Mali uvod
Kako je prošlo dovoljno vremena od donošenja prvog zakona u Srbiji koji reguliše digitalnu imovinu, možemo napraviti jedansveobuhvatan pregled regulative koja reguliše ovu materiju i postaviti pitanje – Šta dalje?
Nije neskromno reći da je u trenutku donošenja Zakona o digitalnoj imovini ("Sl. glasnik RS", br. 153/2020) Srbija bila jedan od pionira u ovoj oblasti u regionu, pa i šire. Međutim, kako je svet digitalne imovine oblast koja se konstantno i rapidno razvija, svakako će biti potrebno domaću regulativu prilagoditi novim okolnostima i trendovima koji se na globalnom nivou dešavaju, možemo reći, skoro pa svakodnevno. Ova okolnost, odnosno tendencija ka brzoj transformaciji pravila koja oblikuju sredinu u kojoj se svet digitalne imovine razvija, definitvno predstavlja izazov za svakog zakonodavca, pa tako i za domaćeg, te će iznalaženje rešenja u vidu pravila koja moraju biti dovoljno fleksibilna da bi se prilagođavala konstantnim promenama biti veoma zahtevno, ali ne i nemoguće.
Na zakonodavcu je da isprati sve promene u kripto svetu kako na nivou privatnog sektora, odnosno same kripto zajednice u zemlji i inostranstvu, tako i na nivou uporednopravnih zakonodavnih rešenja, te da u skladu sa uslovima i mogućnostima naše ekonomije blagovrmeno i efikasno implementira odredbe pogodne za dalji razvoj domaćeg kripto tržišta.
Već tradicionalno, trudila sam se da temu koju obrađujem približim zainteresovanom auditorijumu i u formi priručnika, te prezentaciju Digitalna imovina - Vodič kroz regulativu sa akcentom na digitalne tokene možete naći ovde.
Zakon o digitalnoj imovini – Where are we now?
Zakon o digitalnoj imovini koji je donet je krajem 2020. godine, a stupio na snagu 29. juna 2021. godine, donosi po prvi put u srpskom zakonodavstvu definiciju digitalne imovine koju definiše kao digitalni zapis vrednosti koji se može digitalno kupovati, prodavati, razmenjivati ili prenositi i koji se može koristiti kao sredstvo razmene ili u svrhu ulaganja (pri čemu digitalna imovina ne uključuje digitalne zapise valuta koje su zakonsko sredstvo plaćanja i drugu finansijsku imovinu koja je uređena drugim zakonima, osim kada je drugačije uređeno ovim zakonom). Zakon pre svega uređuje izdavanje digitalne imovine, ali i sekundarno trgovanje digitalnom imovinom na domaćoj teritoriji, kao i pružanje usluga povezanih sa digitalnom imovinom, o čemu će nakadno biti više reči. Zakon takođe uređuje i založno pravo na digitalnoj imovini i uvodi u fiduciju prvi put u srpsko zakonodavstvo, propisujući pravila koja se odnose na fiducijarno pravo na digitalnoj imovini. Najzad, zakonom je propisana i podeljena nadležnost Narodne banke Srbije i Komisije za hartije od vrednosti i, kao i nadzor od strane ovih organa nad primenom zakona.
Zakon proklamuje načelo tehničke neutralnosti koje predviđa da se odredbe zakona primenjuju na svu digitalnu imovinu bez obzira na tehnologiju na kojoj je ta digitalna imovina zasnovana. Drugim rečima, digitalna imovina ne zavisi niti je uslovnjena tehnologijom na kojoj je kreirana, što u praktičnom smislu pruža izvesnost u pogledu tehnološkog napretka, odnosno pravnu sigurnost da zakon neće biti prevaziđen u slučaju tehnološkog napretka i nastanka digitalne imovine na nekoj drugoj tehnologiji koja u slučaju nepostojanja ovog načela ne bi bila obuhvaćena zakonom.
