Pravni fakultet Univerziteta u Beogradu predstavlja vodeću naučnu i obrazovnu instituciju u oblasti prava, a kroz istoriju Pravni fakultet iznedrio je veliki broj najprestižnijih stručnjaka, naučnika, državnika, ali i profesora.
Godinama, pa čak i decenijama unazad profesori, asistenti i saradnici pravnih fakulteta u Republici Srbiji nerado daju intervjue i ne može se čuti njihov glas.
Ipak, postoje i profesori koji su pokazali odlučnost, ali i „hrabrost“ da odgovore na pitanja koja u velikoj meri interesuju posetioce LAWLife portala. Posebno nam je drago što je odlučnost i hrabrost pokazala pripadnica lepšeg pola.
Dr Nataša Petrović Tomić, redovna profesorka Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu, u ekskluzivnom razgovoru šalje snažnu i afirmativnu poruku svim čitaocima i posetiocima LAWLife portala za pravo i privredu koja glasi: „Potrebna je saradnja svih institucija i pojedinaca, a posebno saradnja sa privredom“
Pravni fakultet Univerziteta u Beogradu uveliko je poznat stručnoj javnosti u zemlji, ali i u inostranstvu po pojedincima koji su nakon završenih studija ostavili neizbrisiv trag u društvenom i političkom životu. Vi ste nastavili profesionalni rad na Pravnog fakultetu u Beogradu. Možete li nam reći zbog čega su profesori Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu zatvoreni za javnost i zbog čega ih nema dovoljno u javnosti?
Smatram da su profesori najprestižnijeg pravne škole na ovim prostorima najpozvaniji da se izjašnjavaju prilikom vođenja javnih rasprava o nacrtima zakona, da iznose svoje stavove o spornim pravnim pitanjima u štampanim medijima, portalima...Javni nastup ima dvostruki cilj: da doprinese razjašnjenju pravno spornih situacija sa pozicija stručnosti i ekspertskog renomea i da javnost upozna sa određenim stručnjacima. Ne bih ulazila u to zašto neko bira da ne bude prisutan u javnosti.
Ja sam izabrala da putem štampanih medija i portala, a naročito instagrama, stručnoj i manje stručnoj javnosti predstavim svoj pogled na goruća pravna pitanja iz domena svoje specijalizacije. A neretko i da se izjašnjavam o društveno angažovanim temama, ne nužno kao pravni ekspert, već kao osvešćena građanka. U tom smislu za sebe mogu da kažem da sam povremeno kolumnistkinja Danasa i Politike.
Do pre nekoliko godina bilo je nezamislivo prisustvo profesora na društvenim mrežama. Ipak, jedan ste od retkih profesora koji se pojavljuje u javnosti, ali i na društvenim mrežama. Zbog čega je to tako?
Poslovni ambijent u XXI veku se značajno promenio. Svidelo se to nekom ili ne, Instagram je postao nezaobilazni deo poslovnog imidža. Dakle, ako želite da se za Vas zna, ako želite da prezentujete svoj proizvod ili uslugu, jedan od najefikasnijih načina da to postignete je putem Instagrama. Citiraću Begbedea: „Imam #, dakle postojim“ (Begbede, Čovek koji plače od smeha). Što se tiče profesije profesora, ona je po mom uverenju javna profesija. Uz to, profesura u savremenim uslovima podrazumeva permanentne evaluacije studenata, što je jedan od uslova za izbor u svako sledeće nastavničko zvanje. Profesor koji želi da izgradi (poznato) ime treba da bude spreman da javnost upozna ne samo sa predavanjima i uuopšte radom u matičnoj kući (Fakultetu), već i sa aktivnostima izvan Fakulteta na kome je zaposlen. Smatram da su vanfakultetska angažovanja pokazatelj renomea koji u praksi uživa određeni profesor.
Da li smatrate da povezivanje nauke, velikog broja univerziteta sa privredom može doprineti kvalitetu studiranja?
Oduvek se zalažem za uspostavljanje saradnje sa privrednim institucijama. Konkretno, u poslovnopravnoj grani kojoj pripadam, neophodno je od samih početaka ukazivati studentima na privredni profil kome mogu težiti. I usmeravati ih ka privrednim subjektima gde bi mogli pohađati neki oblik prakse, ka specijalizovanim advokatskim kancelarijama, itd.
Da li su žene profesori u ravnopravnom položaju sa drugim zaposlenim ženama?
Što se tiče rodne ravnopravnosti, ona je pokazatelj stanja u društvu. Rekla bih da je, zapravo, na Univerzitetu problem rodne ravnopravnosti povezan sa jednim drugim problemom našeg društva a to je problem predrasuda, na šta sam više puta ukazivala u autorskim tekstovima. Biti žena u zvanju redovnog profesora svakako je kruna karijere na Univerzitetu. Ali, obično se uz tu titulu vezuje pogrešno očekivanje da dotična ne stiže da se bavi bilo čime osim profesurom, a osobito ne sobom. Tako da redovna profesorka u mlađoj životnoj dobi, koja uz to itekako uspeva da se posveti sebi i svom izgledu (ništa manje od drugih žena!) često izaziva čuđenje. Sama sam više puta doživljavala da se potencijalni poslovni partneri začude mojom pojavom i sa neskrivenim iznenađenjem više puta pitaju „Vi ste profesorka? Kada ste sve to (po)stigli...?!“
Nekada je u svim profesijama položaj žene bio teži od položaja muškarca i žene su bile podređene u odnosu na muškarce? Danas, uloga žene je od presudnog značaja u svim segmentima života. Da li je tako i u obrazovanju?
