Kada je pre skoro 5 godina, dakle 1. juna 2017 godine počeo sa primenom Zakon o sprečavanju nasilja u porodici, postojala su velika očekivanja stručne javnosti, ali i svih ostalih kategorija. Kakva su Vaša očekivanja?
Nažalost, iako su očekivanja stručne javnosti bila na visokom nivou, očekivano, protek vremena i sudska praksa su pokazali da je Zakon ostao praktično mrtvo slovo na papiru, čemu svedoče svakodnevni puni stupci crne hronike u novinama gde skoro svakog dana jedna žena nastrada od strane člana svoje porodice i neslavna statistika broja žrtava porodičnog nasilja na godišnjem nivou. Moja, a rekla bih slobodno i očekivanja mojih kolega, su bila da će se ovom sistemskom problemu pristupiti temeljno, na nivou svih neophodnih institucija, što je evidentno izostalo.
Da li je po Vašem mišljenju primena navedenog zakona opravdala potrebu za donošenjem, a samim tim i očekivanja. Drugim rečima, da li je navedeni zakon, samo još jedan od zakona, koji postoji samo na papiru, a čija primena ne postiže odgovarajuće rezultate i ne primenjuje se na način na koji se to sa punim pravom očekuje?
Zakon kao takav je primer dobrog pokušaja zakonodavca da se stane na put ovom duboko utemeljenom višedecenijskom problem, ali smo kao sistem negde zakazali u pravilnoj, odnsno ikakvoj primeni istog. Primena je izostala, ali je stvorila svest da problem postoji i to problem koji iziskuje donošenje celog jednog zakona na okolnosti navedene problematike, što predstavlja makar kakav pomak.
Svedoci smo svakodnevnog nasilja u porodici koji se nažalost završava tragično za žene pre svega. Šta nam to govori?
Govori nam da su krivične sankcije za ovo krivično delo (i komplementarna dela) niske i da ne postoji pravilan mehanizam za zaštitu žrtve nasilja, jer je to ceo jedan sistem koji treba da bude povezan, da se nadovezuje jedan na drugog i da radi sinhronizovano, a što kod nas izostaje.
Takođe, govori nam da je potrebno od najranijeg perioda odrastanja i školovanja edukovati decu šta je nasilje, kako na njega reagovati kada se dešava u njihovom okruženju ili ako su žrtve istog i da se prestane sa opravdavanjem nasilnika.
Koje vrste nasilja postoje i sa kojim slujačevima nasilja ste se susretali u svom radu?
Pored fizičkog nasilja, koje je “najopipljivije” postoje vrste nasilja za koje je potrebno vreme i samoj žrtvi da shvati da je žrtva nasilja. Tu prevashodno mislim na ekonomsko nasilje odnosno stvaranja finansijske zavisnosti žrtve u odnosu na nasilnika, koje kreće veoma benigno i samoj žrtvi je potrebno dosta vremena da shvati da je žrtva.
Isto tako, tu je psihičko nasilje koje je podjednako pogubno za žrtvu, ali koje se, zbog svoje prirode, teže dokazuje i često ne uzima za ozbiljno od strane nadležnih organa.
Sa kojim odredbama Zakona o sprečavanju nasilja u porodici žrtve treba da budu upoznate na prvom mestu?
Za početak uvodnim, jer se ispostavilo da dosta žrtava nasilja nije upoznata sa tim šta je sve nasilje već to smatraju kao ponašanje u granicama normale.
Da li su Zakonom o sprečavanju nasilja u porodici, žrtve nasilja dobile odgovarajuću zaštitu ili ne?
Ne. Policija se ovde u primeni ovog zakona pokazala jako ekspeditivno u vidu izlaska na teren i reagovanja na pozive, što je za pohvalu, ali nažalost policija nije jedini organ u ovom nizu potrebnih organa za sprečavanje nasilja, jer policija može da izda meru privremenog udaljenja učinioca iz stana i mera privremene zabrane učiniocu da kontaktira žrtvu nasilja i prilazi joj, što je dobar prvi korak, ali se već od tog koraka kreću dalji problemi.
Usled velikog broja prijava za nasilje u porodici, policija nije u mogućnosti da isprati da li se poštuju sve izrečene mere a svedoci smo da su mnoge žene stradale od strane svog partnera za vreme trajanja tih izrečenih mera.
Koja institucija ima ključnu ulogu, odnosno u nadležnosti koje institucije je neposredna primena navedenog zakona? Kakva je uloga policije? Tužilaštva? Centra za socijalni rad?