Takođe, zakon navodi da transakcija sa digitalnom imovinom označava kupovinu, prodaju, prihvatanje ili prenos digitalne imovine ili zamenu digitalne imovine za drugu digitalnu imovinu. Međutim, bitno je napomenuti da trenutno važeće zakonsko rešenje predviđa da se odredbe zakona ne primenjuju na transakcije sa digitalnom imovinom ako se te transakcije vrše isključivo u okviru ograničene mreže lica koja prihvataju tu digitalnu imovinu (npr. korišćenje digitalne imovine za određene proizvode ili usluge, kao oblika lojalnosti ili nagrade, bez mogućnosti njenog daljeg prenosa ili prodaje). Ostaje nam da vidimo da li će eventualno ova odredba u budućnosti biti predmet nekih izmena, odnosno da li će zakonodavac revidirati ovu odredbu na način koji bi više bio u skladu sa potrebama privrede.
Takođe, Zakon o digitalnoj imovini se ne primenjuje na sticaoce digitalne imovine u situacijama kada istu stiču rudarenjem digitalne imovine, odnosno učestvovanjem u pružanju usluge računarskog potvrđivanja transakcija u informacionim sistemima koji se odnose na određenu digitalnu imovinu. Dakle, zakon daje definiciju rudarenja, rudarenje digitalne imovine ne zabranjuje, ali rudare stavlja van domašaja zakona. Oblast rudarenja je u velikom broju stranih jurisdikcija precizno regulisana, te zakonodavcu ostaje zadatak da ovu oblast eventualno preciznije zakonski reguliše u nekoj skorijoj budućnosti.
Malo više od par reči o vrstama digitalne imovine i podeli nadležnosti između dva regulatora
Zakon izričito izdvaja dva osnovna oblika digitalne imovine, koji se razlikuju po svojoj svrsi i karakteristikama - virtuelne valute i digitalne tokene.
Virtuelnu valutu zakon definiše kao vrstu digitalne imovine koju nije izdala i za čiju vrednost ne garantuje centralna banka, niti drugi organ javne vlasti, koja nije nužno vezana za zakonsko sredstvo plaćanja i nema pravni status novca ili valute, ali je fizička ili pravna lica prihvataju kao sredstvo razmene i može se kupovati, prodavati, razmenjivati, prenositi i čuvati elektronski. Zakonodavac se opredelio za pojam virtuelnih valuta koji je širi od pojam od kriptovaluta koje se zasnivaju na kriptografiji – npr. blockchain tehnologiji.
S druge strane, zakon definiše digitalni token kao bilo koje nematerijalno imovinsko pravo koje u digitalnoj formi predstavlja jedno ili više drugih imovinskih prava, što može uključivati i pravo korisnika digitalnog tokena da mu budu pružene određene usluge.
Bitno je naglasiti da se trenutno digitalna imovina ne prihvata kao sredstvo plaćanja u Republici Srbiji imajući u vidu da nijedan pružalac usluga povezanih sa virtuelnim valutama nema dozvolu za pružanje usluge prihvatanja i/ili prenosa digitalne imovine.
Osim suštinskih razlika između ove dve vrste digitalne imovine, ova podela nas upućuje i na podelu nadležnosti između dva regulatora, odnosno kako ih zakon naziva, nadzornih organa – Narodne banke Srbije i Komisije za hartije od vrednosti, pre svega u pogledu licenciranja pružalaca usluga povezanih sa digitalnom imovinom, kao i prilikom odlučivanja o drugim relevantnim zahtevima, odnosno u pogledu odlučivanja u upravnim postupcima, kao i prilikom donošenja podzakonskih akata. Najzad, podela nadležnosti između ovih institucija je relevntna i zbog sprovodjenja nadzora nad poslovanjem subjekata nadzora.
Narodna banka Srbije je nadležna za sva pitanja vezana za virtuelne valute kao oblika digitalne imovine, dok je Komisija za hartije od vrednosti nadležna za sva pitanja vezana za delu koji se odnosi na digitalne tokene kao vrstu digitalne imovine, kao i u delu koji se odnosi na digitalnu imovinu koja ima odlike finansijskih instrumenata.
Što se tiče digitalne imovine koja ima odlike finansijskih instrumenata, na izdavanje ove vrste digitalne imovine, kao i na sekundarno trgovanje i pružanje usluga povezanih sa takvom digitalnom imovinom, primenjuje se Zakon o tržištu kapitala ("Sl. glasnik RS", br. 129/2021), osim ukoliko (kumulativno) ta digitalna imovina nema odlike akcija, nije zamenljiva za akcije i ukupna vrednost te digitalne imovine koju tokom perioda od 12 meseci izdaje jedan izdavalac ne prelazi iznos od 3.000.000 evra - u kom slučaju će se primenjivati Zakon o digitalnoj imovini, što za izdavaoca praktično znači relaksiranije i dosta jednostavnije obaveze od onih propisanih zakonom koji reguliše tržište kapitala.