Apsolutno. U okruženju u kome se ja krećem, nezahvalno je kalkulisati sa tim da li ima više profesora ili profesorki u najvišem zvanju. Mislim da smo bar u univezitetskim krugovima taj problem u izvesnoj meri prevazišli. Imam utisak da se stvari „kreću“ i u domenu advokature, gde je sve više uspešnih kancelarija na čijem su čelu žene.
Pandemija uzrokovana Covid 19 ostavila je nesagledive posledice u privredi, ali i na neki način u nauci. Da li je i na koji način pogođen obrazovni sistem i da li se eventualno kroz rad sa studentima primećuju posledice? Kako je izgledalo obrazovanje u prethodnom periodu?
Nema dileme da je obrazovni sistem izuzetno pogođen krizom koju je izazvala pandemija virusa Covid-19. Iako smo se vrlo brzo i vrlo dobro snašli i prešli na predavanja putem nekoliko on-line platformi, većini predavača i studenata nedostaje živi kontakt. Smatram da su najviše pogođena predavanja kao vid nastave koji na pravnom fakultetu tradicionalno posećuje značajan broj studenata. Dakle, posledice se skoro uopšte ne osećaju što se materije tiče (on-line predavanja pokrivaju isti ili veći obim nastavne materije), ali se itekako osećaju kada je reč o medjuljudsim odnosima bar na osnovnim akademskim studijama. Najbolju ilustraciju predstavlja sledeći podatak: kada sam dobila spisak studenata koji će u letnjem semestru ove godine pohađati moje predmete na master studijama napravila sam anketu i zatražila izjašnjenje da li su za online ili živa predavanja. Jednoglasno je doneta odluka da držim živa predavanja. I apsolutno svi studenti su redovno pohađali nastavu, uz komentar da im je to skoro jedini izlazak (ako ne računamo odlazak na posao).
Da li je Covid 19 pokazao slabost savremenih društava kada je osiguranje u pitanju ili su savremena društva uspela da prenebregnu izazove i poteškoće?
Na žalost, pandemija je testirala spremnost svih privrednih subjekata da se suoče sa globalnom ekonomskom krizom. Ni sektor osiguranja nije izuzetak. Iz same definicije rizika pandemije proizlazi da u pitanju globalni i katastrofalni rizik. Prevedeno na kolokvijalni jezik, to znači da prevazilazi redovne kapacitete osiguravača. Prema definiciji SZO, o pandemiji se može govoriti ako: se u nekoj populaciji pojavi novo tj. do tada nepoznato oboljenje izazvano novim virusom (ili bakterijom) na koje ljudi nemaju imunitet, ako postoji veliki stepen infektivne moći uzročnika bolesti i ako uzročnici bolesti izazivaju teške posledice. Počev od „Antonijeve kuge“ koja je harala Rimskim carstvom preko „Justinijanove kuge“ koja je nastala u Egiptu i proširila se na Vizantijsko carstvo do kolere u Rusiji i boginja u kolonizovanoj Americi, nevidljivi neprijatelji su se pokazali moćnijim i od najsavremenijeg oružja. Ovi podaci iz ugla osigurljivosti rizika pozivaju osiguravače na oprez i zahtevaju posebne uslove osiguranja. Velika stopa infektivnosti znači da rizik pandemije ne poseduje poželjan nivo rasprostiranja, što znači da će biti skoro nemoguće primeniti uobičajene statističke obračune. Uzročnici pandemije izazivaju teške posledice u smislu povećanja stope smrtnosti stanovništva, pritiska na zdravstvene sisteme i nezaobilaznog narušavanja normalnih ekonomskih tokova.
Prevedeno na jezik osiguravača, nastupanje pandemije ima za posledicu veću frekvenciju odštetnih zahteva iz različitih vrsta osiguranja. Ali, narušavanje normalnih ekonomskih tokova ima za posledicu i privrednu krizu koja nužno pogađa i osiguravače na više načina. Oni, s jedne strane, manje prodaju svoje proizvode, dok s druge strane trpe sve posledice pogoršanja makroekonomskog ambijenta u kome posluju.
Kako se, po vašem viđenju, na tržište osiguranja u Srbiji odrazila kriza zbog pandemije Covida 19?
