Tokom Mindset Conference Belgrade 2026, jednog od najznačajnijih regionalnih događaja posvećenih psihologiji, komunikaciji i ličnom razvoju, razgovarali smo sa Jelenom Stanivuković o emotivnoj pismenosti, partnerskim odnosima, radu na sebi i izazovima modernih odnosa u digitalnom dobu. Konferencija je okupila stručnjake i učesnike iz različitih oblasti sa ciljem razmene znanja i unapređenja ličnih i profesionalnih kapaciteta.
Kako danas da identifikujemo ko je zaista kompetentan, od koga da učimo i kakav sadržaj možemo da konzumiramo?
Veoma je važno da znamo ko nam šalje poruku. Da li su ti ljudi edukovani za sadržaj koji plasiraju? Imamo mnogo motivacionih govornika i ja apsolutno nemam ništa protiv toga. Takođe, ima mnogo ljudi iz biznisa koji osnažuju druge u vezi sa biznisom, što je fenomenalno. Ali ako vidite da vam neko šalje psihološke poruke vezane za psihološki rad na sebi, važno je proveriti da li je ta osoba stručna i edukovana za ono o čemu govori. Postoji i nešto što se zove čitalačka odgovornost. Mi ne možemo da odredimo ko će imati profil na Instagramu ili TikToku, ali možemo da pojačamo sopstvenu svest o tome. Možemo gledati i slušati sadržaj iz zabave, ali ako ćemo zaista uzeti u obzir i poslušati neki savet, hajde da vidimo ko su ti ljudi i da li su kompetentni za ono o čemu govore.
Da li dolazi do narušavanja odnosa ako jedan partner počne intenzivno da radi na sebi, a drugi ne?
Može doći do narušavanja odnosa, ali ako pričamo o vezama koje traju 10, 15 ili 30 godina, normalno je da ćemo se razvijati u različitim pravcima. Ako smo mi u nekom trenutku postali osvešćeniji i počeli da radimo na sebi, da li to znači da mora i naš partner? Da li će on nama ostati dobar uprkos tome što nije toliko osvešćen? Da li nam njegova neosvešćenost pravi probleme u odnosu ili ne? To je kao kada bih ja sada počela da igram tenis i pitala se zašto moj partner nije počeo da igra tenis. Hajde da vidimo da li rad na sebi zaista treba da doprinese tome da mi budemo bolji, ili mi zapravo imamo neki osnovni problem u vezi. Možda samo želimo da, pošto smo mi krenuli da radimo na sebi, to mora i on. To su velike razlike.
Za neke stvari možemo svojim primerom da pomognemo i pozitivno utičemo na vezu. Učimo i po modelu. Ali to nije uvek moguće. Prvo, nije svaki problem rešiv, ali nekada može pozitivno da se utiče. Ne treba da budemo terapeut partneru, već da spustimo loptu i promenimo pristup. Obično je jedan partner emotivno inteligentniji i pismeniji od drugog, ume bolje da verbalizuje i prepozna. Možda baš ta osoba može da povuče više, da edukuje vlastitim primerom i da pokaže primerom. Ima situacija u kojima se zaista desi pozitivna promena. A za neke stvari, ukoliko su preteške, ne mislim da treba niti da možemo da budemo terapeuti svojim partnerima. Tada treba povući crtu i reći: „U redu, ja zapravo ne mogu više ovako. Nećeš da radiš na sebi, pokušavam već neko vreme, vidim koliko me to guši i ne osećam se dobro.“
Važno je da razumemo da je sve veći procenat ljudi koji žele da rade na sebi. Ono što je meni naročito milo jeste to što su mlađe generacije mnogo osvešćenije i mnogo više žele da rade na sebi, da postanu emotivno pismenije, da znaju šta im se dešava i da pomognu sebi. Najveći broj ljudi koji dolazi na psihoterapiju nema nužno preplavljujuće probleme, već želi da bude bolje, jer vidi da ima neke barijere i da bi mogao da funkcioniše bolje i lepše. Zato se odlučuju za individualni rad.
Ovo nije poziv da svako mora imati terapeuta, daleko od toga. O mnogim stvarima možemo se edukovati. Ono što ja konkretno radim jeste prevencija, odnosno edukacija iz oblasti emocija, emocionalne pismenosti, interpersonalnih veština i tako dalje. Nema instant rešenja. To je veoma važno. Međutim, živimo u eri u kojoj ima mnogo ljudi koji nisu psiholozi, već dolaze iz drugih oblasti, ali su se osetili pozvano da govore o psihologiji i psihološkim rešenjima. Kod takvih ćete često naći tri rešenja, četiri koraka... To može biti dobro samo da skrene pažnju na neke probleme, ali nije tako jednostavno i nije rešivo u praksi. Takve stvari mogu da nas osveste i podstaknu na razmišljanje da možda imamo problem, ali nikako ne mogu biti alat ni za dijagnostikovanje ni za rešavanje problema. Tu je potreban mnogo dublji rad i praksa. Ko god je radio na sebi zna da se to ne dešava preko noći.
Ako konstantno nailazimo na emotivno nedostupne partnere i taj model ponašanja se uporno ponavlja, koji savet biste dali mladima da osveste da je problem možda negde dublje u nama?
Ako se ponavlja, znači da je već reč o obrascu. Najveći broj ljudi pođe za dopaminskim udarima koji se dešavaju kada nas neko ignoriše, a onda, kada se javi, imamo osećaj kao da smo dobili džekpot. Onda se navučemo na tu hemiju. Normalna veza im deluje obično, kao nešto lako dostupno i bezvezno. Tada se preispitujemo da li smo dovoljno dobri ako se nekome u startu svidimo i ako nas prihvati takvima kakvi jesmo. Nekada imamo ideju da moramo da osvajamo nekoga. To zavisi i od primarne porodice i od prethodnih iskustava. Kao da moramo da se trudimo da bismo dokazali da smo zaista vredni. Važno je da idemo ka ljudima koji su ljubazni, kulturni i koji žele isto što i mi. Sve drugo nema mnogo veze sa nama. Šta nam vredi što je neko prelep, prezgodan, situiran i šarmantan ako ne želi ono što mi želimo? Treba da znamo da to nikada nije izbor samo jedne osobe. Moramo takvim obrascima da zatvorimo vrata i kažemo „ne“, da bismo na drugoj strani mogli da kažemo „da“.
Kako nakon takvih pogrešnih obrazaca prihvatiti „normalnu“ ljubav, kako se navići na to i da li je tu potreban rad na sebi?
Želimo da nam partnerski odnos bude mesto gde punimo baterije, a ne mesto koje nam troši baterije. Postoje ljudi koji ceo život suštinski žele da budu zaljubljeni. To je nemoguće ukoliko ste u stabilnom, dugoročnom odnosu. I šta oni rade? Idu iz odnosa u odnos i stalno traže zaljubljenost, leptiriće i neizvesnost, hoće li se javiti ili neće. I to je u redu, samo treba osvestiti da time trošite mnogo svoje energije, a ta energija bi mogla biti usmerena na druge stvari koje su jednako važne u životu. Ključno pitanje je: da li želite da vam ljubav bude mesto koje vas puni ili prazni? Ako donesete tu odluku i shvatite šta zapravo radite sami sebi, onda ćete potražiti nekoga ko pristaje na isto što i vi. To ne znači pristajanje na manje, već biranje osobe koja je emotivno zrela i koja, na kraju krajeva, želi isto što i mi, pod uslovom da mi želimo stabilan i dugoročan partnerski odnos.
Foto: Marko Simić