Dalje, u slučaju postojanja takozvane hibridne digitalne imovine (koja nije posebno definisana zakonom), odnosno digitalne imovine sa karakteristikama i virtuelne valute i digitalnog tokena, nadležnost Narodne banke Srbije i Komisije za hartije od vrednosti je podeljena, a izričito je propisana obaveza saradnje izmedju ova dva nadzorna organa u vršenju svojih nadležnosti predviđenih zakonom.
Najzad, zakon nam daje i definiciju stablecoins-a, odnosno u skladu sa zakonskom terminologijom - stabilne digitalne imovine koju definiše kao digitalnu imovinu koja je izdata s ciljem što manjih promena vrednosti te imovine, a čija je vrednost povezana s vrednošću zakonskog sredstva plaćanja ili jednog ili više imovinskih prava koja imaju male promene vrednosti - npr. vezivanjem za zvaničan kurs dinara ili kurs strane valute koji je relativno stabilan.
Sa praktične strane, bitno je napomenuti da zakon propisuje načelo efikasnosti, ekonomičnosti i digitalizacije postupka, olakšavajući strankama postupak pred nadležnim organima na način koji definitivno ubrzava dobijanje potrebnih odobrenja i dozvola. Ovaj princip podrazumeva da se odgovarajući zahtev radi pokretanja upravnog postupka (sa zakonom propisanom dokumentacijom - i to u jednom primerku) podnosi putem posebnog veb portala kojim upravlja služba Vlade Republike Srbije, nakon čega su Narodna banka Srbije i Komisija za hartije od vrednosti dužne da svaka iz svoje nadležnosti odluči o tom zahtevu u propisanom roku. Sva dokumentacija koja se podnosi nadzornom organu može podneti i u elektronskom obliku. Dakle, svrha ovog načela ispoljava se upravo u obavezi međusobne komunikacije i razmene dokumentacije između nadzornih organa, a sve u cilju izbegavnja čuvenih „nisam nadležan“ situacija koje se često javljaju u praksi prilikom podnošenja raznoraznih zahteva državnim organima. Na ovaj način, stranka može biti sigurna da će njen zahtev stići do stvarno nadležnog organa koji će doneti odluku po tom zahtevu. Takođe, podnošenje zahteva putem jedinstvenog portala je izrazito pogodno u slučaju kada isto lice podnosi istovremeno više zahteva o kojima odlučuju i Narodna banka Srbije i Komisija za hartije od vrednosti koji će međusobno razmeniti relevantne informacije i dokumentaciju, čime će se znatno ubrzati i olakšati ceo postupak.
Najzad, logično se nameće pitanje kome Narodna banka Srbije ili Komisija za hartije od vrednosti mogu da „pokucaju na vrata“? Subjekti nadzora u skladu sa ovim zakonom su pružaoci usluga poveznih sa digitalnom imovinom, izdavaoci i lica koja jesu ili su bila imaoci digtalne imovine, a nadzorni organi mogu nad njima mogu vršiti posredni nadzor – prikupljanjem i analizom izveštaja i druge dokumentacije i podataka koje subjekt nadzora dostavlja nadzornom organu, kao i druge dokumentacije i podatka o poslovanju subjekta nadzora kojima nadzorni organ raspolaže, ali i neposredni nadzor uvidom u poslovne knjige i drugu dokumentaciju i podatke u sedištu, ograncima i drugim organizacionim delovima subjekta nadzora, dakle ulaskom u prostorije subjekta nadzora. Predmet nadzora je provera usklađenosti poslovanja subjekta nadzora sa Zakonom o digitalnoj imovini i propisima donetim na osnovu ovog zakona. Što se tiče mera u postupku nadzora, nadzorni organ može, ukoliko utvrdi nedostake ili nepravilnosti u poslovanju subjekta nadzora, odnosno postupanje suprotno zakonu ili relevantnim propisima, tom subjektu uputiti preporuku ili pismenu opomenu, izreći naloge i mere za otklanjanje utvrđenih nepravilnosti ili kao najstrožiju meru doneti rešenje o oduzimanju dozvole za pružanje usluga povezanih sa digitalnom imovinom. Takođe, u slučaju nepostupanja u skladu sa propisima, a naročito u slučaju istovrsnih povreda u određenom periodu, nadzorni organ može izricati i novčane kazne subjektu nadzora, kao i članovima uprave i rukovodiocu takvog subjekta. Najzad, zakon sadrži i kaznene odredbe specifične za ovu materiju.