Budući da je u pitanju globalni i katastrofalni rizik, tržište osiguranja Srbije je pogođeno jednako kao i druga tržišta. Ono što svima mora biti jasno je da tržište osiguranja ne može samo svojim internim kapacitetima da ponudi osiguranje pandemije. Ono može preuzeti na sebe ulogu lidera upravljanja rizikom pandemije. Ali, u datom kontekstu, saveznik u liku države morao bi da bude neophodan. Javno-privatno partnerstvo države i sektora osiguranja omogućava da se teret regulisanja posledica pandemije raspodeli na pravičan i ekonomski održiv način. U skladu (i) sa načelima zaštite javnog interesa, delotvornosti i transparentnosti poslovanja. U čemu se sastoji predlog? Osiguravači treba da ponude osiguranje od prekida poslovanja usled rizika pandemije. Jasno je da to osiguranje ne može biti cenovno pristupačno. Gubici koje bi osiguravači pretrpeli usled istovremenog podnošenja brojnih odštetnih zahteva značili bi finansijsko ubistvo ovih bitnih privrednih subjekata. Da stvar bude kompleksnija, oni se ne mogu osloniti na reosiguravače.
Dakle, kapaciteti tržišta osiguranja su limitirani i kao takvi ne mogu pružiti odgovarajuću potporu ostatku privrede u saniranju posledica nastalih pandemijom, bez odgovarajućeg partnerstva države. Znači – podvlačim - rizike bi valjalo podeliti. Osiguravači će nastaviti da vrše svoju klasičnu funkciju zaštite od rizika pandemije, s tim da bi država morala da subvencioniše deo premija osiguranja i reosiguranja, kao i da preuzme na sebe ulogu administriranja rizika pandemije i sprovođenja edukacija u vezi sa osiguranjem ovog rizika. Polisom ovog osiguranja treba da budu obuhvaćeni: izgubljena dobit, zarade zaposlenih i drugi troškovi izazvani merama vanrednog stanja, do određenih granica. Države se u ovom partnerstvu javlja kao krajnji garant izvršenja obaveza osiguravača. Ovim se naglašava geslo solidarnosti celine i članova zajednice, u okviru legitimnog javnog poretka. Što bi rekli Nemci „Einheit macht stark“ („Jedinstvo, tj. spreg nas čini jakim“).
Opravdano se može postaviti pitanje očekivanja od javno-privatnog partnerstva u Srbiji? Jer, tržište osiguranja je kod nas slabo razvijeno, a svest osiguranika da treba da investraju u proizvode osiguranja koji nisu obavezni na niskom nivou. Smatramo da bi država, osim subvencionisanja sektora osiguranja, morala da na sebe preuzme i proaktivnu ulogu u vezi sa edukacijom stanovništva u pogledu rizika pandemije i kako ga najefikasnije sanirati. U početnoj fazi ne treba bežati ni od elemenata obaveznosti tj. uslovljavanje različitih modaliteta državne pomoći pogođenima korona virusom kupovinom polise osiguranja od rizika pandemije.
Po Vašem mišljenju šta je za klijente, nakon pandemije prouzrokovane Covidom 19, najvažnije prilikom izbora osiguravajuće kuće?
Nema bitne razlike u odnosu na period pre pandemije u pogledu izbora osiguravača. Najbitnije je da uliva poverenje, da nudi perspektivne i cenovno prihvatljive proizvode osiguranja, kao i da investira u odnos prema potrošačiama.
Šta nam donosi novi Zakon o osiguranju?
Zakon o osiguranju iz 2014. godine predstavlja korak ka uvođenju sistema Solvency II, koji je uveliko zaživeo na tržištu osiguranja EU. Ovaj zakon jeste unapredio principe poslovanja i nadzora u sektoru osiguranja. Ono što nam nedostaje, a na čemu se uveliko radi pod okriljem Udruženja osiguravača Srbije, je ugovorni zakon o osiguranju. Želim da istaknem i pohvalim spremnost Udruženja osiguravača Srbije da podrže projekat izrade zakonskog teksta koji će višestruko koristiti ne samo industriji osiguranja, već i potrošačima usluga osiguranja.
Republika Srbija i osiguranje u budućnosti. Kako vidite srpsko tržište osiguranja?
Sa stopom rasta, posebno na srednji i duži rok. Sa pojačanim prisustvom stranih društava. Ali, za to je neophodan favorabilan regulatorni okvir, a najpre ugovorni zakon osiguranja. I naravno potrebni su nam stručnjaci za osiguranje. A ja vam mogu garantovati da ih je sve više i da Pravni fakultet radi odgovoran posao u tom smislu. Brojke kažu da je tokom poslednjih pet godina kod mene uspešno izradilo i odbranilo master radove preko 85 studenata, dok je broj onih koji su zaintersovani za doktorat iz ove perspktivne oblasti u stalnom porastu.
Poruka za kraj posetiocima i čitaocima LAWLife portala za pravo i privredu?
Radite na sebi. Bavite se sobom, a ne drugima. Pre nego što počnete da kritikujete druge, zapitajte se šta ste učinili da bi ovaj svet postao bolje mesto za život svih nas.
Ako želimo da unapredimo regulatorni okvir i ostvarimo povećani privredni rast, potrebna je saradnja svih institucija i pojedinica.
Foto: Redakcija LAWlife
Autor: Redakcija LAWlife
