Kako izbeći da ugovor bude tumačen kao ugovor o radu
U poslovnoj praksi veoma često nailazimo na termin „ugovor o angažovanju fizičkog lica“. Preduzetnici i pravna lica koriste ovaj naziv kada žele da angažuju osobu van radnog odnosa.
Međutim, važno je imati u vidu da „ugovor o angažovanju“ nije poseban tip ugovora predviđen zakonima Republike Srbije. U zavisnosti od sadržine, takav ugovor najčešće predstavlja ugovor o delu u smislu Zakona o obligacionim odnosima, dok u pojedinim situacijama može imati i elemente drugih vrsta ugovornih odnosa, kao što su ugovor o privremenim i povremenim poslovima ili čak prikriveni radni odnos, odnosno ugovor o radu.
Upravo zbog toga, nepravilno sastavljen ugovor može dovesti do različitih pravnih posledica – od sporova između ugovornih strana, pa sve do toga da nadležni organi utvrde postojanje radnog odnosa, bez obzira na naziv ugovora.
Pre nego što temu iz naslova razložim na manje delove razjasnio bih jednu nedoumicu koja se javlja u praksi. Naime, moglo bi se reći da cilj angažovanja ima dva nivoa – cilj u vidu činidbe na koju se poslenik obavezuje i cilj koji naručilac želi postići angažovanjem poslenika. Obaveza poslenika može biti obaveza sredstva (obavezuje se da nešto učini – npr. analiza zemljišta u cilju pronalaska minerala) ili obaveza cilja (obavezuje se da svojom činidbom neposredno postigne cilj koji naručilac ima na umu – npr. sanacija kvara na vozilu). Kako bismo sprečili zabunu, a pošto ćemo u daljem tekstu pojam „cilj“ koristiti često, taj pojam neće imati definiciju prema tzv. obavezi cilja, već je cilj bilo koja činidba na koju se poslenik obavezuje.
Takođe, istakao bih i to da naziv „ugovor o angažovanju“, iako nepredviđen zakonom, dosta jasnije opisuje samu sadržinu i svrhu ovakvog ugovora. Naziv „ugovor o delu“ laika može odvesti pogrešnim putem, prema pravu intelektualne svojine (premda ugovor o izdanju autorskog dela sadrži dosta elemenata ugovora o delu, on je regulisan posebnim zakonskim odredbama i u ovom tekstu se nećemo baviti njim), ili pak prema pretpostavci da „delo“ kao cilj ovakvog ugovora može biti samo fizička stvar, što nije slučaj. Kao što je već u ovoj fazi teksta jasno, ugovor o delu za cilj može imati, kako stvaranje fizičke stvari, tako i neku činidbu, uključujući i intelektualni rad.
U nastavku su predstavljene najčešće moguće greške kod ugovora o angažovanju fizičkog lica, kao i načini da se iste preduprede, kako bi prava i obaveze ugovornih strana bili jasno definisani i pravno održivi.
Opis posla / ugovorne obaveze
Ako bi se pravila distinkcija između opisa ugovorne obaveze druge strane jezikom koji nije pravnički, to bi bilo najlakše postići kroz „svršeni i nesvršeni glagol“, odnosno:
- raditi – ugovor o radu
- uraditi – ugovor o delu
Predmet ugovora o delu je jasno definisana radnja, neretko ograničena vremenski, pa i prostorno i usmerena ka konkretnom cilju, stoga i formulacije u ugovoru moraju biti usklađene sa tim. To može biti izrada ili opravka neke stvari ili izvršenje nekog fizičkog ili intelektualnog rada, kako je formulisano u zakonu.
Kada ugovor predviđa poslove poput:
- „administrativni poslovi“
- „rad u marketing sektoru“
- „pravni poslovi“
takva formulacija akcenat stavlja na kontinuirano delovanje opisano kroz opšte pojmove, a ne na jasno definisane radnje na koje se poslenik obavezuje, što bi za rezultat moglo imati tumačenje ugovora o angažovanju kao ugovora o radu od strane trećeg lica.
Tako na primer, umesto gore pomenutog „rada u marketing sektoru“, daleko sigurnije bi bilo napisati „sprovođenje marketinške kampanje pod nazivom xy u periodu od (navesti od kog do kog datuma), i to tako što će poslenik vršiti sledeće radnje: (nabrojati)“.
Fiksno radno vreme ili rok za izvršenje ugovorne obaveze
Ovo je još jedna odredba u ugovoru kojom naručilac može naizgled postići isti rezultat u ugovornom odnosu sa poslenikom, ali gde će od formulacije zavisiti kako će ugovor biti tumačen od strane nadležnih organa.