Založno prvo i fiducija – Did we do it right?
Sasvim ukratko bih se osvrnula i na založno pravo i fiduciju u skladu sa Zakonom o digitalnoj imovini.
Što se tiče zaloge na digitalnoj imovini, sam koncept zaloge je načinjen u skladu sa Zakonom o založnom pravu na pokretnim stvarima i pravima upisanim u registar, međutim u slučaju digitalne imovine, za razliku od pomenutog zakona, zalogodavac ostaje bez državine (što bi pre bilo u skladu sa Zakonom o obligacionim odnosima). Naime, zakon kao uslov za upis založnog prava na digitalnoj imovini u registar založnog prava predviđa da je digitalna imovina koja je predmet založnog prava prethodno poverena na čuvanje i administriranje pružaocu usluga koji ima dozvolu za vođenje registra založnog prava na digitalnoj imovini, što u praktičnom smislu znači predaju kriptografskog ključa koji omogućava pristup virtuelnom novčaniku. Ovde se logično nameće pitanje poverenja prema prema pružaocima usluga koji bi u budućnosti vodili registre zaloge i postavlja dodatno pitanje da li je možda moglo da se iznađe nego adekvatnije zakonsko rešenje ili će se pak pružaoci usluga dovoljno isprofilisati i ustaliti na tržištu, te se pitanje poverenja prema njima neće ni postavljati.
S tim u vezi, ono što takođe diferencira zalogu na digitalnoj imovini u odnosu na zalogu na pokretnim stvarima je i odsustvo jedinstvenog registra zaloge (što je u slučaju pokretnih stvari Registar zaloge pri Agenciji za privredne registre), imajući u vidu da registar zaloge na digitalnoj imovini može da vodi bilo koji pružalac usluga povezanih sa digitalnom imovinom, pod uslovom da za to ima dozvolu nadzornog organa. Dakle, hipotetički može postojati neograničen broj pojedinačnih registara, što u kombinaciji sa gorepomenutim pitanjem poverenja samo može stvoriti bespotrebnu konfuziju.
U pogledu fiducije na digitalnoj imovini, kao načina obezbeđivanja potraživanja, poverilac, odnosno fiducijar postaje pravni (prenosom prava svojine na digitalnoj imovini) i ekonomski vlasnik (sticanjem prava prava korišćenja, odnosno raspolaganja, uključujući i pravo otuđenja) digitalne imovine koju mu je dužnik, odnosno fiducijant predao radi obezbeđivanja određenog potraživanja iz osnovnog pravnog posla. Ovde se očigledno napravila razlika u odnosu na tradicionalan koncept fiducucije (gde su pravno i ekonomsko vlasništvo razdvojeni) koji počiva na međusobnom poverenju stranaka gde fiducijar postaje pravni vlasnik, a fiducijant koji prenosi svojinu radi obezbeđivanja njegovog potraživanja zadržava državinu stvari i ostaje njen ekonomski vlasnik. Ova razlika je pitanje koje može biti interesantno za pravne teoretičare, ali nije od nekog suštinskog značaja, pošto će svakako samo vreme pokazati da li će uvođenje ovog instituta (nazvali ga mi fiducija ili ne) u svet digitalne imovine naći svoje mesto u praktičnoj primeni, ili će ostati samo mrtvo slovo na papiru.
Pružaoci usluga povezanih sa digitalnom imovinom i usluge koje oni mogu pružati
Čini se da je najveći deo zakona posvećen upravo pružaocima usluga povezanih sa digitalnom imovinom koji u skladu sa zakonom mogu biti isklјučivo privredna društva, bez obzira na pravnu formu.
Zakonska definicija pružaoca usluga povezanih sa digitalnom imovinom je da je to pravno lice koje pruža jednu ili više usluga povezanih sa digitalnom imovinom (koje su taksativno navedene u zakonu), a u pratkičnom smislu pružalac usluga će verovatno biti jedna od prvih adresa na koju ćete otići ukoliko se odlučite da zakoračite u svet digitalne imovine. Iako je izdavanje digitalne imovine slobodno (o čemu će u daljem tekstu posebno biti reči), te izdavalac praktično može biti bilo koje lice, svakako će za, primera radi, čuvanje te digitalne imovine za račun korisnka biti potrebne aktivnosti pružaoca usluga.
