Savremeni gradovi u državama u razvoju nalaze se pred brojnim izazovima koji prate brzu urbanizaciju, demografski rast i promene u načinu života stanovništva. Jedan od najvećih izazova je upravljanje komunalnim otpadom. Sa rastom populacije raste i količina otpada koji se generiše, ali sistemi za njegovo prikupljanje, transport i tretman često ne prate taj trend. Posledice su vidljive u zagađenim ulicama, divljim deponijama, narušenom zdravlju stanovništva i degradaciji životne sredine.
U mnogim državama u razvoju donose se zakoni kojima se propisuje upravljanje otpadom, ali je primena propisa generalno slaba, iz više razloga. Često je reč o propisima koji su doneti pod uticajem međunarodnih standarda i preporuka, ali bez realne procene institucionalnih i finansijskih kapaciteta za njihovo sprovođenje. Nadležnosti su u praksi nejasno podeljene između lokalnih vlasti, javnih komunalnih preduzeća i privatnih kompanija, što dovodi do preklapanja ili, pak, „praznina“ u sistemu. Na primer, lokalne samouprave često nemaju dovoljno sredstava za kontrolu i sprovođenje zakona, dok privatni sektor deluje po tržišnoj logici i nije uvek motivisan da ulaže u ekološki prihvatljive prakse ako za to ne postoje jasni podsticaji ili sankcije.
Pored toga, nedostaju dugoročne strategije i planovi upravljanja otpadom koji bi omogućili sistematsko rešavanje problema, pa su mere uglavnom ad hoc, usmerene na trenutne potrebe. Često se planovi razvijaju uz pomoć međunarodnih organizacija, ali ostaju samo na papiru, jer ne postoje mehanizmi za njihovo dosledno sprovođenje i finansiranje. Postojeći propisi se neretko ignorišu zbog nedostatka inspekcijskog nadzora, malog broja obučenih kadrova i ograničenih kapaciteta lokalnih inspekcija i komunalnih službi. Tako nastaje jaz između onoga što je propisano i onoga što se zaista primenjuje u praksi, što značajno umanjuje efikasnost sistema upravljanja otpadom.
Upravljanje otpadom zahteva značajna ulaganja u vozila za sakupljanje i transport, kontejnere različitih zapremina, postrojenja za tretman i reciklažu, kao i u izgradnju i održavanje sanitarnih deponija koje ispunjavaju ekološke standarde. Pored osnovne infrastrukture, potrebna su i sredstva za informacione sisteme, laboratorije za kontrolu kvaliteta, edukaciju kadrova i kampanje podizanja svesti građana. Međutim, u državama u razvoju budžeti gradova su ograničeni i često opterećeni drugim prioritetima kao što su zdravstvo, obrazovanje ili saobraćajna infrastruktura.
Stope naplate usluga upravljanja otpadom od građana i privrede najčešće su niske, što ostavlja komunalna preduzeća bez stabilnog izvora prihoda za dalji razvoj sistema. Stanovništvo je naviklo na minimalne ili čak nikakve direktne troškove za odlaganje otpada, pa svako povećanje cena usluga nailazi na snažan otpor i dovodi do socijalnih tenzija. U pojedinim slučajevima to rezultira neplaćanjem računa ili stvaranjem „sivih zona“ u kojima otpad ostaje van zvaničnog sistema prikupljanja.
Zbog takve situacije, sistem upravljanja otpadom se u velikoj meri oslanja na donacije, međunarodne kredite i projekte razvojnih agencija. Iako ova sredstva često omogućavaju inicijalne investicije u infrastrukturu ili pilot-projekte, oni ne obezbeđuju dugoročnu finansijsku stabilnost. Kada se završi finansiranje od strane donatora, mnogi projekti ostaju nedovršeni ili ne održavaju postignute rezultate, jer lokalne vlasti nemaju dovoljno sopstvenih resursa za nastavak. Tako sistem ostaje nestabilan, zavisan od spoljnih izvora, i izložen riziku da se već postignuti napredak izgubi.
Nedostatak adekvatne infrastrukture predstavlja jedan od najvidljivijih i najtežih problema u upravljanju otpadom, a ujedno je i direktna posledica slabosti institucionalnog sistema i ograničenih finansijskih resursa. Čak i kada postoji zakonska obaveza ili plan za razvoj sistema upravljanja otpadom, lokalne vlasti često nemaju sredstva da obezbede dovoljan broj kontejnera, moderna vozila za sakupljanje ili izgradnju sanitarnih deponija. Zbog toga u brojnim gradovima otpad ne odnosi redovno, kontejneri su nedovoljni ili u lošem stanju, a vozni park za transport otpada je star, nefunkcionalan i neadekvatan za potrebe savremenih urbanih sredina.