Radno vreme je pojam koji vezujemo za radni odnos i njemu srodne (poput odnosa po osnovu ugovora o privremenim i povremenim poslovima), a čak i bez takve formulacije sama obaveza poslenika da bude prisutan u tačno određeno vreme na određenim lokacijama može učiniti da ugovor bude tumačen kao ugovor o radu.
Ugovor o delu sa druge strane je fleksibilniji iz ugla poslenika – bitno je da ugovorena radnja bude sprovedena u ugovorenom roku, nevezano za vreme i mesto delanja, uz određene izuzetke. Kada pominjem izuzetke, tu pre svega mislim na slučajeve gde je činidba poslenika neraskidivo vezana za određenu lokaciju i/ili vreme – na primer ugovor o delu sa glumcem u cilju angažovanja njega zarad izrade reklame u svojoj sadržini neizbežno ima vreme i mesto određene od strane naručioca usled složenosti mehanizma projekta (reklame).
Proces davanja / primanja uputstava
I u ovom slučaju jezička formulacija igra bitnu ulogu. Ugovor o radu jasno uređuje hijerarhijsku strukturu pri donošenju odluka, odnosno, preciznije, uređuje pitanje ko i na koji način zaposlenom daje naloge i uputstva u procesu rada.
Kako bi ugovor bio tumačen kao ugovor o delu, potrebno je izbeći ovakvo definisanje odnosa između ugovornih strana. Naime, jasno je da se naručilac pita za delovanje poslenika po osnovu ugovora. Ipak, za razliku od ugovora o radu, odnos između strana kod ugovora o delu ne treba da ostavlja utisak postojanja krute hijerarhijske strukture. Umesto toga, ugovorom je potrebno jasno opisati karakteristike dela/činidbe koja je predmet ugovora, što se može tretirati kao uputstvo posleniku. Naravno, ugovor može i treba da sadrži odredbu koja uređuje nadzor naručioca nad postupanjem poslenika po osnovu ugovora. Iako i bez ovakve odredbe unutar ugovora zakon to pravo obezbeđuje naručiocu, uvek je bolje ovo pitanje detaljno urediti u ugovoru kako bi se prevenirala pogrešna kvalifikacija ugovora.
Vezano za ovo, čest je slučaj i da je poslenik odabran zbog nekih svojih ličnih karakteristika (svojstvo tzv. intuitu personae ugovora), bilo da je to njegov unikatan umetnički izraz, specifična znanja na temelju kojih je stvorio svoj lični brend na tržištu ili unikatan pristup određenim problemima u njegovoj struci. Iako i zaposleni stupa u radni odnos zbog određenih kvaliteta koje poseduje, on po osnovu ugovora o radu dalje postupa isključivo u skladu sa uputstvima poslodavca (uz retke izuzetke koje ću možda obraditi u nekom sledećem tekstu). Sa druge strane, kod ugovora o delu, slobode poslenika sa početka pasusa neretko ostaju gotovo netaknute, odnosno naručilac može prihvatiti da poslenik realizuje svoju ugovornu obavezu u skladu sa sopstvenim viđenjem optimalnog načina. Kako bi se predupredile naknadne nesuglasice između ugovornih strana, ovo pitanje je poželjno ugovorom urediti tako da ugovor sadrži sva iz ugla naručioca neophodna ograničenja poslenikovih sloboda, kako bi obe strane u trenutku potpisivanja ugovora znale u kakav pravni posao stupaju.
Trajanje ugovora
Ova tema se neposredno nadovezuje na tačku broj 2. Naime, ako ugovor sadrži odredbu o trajanju ugovora kojom se trajanje definiše kroz mesece ili godine, šanse su solidne da će ugovor biti tumačen kao ugovor o radu.
Način da se ovo izbegne jeste da trajanje ugovora bude definisano kroz rok za izradu i isporučivanje dela/sprovođenje činidbe, kao i rok za isplatu naknade od strane naručioca.
Ukoliko se delo pak sastoji iz kontinuiranog delovanja kakvo bismo mogli zamisliti u radnom odnosu, ali na primer u okviru nekakve kampanje, odnosno vremenski ograničenog projekta (npr. data analyst u kampanji pod nazivom xy), trajanje ugovora se može odrediti kroz trajanje same kampanje, čime se znatno smanjuje mogućnost zabune pri tumačenju ugovora.
Zarada ili Naknada
Ovo je naizgled jednostavno pitanje, ali i dalje predstavlja nešto na čemu se možemo okliznuti.