Iako zakon posvećuje veliku pažnju upravo ovim entitetima, na ovom mestu ćemo se samo ukratko osvrnuti na njihove ključne karakteristike, imajući u vidu da zakon dosta podrobno reguliše uslove za izdavanje dozvole za rad pružaocima usluga povezanih sa digitalnom imovinom (uključujući i iznos minimalnog kapitala društva, kadrovsku i organizacionu osposobljenost i tehničku opremljenost i druge uslove), kao i niz obaveza koje su pružaoci usluga dužni da poštuju.
Dakle, pružalac usluga povezanih sa digitalnom imovinom može biti isključivo privredno društvo koje je pribavilo dozvolu nadzornog organa za pružanje takvih usluga. Zakon o digitalnoj imovini taksativno propisuje vrste usluga povezanih sa digitalnom imovinom. U pitanju su sledeće usluge:
- prijem, prenos i izvršenje naloga koji se odnose na kupovinu i prodaju digitalne imovine za račun trećih lica
- usluge kupovine i prodaje digitalne imovine za gotov novac i/ili sredstva na računu i/ili elektronski novac
- usluge zamene digitalne imovine za drugu digitalnu imovinu
- čuvanje i administriranje digitalne imovine za račun korisnika digitalne imovine i sa tim povezane usluge
- usluge u vezi sa izdavanjem, ponudom i prodajom digitalne imovine, sa obavezom njenog otkupa (pokroviteljstvo) ili bez te obaveze (agentura)
- vođenje registra založnog prava na digitalnoj imovini
- usluge prihvatanja/prenosa digitalne imovine
- upravljanje portfoliom digitalne imovine
- organizovanje platforme za trgovanje digitalnom imovinom
Zakon propisuje da pružalac usluga može obavljati samo poslove i usluge koji su neposredno povezani sa uslugama povezanim sa digitalnom imovinom, odnosno ne može se baviti nekim dodatnim delatnostima koje nisu povezane sa uslugama za koje je dobio dozvolu nadzornog organa. Jedini izuzetak koji zakon predviđa se odnosi na brokersko-dilerska društva i organizatore tržišta u smislu zakona kojim se uređuje tržište kapitala koji, osim svoje delatnosti, mogu pružati i usluge povezane sa digitalnom imovinom, naravno ukoliko za to dobiju dozvolu nadzornog organa.
Takođe, zakon propisuje obavezu nadzornih organa da vode registre pružalaca usluga povezanih sa digitalnom imovinom koji se vode u elektronskom obliku, te predviđa da se podaci iz tih registara objavljuju na njihovim internet stranicama.
Ono što je bitno napomenuti jeste da su pružaoci usluga povezanih sa digitalnom imovinom eksplicitno prepoznati kao obveznici Zakona o sprečavanju pranja novca i finansiranja terorizma ("Sl. glasnik RS", br. 113/2017, 91/2019 i 153/2020) gde su, pored obaveza koje zakon predviđa za sve obveznike, propisane i posebne obaveze u vezi sa transakcijama sa digitalnom imovinom, kao što je primera radi obaveza pribavljanja podataka o svim licima koja učestvuju u takvoj transakciji i dostava tih podatka drugom pružaocu usluga ako u izvršenju transakcije sa digitalnom imovinom učestvuje i drugi pružalac usluga.
U Srbiji trenutno dva pravna lica imaju dozvole za pružanje usluga povezanih sa digitalnom imovinom. Oba pravna lica imaju dozvole regulatora kako vezi sa virtuelnim valutama, tako i u vezi sa digitalnim tokenima, i to za pružanje konkretnih usluga sa liste usluga propisanih zakonom.
Od pružaoca usluga povezanih sa digitalnom imovinom treba razlikovati pružaoce savetodavnih usluga koji, za razliku od pružalaca usluga povezanih sa digitalnom imovinom, ne moraju imati dozvolu nadzornog organa za pružanje ovih usluga (u kom slučaju to moraju saopštiti svakom svom korisniku i tu informaciju istaknuti na svojoj internet stranici). Pružalac savetodavnih usluga je dužan da ima pravnu formu privrednog društva ili preduzetnika ili da bude registrovan kao fizičko lice koje u vidu zanimanja obavlja delatnost slobodne profesije. Savetodavne usluge obuhvataju investiciono savetovanje, davanje investicionih preporuka, savetovanje u vezi sa strukturom kapitala, poslovnom strategijom, izdavanjem digitalne imovine i sličnim pitanjima, kao i druge savetodavne usluge povezane sa digitalnom imovinom.