Poseban problem predstavljaju deponije koje su u velikom broju slučajeva nesanitarne, bez sistema za odvođenje procednih voda i bez zaštite tla i podzemnih voda. Takve deponije vrlo brzo postaju žarišta zagađenja, šire neprijatne mirise i predstavljaju rizik od požara, čime direktno ugrožavaju zdravlje stanovništva. Pored toga, pošto nedostaju postrojenja za primarnu selekciju, reciklažu i kompostiranje, najveći deo otpada završava na ovim nesanitarnim deponijama, iako bi značajan procenat mogao biti ponovo iskorišćen kao sirovina ili energent.
Ovako začaran krug pokazuje međusobnu povezanost svih prethodno opisanih izazova: institucionalna slabost dovodi do toga da nema strateškog planiranja, finansijska ograničenja onemogućavaju nabavku savremene opreme i izgradnju postrojenja, a kao rezultat nastaje hronični infrastrukturni deficit. Upravo zato problem infrastrukture nije samo tehničko pitanje, već i odraz širih sistemskih slabosti u upravljanju otpadom u državama u razvoju.
Upravljanje otpadom u državama u razvoju uslovljeno je i nizom društvenih i ekonomskih faktora koji dodatno komplikuju već složen sistem. Niska svest građana o značaju pravilnog odlaganja otpada dovodi do stvaranja divljih deponija, koje postaju nepregledne i predstavljaju izvor zagađenja, neprijatnih mirisa i širenja bolesti. Obrazovanje i edukacija u ovoj oblasti često su nedovoljni ili neadekvatni, pa mnogi građani ne prepoznaju vezu između svojih svakodnevnih navika i posledica po zdravlje i životnu sredinu.
U mnogim gradovima deluje veliki broj neformalnih sakupljača sekundarnih sirovina, koji, iako van institucionalnog sistema, daju značajan doprinos reciklaži i ponovnoj upotrebi materijala. Oni često sakupljaju otpad sa divljih deponija ili direktno od domaćinstava, čime smanjuju količinu otpada koja završava na nesanitarnim deponijama. Međutim, njihov rad nije regulisan, pa se neretko suočavaju sa nesigurnim uslovima rada, nedostatkom zaštitne opreme, izloženošću toksičnim materijama i zdravstvenim rizicima. Pored toga, da bi se ovakvi radnici integrisali u formalni sistem, potrebna je sistemska podrška, obuka i obezbeđenje radnih prava, što predstavlja dodatni izazov za lokalne vlasti.
Brza migracija iz ruralnih područja u gradove dovodi do naglog širenja naselja, često bez urbanističkog plana, što dodatno opterećuje već slab sistem upravljanja otpadom. U prigradskim i neformalnim naseljima infrastruktura za sakupljanje otpada je minimalna ili uopšte ne postoji, pa građani često odlažu otpad na javnim površinama ili praznim parcelama. Takav način odlaganja ne samo da ugrožava zdravlje stanovništva kroz moguću kontaminaciju vode i hrane, već i negativno utiče na kvalitet životne sredine, vizuelni ambijent grada i opšti osećaj sigurnosti u zajednici.
Ovi društveni i ekonomski faktori tesno su povezani sa institucionalnim, finansijskim i infrastrukturnim izazovima prethodno opisanim. Nedovoljan nadzor, ograničena finansijska sredstva i infrastrukturni deficit stvaraju „početnu tačku“ iz koje proizilazi niz posledičnih problema, uključujući divlje deponije, neformalnu ekonomiju u upravljanju otpadom i ugrožavanje zdravlja i životne sredine.
Treba da postanemo svesni da samo integrisan pristup koji uključuje obrazovanje građana, unapređenje infrastrukture i formalno uključivanje svih aktera može dovesti do efikasnog i održivog sistema upravljanja otpadom u ovim urbanim sredinama.
Moguća rešenja
Da bi se izazovi u upravljanju komunalnim otpadom prevazišli, potrebno je primeniti integrisan i sveobuhvatan pristup koji uključuje jačanje pravnog i institucionalnog okvira, finansijsku stabilnost, razvoj infrastrukture, edukaciju građana, integraciju neformalnih aktera i primenu koncepta cirkularne ekonomije. Zakoni i propisi moraju biti ne samo doneti, već i dosledno primenjivani, uz jasno definisane nadležnosti između lokalnih vlasti, javnih komunalnih preduzeća i privatnih operatera. Efikasan inspekcijski nadzor i kontinuirana kontrola omogućavaju da pravila koja se odnose na selekciju, sakupljanje, transport i tretman otpada budu stvarno sprovođena, a ne samo formalno postojeća na papiru.