Zaradu vezujemo za radni odnos, a naknadu za ugovor o delu. Međutim, uprkos tome što smo novčanu isplatu u ugovoru nazvali naknada, problem sa tumačenjem može nastati ukoliko „naknada“ ima karakteristike zarade. Ako naručilac naknadu plaća svakog meseca, u istom iznosu i nevezano za rezultat ili intenzitet delovanja poslenika šanse su velike da će naknada biti tumačena kao zarada.
Ovim pitanje nije zatvoreno. Tačno je da najviši nivo sigurnosti za tumačenje ugovora o delu pruža određivanje jednokratne naknade. Međutim, ukoliko priroda angažovanja tome pogoduje ugovorom se može odrediti i da se isplaćivanje naknade vrši u više delova. Isplate tako mogu biti vezane za faze izrade dela/faze delovanja u okviru projekta (npr. ukoliko po osnovu ugovora o delu poslenik treba da okreči dve kuće u svojini naručioca, pa se nakon što okreči svaku od kuća posleniku isplaćuje odvojeno po jedna polovina ugovorene naknade). Moguće je odrediti i mesečnu naknadu, ali je u tom slučaju potrebno voditi računa da mesec kao vremenska odrednica bude neraskidivo vezan za unapred jasno definisane rezultate angažovanja poslenika, odnosno da isplata svakog pojedinačnog dela naknade bude uslovljena delovanjem poslenika po unapred određenom rasporedu, kako bi se osiguralo da i sam ugovor bude tumačen kao ugovor o delu.
Korišćenje sredstava rada naručioca
Zamislimo situaciju gde angažovano lice koristi opremu naručioca, radi u njegovim prostorijama, pa čak i koristi njegov e-mail i ostale digitalne resurse. Jasno je da takve okolnosti povećavaju šansu da ugovor bude tumačen kao ugovor o radu, pošto je angažovano lice visoko integrisano u organizaciju naručioca.
Prethodni primer može se okarakterisati kao krajnost. Primeri iz prakse su dosta mešovite prirode i baš zbog toga ovaj faktor uglavnom nije presudan pri tumačenju ugovora radi njegove kvalifikacije, ali to ne znači da pri izradi ugovora ne treba da jednako pažljivo radimo na tome da formulacija svede šanse za takvu pravnu zabunu na minimum.
Isključivost angažovanja
Ukratko, ukoliko poslenik, odnosno angažovano lice nema druge klijente, to ovakav ugovorni odnos približava radnom odnosu.
Na ovakve okolnosti pri sastavljanju ugovora ne možemo uticati, ali toga moramo biti svesni kako bismo procenili rizik od pogrešnog tumačenja ugovora od strane trećih lica.
Poslovni rizik
Ovo je jedan od elemenata kojima se najjasnije može odrediti vrsta ugovora. Naime, kod ugovora o radu poslodavac je taj koji po pravilu snosi poslovne rizike u slučaju lošeg kvaliteta rada zaposlenih. Nasuprot tome, poslenik, odnosno lice angažovano po osnovu ugovora o delu je to koje neposredno odgovara za kvalitet svog rada. Njegova je ugovorna obaveza da isporuči delo u skladu sa merama kvaliteta propisanim ugovorom i/ili zakonom.
Možda je i suvišno reći da je poželjno da ugovor odredi željene karakteristike dela koje je predmet ugovora, odnosno mere kvaliteta koje poslenik mora zadovoljiti svojim delovanjem tokom angažovanja, kao i da što jasnije odredi posledice u slučaju da poslenik ne ispuni takvu ugovornu obavezu. Na taj način prevenira se moguća dilema vezano za kvalifikovanje ugovora o angažovanju.
Zaključak
Ugovor o angažovanju fizičkog lica može biti efikasan i zakonit način saradnje, ali samo ukoliko je pravilno koncipiran i usklađen sa svojom stvarnom svrhom – izvršenjem konkretnog posla. U suprotnom, postoji realan rizik da takav odnos bude drugačije pravno kvalifikovan.
Zbog toga, prilikom sastavljanja ovakvih ugovora, nije dovoljno samo voditi računa o formi, već pre svega o sadržini i načinu na koji će se odnos u praksi realizovati. Jasno razgraničenje između ugovora o delu i radnog odnosa predstavlja ključni korak ka smanjenju pravnih i finansijskih rizika, ali i osnov pravne sigurnosti za obe ugovorne strane.
Ovaj tekst predstavlja stav autora i ne predstavlja pravni savet. Stavovi izneti u tekstu ne moraju nužno odražavati uređivačku politiku portala.
Autor: Konstantin Marinković, pravnik i medijator
Viber kanal LAWLife portal za pravo i privredu.
Pridružite se za najnovije pravne i poslovne informacije.