ICO i White paper
Nakon analize osnovnih pojmova i instituta koje nam Zakon o digitalnoj imovini donosi, ukratko ćemo se osvrnuti i na sam proces izdavanja digitalne imovine.
Initial coin offering (ICO), odosno izdavanje digitalne imovine u Srbiji je dozvoljeno bez obzira na to da li je za nju sačinjen i/ili odobren beli papir (o kome će u nastavku teksta biti malo više reči), a izdavalac digitalne imovine može biti domaće ili strano fizičko lice, preduzetnik ili pravno lice.
Dakle, izdavanje digitalne imovine je slobodno, odnosno nije potrebna dozvola Narodne Banke Srbije ili Komisije za hartije od vrednosti, niti je uslovljeno postojanjem belog papira. Sa druge strane, oglašavanje u Srbiji inicijalne ponude digitalne imovine za koji nije odobren beli papir nije dozvoljeno, osim u skladu sa aktom nadzornog organa. Zakonodavac je predvideo izuzetke u kojima izdavalac ipak može oglašavati inicijalnu ponudu digitalne imovine za koju nije odobren beli papir, i to u sledećim slučajevima:
- inicijalna ponuda je upućena manjem broju od 20 fizičkih i/ili pravnih lica
- ukupan broj digitalnih tokena koji se izdaju nije veći od 20
- inicijalna ponuda je upućena kupcima/investitorima koji kupuju, odnosno ulažu u digitalnu imovinu u vrednosti od najmanje 50.000 evra
- ukupna vrednost digitalne imovine koju tokom perioda od 12 meseci izdaje jedan izdavalac je manja od 100.000 evra
White paper, odnosno beli papir je dokument koji služi zaštiti investitora, koji se objavljuje prilikom izdavanja digitalne imovine, a koji sadrži podatke o izdavaocu digitalne imovine, digitalnoj imovini i rizicima povezanim s digitalnom imovinom i koji omogućava investitorima da donesu informisanu investicionu odluku.
Objavljivanje belog papira koji nije odobren od strane nadzornog organa je dozvoljeno pod uslovom da se prilikom njegovog objavljivanja i tokom inicijalne ponude jasno navede da taj beli papir nije odobren.
Radi izbegavanja zabune, treba napraviti razliku između oglašavanja inicijalne ponude digitalne imovine i objavljivanja belog papira. Oglašavanje inicijalne ponude digitalne imovine se ima značenje utvrđeno zakonom kojim se uređuje oglašavanje, osim ako je drugačije uređeno Zakonom o digitalnoj imovini i ono označava predstavljanje u bilo kom obliku u vezi sa poslovanjem, odnosno profesionalnom ili poslovnom delatnošću, radi podsticanja prodaje robe i usluga, prodaje nepokretnosti, kao i prenosa prava i obaveza. S druge strane, objavljivanje belog papira je objavljivanje belog papira na internet stranici izdavaoca digitalne imovine.
U Srbiji su do sad odobrena dva bela papira za inicijanu ponudu digitalnih tokena i to istom izdavaocu koji je nakon uspešne prve ponude digitalnih tokena investitorima ponudio i nove unapređene tokene.
Dakle, da još jednom naglasimo, u slučaju da nije odobreno objavljivanje belog papira ili odobravanje nije ni traženo, čak i u slučaju da beli papir nije napisan, izdavanje digitalne imovine nije zabranjeno, već je oglašavanje inicijane ponude u Srbiji zabranjeno uz propisane izuzetke. Drugim rečima, izdavanje digitalne imovine je dozvoljeno bez obzira na postojanje belog papira (nije uslovljeno postojanjem belog papira), ali je oglašavanje inicijalne ponude digitalne imovine bez odobrenog belog papira zabranjeno (dakle, uslovljeno je postojanjem belog papira), uz navedene izuzetke.
