena Šapić, Milica Skočajić, Gig ekonomija u Srbiji: ko su digitalni radnici i radnice iz Srbije i zašto rade na globalnim platformama?, Beograd, 2019, dostupno na adresi: https://publicpolicy.rs/publikacije/b7772ff 6bcdb10f723f1b94dfceff 2757bdb19b6.pdf, 7. 2. 2022, 3.
[22] M. Reljanović, J. Misailović, 418.
[23] Zakon o privrednim društvima, Službeni glasnik RS, br. 36/2011, 99/2011, 83/2014, 5/2015, 4/2018, 95/2018, 91/2019 i 109/2021, čl. 83.
[24] Bojan Urdarević, „Neka otvorena pitanja u pogledu radnopravnog statusa frilensera“, Radno i socijalno pravo, br. 2/2022, 54.
[25] Lj. Kovačević, 70.
[26] Više o ovome vid. Ibid., 66–67.
[27] Lj. Kovačević, 80.
[28] Marija Dragićević, „Problemi kvalifikacije i radnopravne zaštite ‘digitalnih radnika’“, Zbornik radova Pravnog fakulteta u Nišu, br. 90/2021, 157.
[29] Zakon o radu, Službeni glasnik RS, br. 4/2005, 61/2005, 54/2009, 32/2013, 75/2014, 13/2017 – odluke US, 113/2017 i 95/2018 – autentično tumačenje, čl. 32 i 37.
[30] B. Urdarević, 54.
[31] Nova ekonomija, Frilenseri ponovo apeluju da se njihov status uredi, dostupno na adresi: https://novaekonomija.rs/vesti-iz-zemlje/frilenseri-ponovo-apeluju-da-se-njihov-status-uredi, 3. 2. 2023.
[32] International Labour Organization (2018), 104.
[33] International Labour Organzation (2021), 20.
[34] Predlog Direktive EU iz 2021, tekst Obrazloženja uz Predlog, 2.
[35] Sanja Stojković Zlatanović, „Radnopravne implikacije IV industrijske revolucije i digitalizacije rada – izazovi normiranja i perspektive razvoja“, Pravo i privreda, br. 1/2021, 9.
[36] M. Dragićević, 153.
[37] Jamie Woodcock, Mark Graham, Th e Gig economy: A critical introduction, Cambridge, 2020, 6.
[38] Ljubinka Kovačević, „Personalno područje primene radnog zakonodavstva – (ne)pouzdanost kriterijuma za kvalifikaciju subjekata radnopravne zaštite“, Zbornik Matice srpske za društvene nauke, br. 3/2015, 511.
[39] Ibid., 511.
[40] Martin Risak, Fair Working Conditions for Platform Workers: Possible Regulatory Approaches at the EU Level, Berlin, 2018, 10.
[41] Direktiva EU o transparentnim i predvidim uslovima rada u EU (Directive 2019/1152 of the European Parliament and of the Council of 20 June 2019 on Transparent and Predictable Working Conditions in the European Union, OJ L 186, 11. 7. 2019), čl. 1 st. 2 i tač. 8 Preambule.
[42] Ljubinka Kovačević, „Predvidivost uslova rada kao pretpostavka delotvornog ostvarivanja radnih prava: osvrt na Direktivu (EU) 2019/1152“, Zbornik radova Pravnog fakulteta u Novom Sadu, br. 4/2020, 1347.
[43] M. Risak, 10.
[44] Lj. Kovačević (2021), 84.
[45] Lj. Kovačević (2015), 506.
[46] Lj. Kovačević (2021), 113; M. Risak, 10.
[47] M. Risak, 9.
[48] Iva Bjelinski Radić, „Kritička promišljanja o prijedlogu direktive o poboljšanju radnih uvjeta platformskih radnika“, Zbornik Pravnog fakulteta u Zagrebu, br. 6/2022, 1473.