Finansijska održivost sistema je ključna za njegovu dugoročnu efikasnost. Modeli poput „plaćanja po količini otpada“ stimulišu racionalno korišćenje usluga i primarnu selekciju otpada od strane građana, dok javno-privatna partnerstva mogu obezbediti dodatna sredstva, tehničku ekspertizu i efikasniju organizaciju. Samo stabilan izvor prihoda omogućava redovno održavanje voznog parka, kontejnera, postrojenja za reciklažu i sanitarnih deponija, kao i ulaganje u novu infrastrukturu koja prati rast populacije i urbanizaciju.
Paralelno sa tim, veoma je važna edukacija građana i podizanje svesti o značaju pravilnog odlaganja otpada i reciklaži. Obrazovne kampanje, školski programi i medijska promocija mogu značajno podići kulturu upravljanja otpadom, podstaći građane na primarnu selekciju i uključivanje u lokalne inicijative za čistiju i zdraviju okolinu.
Posebnu pažnju treba posvetiti i neformalnim sakupljačima sekundarnih sirovina, koji već čine značajan deo reciklažnog procesa. Njihovo formalno uključivanje u sistem omogućava bolju koordinaciju i povećava efikasnost reciklaže, a istovremeno obezbeđuje bezbednije radne uslove, zdravstvenu zaštitu i pravno priznate ugovore. Ovaj pristup takođe može doprineti smanjenju socijalne isključenosti i ekonomske nejednakosti u urbanim zajednicama.
Konačno, koncept cirkularne ekonomije treba da bude temelj dugoročne strategije upravljanja otpadom. Potrebno je promeniti način razmišljanja o otpadu, posmatrajući ga kao resurs koji se može ponovo koristiti ili pretvoriti u energiju, a ne kao teret koji se odlaže na deponije. Ovakva promena u pristupu doprinosi smanjenju količine otpada, razvoju novih poslovnih modela i unapređenju održivosti urbanih sredina, istovremeno stvarajući ekonomske mogućnosti i podsticaje za inovacije u upravljanju resursima.
Kombinovanje ovih mera – jasnog zakonskog okvira, stabilnih finansija, moderne infrastrukture, edukacije građana, inkluzije neformalnih sakupljača i primene principa cirkularne ekonomije – omogućava da sistem upravljanja otpadom bude efikasan, održiv i spreman da odgovori na izazove brzo rastućih gradova u državama u razvoju.
Primeri dobre prakse postoje u mnogim svetskim gradovima i pokazuju da efikasan sistem upravljanja otpadom nije samo pitanje ekološke odgovornosti, već i preduslov za unapređenje zdravlja stanovništva, kvaliteta života i ekonomskog razvoja. Ovi primeri pokazuju da kada se odgovorna politika, integrisani institucionalni okvir i aktivna uloga građana kombinuju, mogu se postići značajni rezultati, čak i u okruženjima sa ograničenim resursima.
Primeri dobre prakse nisu ograničeni samo na gradove u drugim državama. Grad Beograd pokazuje da je moguće postići značajan napredak u upravljanju otpadom kroz sistemski pristup. Pokrenuti su projekti proizvodnje energije iz otpada, čime se smanjuje količina deponovanog otpada i istovremeno stvara održiv izvor energije. Pored toga, tokom poslednjih godina dosta sredstava uloženo je u izgradnju infrastrukture za sakupljanje i tretman otpada, uključujući postrojenja za preradu sekundarnih sirovina. Veliki značaj ima i postavljanje kontejnera za odvojeno sakupljanje otpada u različitim delovima grada, što omogućava građanima da aktivno učestvuju u selekciji i reciklaži. Ovi koraci pokazuju da se, uz integrisan pristup i ulogu građana, mogu postići vidljivi i merljivi rezultati, čak i u okruženju sa kompleksnim izazovima kao što je veliki urbani centar u državi u razvoju.
Zaključno, upravljanje komunalnim otpadom u državama u razvoju mora se posmatrati kao strateški prioritet, jer njegovo uspešno rešavanje omogućava ne samo zaštitu životne sredine, već i održivi urbani razvoj, ekonomsku stabilnost i poboljšanje javnog zdravlja. Integrisan i holistički pristup, koji obuhvata zakonodavstvo, infrastrukturu, finansije, obrazovanje i uključivanje svih aktera, predstavlja ključni preduslov za postizanje ovih ciljeva.
Ovaj tekst ne predstavlja pravni savet, već stav autora, ne uvek i uređivačku politiku portala.
Autor: Mirjana Todorović, master politikolog