Sekundarno trgovanje i Smart contracts
Što se tiče sekundarnog trgovanja, ono je dozvoljeno za digitalnu imovinu izdatu u Republici Srbiji i inostranstvu bez obzira na to da li je za nju odobren beli papir. Što se tiče oglašavanja u sekundarnom trgovanju, oglašavanje digitalne imovine za koju nije odobren beli papir je dozvoljeno samo u skladu sa aktom nadzornog organa, osim u tačno zakonom pobrojanim slučajevima (ukoliko je za takvu digitalnu imovinu odobren naknadni beli papir, kada je za takvu digitalnu imovinu u državi članici Evropske unije odobren beli papir, odnosno dokument, koji odgovara belom papiru, kao i u slučaju kada se radi se o digitalnoj imovini kojom se u značajnoj meri trguje na globalnom tržištu preko licenciranih, odnosno registrovanih platformi u skladu s propisima Evropske unije kojima se uređuje sprečavanje pranja novca i finansiranja terorizma, odnosno u skladu sa drugim odgovarajućim propisima kojima se uređuje sprečavanje pranja novca i finansiranja terorizma). Dakle, oglašavanje u sekundarnom trgovanju je takođe uslovljeno postojanjem belog papira.
Trgovanje putem platforme za trgovanje digitalnom imovinom (koja omogućava i olakšava spajanje interesa trećih lica za kupovinu i/ili prodaju digitalne imovine i/ili zamenu digitalne imovine za drugu digitalnu imovinu) je otvoreno za sve – za društva sa dozvolom za pružanje usluga povezanih sa digitalnom imovinom, kao i za sva sva druga pravna lica, preduzetnike i fizička lica, dok sam organizator platforme može biti samo pruzalac usluga povezanih sa digitalnom imovinom koji ima dozvolu nadzornog organa za pružanje usluge organizovanje platforme za trgovanje digitalnom imovinom.
OTC trgovanje digitalnom imovinom, odnosno obavljanje transakcija direktno između prodavca i kupca izvan platformi za trgovanje digitalnom imovinom, u Srbiji je dozvoljeno bez obaveze korišćenja usluga pružaoca usluga povezanih sa digitalnom imovinom za zaključivanje i sprovođenje takvih transakcija.
Najzad, zakon posebno definiše i smart contract, odnosno pametan ugovor kao kompjuterski program ili protokol, zasnovan na tehnologiji distribuirane baze podataka ili sličnim tehnologijama, koji, u celini ili delimično, automatski izvršava, kontroliše ili dokumentuje pravno relevantne događaje i radnje u skladu sa već zaključenim ugovorom, pri čemu taj ugovor može biti zaključen elektronski putem tog programa ili protokola.
Zakon izričito propisuje da je korišćenje pametnih ugovora u sekundarnom trgovanju digitalnom imovinom dozvoljeno. Zakon takođe navodi da je pružalac usluga povezanih sa digitalnom imovinom koji pruža usluge koje uključuju korišćenje pametnih ugovora dužan da za korišćenje pametnih ugovora pribavi pristanak korisnika digitalne imovine. Takođe, u zakonu je posebno navedeno da se ugovor o zalozi može se izvršiti i korišćenjem pametnog ugovora.
The main question – Šta dalje?
Kao što je u uvodu ovog teksta navedeno, imajući u vidu brzinu transformacija i promena u ovoj sferi, kao i činjenicu da je prošlo više od dve godine od početka primene Zakona o digitalnoj imovini, te pretpostavku da se iz sadašnje perspektive mogu analitički sagledati problemi koji su se neminovno morali pojaviti u praksi i da se mogu precizno locirati i popuniti pravne praznine, potrebno je da se nastavi saradnja svih stakeholder-a, predstavnika nadležnih institucija javne vlasti, privrede, kao i akademske zajednice, kako bi se na pravilan način i pro futuro sagledali svi potencijalni problemi i prepreke koje se mogu pojaviti pri primeni propisa koji regulišu ovu materiju. Jedino se na ovaj način ustinu može unaprediti postojeći regulatorni okvir koji je već postavio sjajne temelje za razvoj kripto ekonomije u Srbiji i koji predstavlja sjajnu polaznu tačku za razvoj domaćeg kripto ekosistema.
Ovaj tekst ne predstavlja pravni savet, već stav autora.
Autor: Anina Milanović, direktorka Sektora za međunarodnu saradnju i razvoj Komisije za hartije od vrednosti