Policija Zakon primenjuje na korektan način. Iz mog iskustva, najveći problemi i neprimenjivanje Zakona je na Centru za socijalni rad, koji su u zabrinjavajuće velikom broju slučajeva u praksi, prilikom izrade procene rizika nasilnika prilazili tom zadatku reklo bi se vrlo olako i nezainteresivano, a što je rezultiralo tragičnim ishodima.
Da se razumemo, ne želim da kažem da svaki zaposleni CZSR svoj posao ne radi kako bi trebalo, ali evidentno je da tu veliki problem postoji.
Prema Vašem mišljenju koji su najveći i učestali problemi sa kojima se žrtve nasilja suočavaju?
Česta nemogućnost ekonomskog osamostaljivanja od nasilnika, a onda kada se žrtva i odvaži na taj korak nailazi na nedovoljnu pomoć sistema u pogledu zaštite i pomoći za dalji nastavak života.
Da li su žrtve nasilja svesne da se nad njima vrši nasilje i da zbog slabe primene zakona i neodgovarajuće zaštite, žrtve jednostavno prećutno pristaju na nasilje i nasilje ne prijavljuju nadležnim institucijama?
Praksa je pokazala da žrtve često nisu svesne da su žrtve nasilja jer je kod nas uvreženo mišljenje da je nasilje samo fizičko nasilje dok ostale vrste često ne prepoznaju na vreme ili ih uzimaju olako po principu “ni jedan odnos nije idealan”.
Kada se žrtva osvesti i poželi da nešto preuzme postaje svesna da neće dobiti adekvatnu zaštitu pa često odustaje od pokretanja ikakvog postupka.
Kakva je uloga centara za socijalni rad, organizacija civilnog društva i nevladinog sektora prema žrtvama kroz prevenciju, edukaciju i informisanje?
Za sada, samo na nivou supsidijarnog, jer žrtvama nasilja u porodici treba konkretna zaštita i pomoć od sistema koja izostaje.
Koje su to mere koje preduzimaju nadležne državne institucije da bi se umanjile žrtve nasilja?
Ne mnoge, dosta toga je ostalo na nivou hipotetičkog a primena Zakona je izostala. Kako sam ranije navela, policija kao prvi stepenik izdaje određene mere, ali se nakon izricanja tih mera zaštita ne sprovodi adekvatno.
Kome žrtve nasilja mogu da prijave nasilje?
Policiji, kao prvoj instanci kojoj se prijavljuje svako krivično delo.
Kojim članovima KZ je regulisano i propisano pitanje nasilja u porodici?
Proganjanje (član 138a Krivičnog zakonika); silovanje (član 178. Krivičnog zakonika); obljuba nad nemoćnim licem (član 179. Krivičnog zakonika); obljuba nad detetom (član 180. Krivičnog zakonika); obljuba zloupotrebom položaja (član 181. Krivičnog zakonika); nedozvoljene polne radnje (član 182. Krivičnog zakonika); polno uznemiravanje (član 182a Krivičnog zakonika); podvođenje i omogućavanje vršenja polnog odnosa (član 183. Krivičnog zakonika); posredovanje u vršenju prostitucije (član 184. Krivičnog zakonika); prikazivanje, pribavljanje i posedovanje pornografskog materijala i iskorišćavanje maloletnih lica za pornografiju (član 185. Krivičnog zakonika); navođenje deteta na prisustvovanje polnim radnjama (član 185a Krivičnog zakonika); zapuštanje i zlostavljanje maloletnog lica (član 193. Krivičnog zakonika); nasilje u porodici (član 194. Krivičnog zakonika); nedavanje izdržavanja (član 195. Krivičnog zakonika); porodičnih obaveza (član 196. Krivičnog zakonika); rodoskvrnuće (član 197. Krivičnog zakonika); trgovina ljudima (član 388. Krivičnog zakonika);
Da li su kaznene odredbe prema nasilnicima u našem pravnom sistemu odgovarajuće i srazmerne vremenu u kome se nalazimo?
Problem našeg zakonodavstva je nedovoljno predviđena maksimalna kazna za krivično delo nasilje u porodici a još veći je problem trend našeg sudstva da za ovakva dela izriče kazne jako blizu zakonskog minimuma, ako ne i one koje su zakonski minimum.
Sa takvim tendencijama jasno je da se žrtvama ne pruža dovoljna zaštita sistema.
Poražavajuća je činjenica da se sa nasiljem generalno susrećemo svaki dan i ne mogu da se otmem utisku da se stvara atmosfera da smo kao društvo navikli na to i odatle posledica koja rezultira time da se nasilje (ne samo u porodici) već nasilje kao takvo shvata jako olako i otuda je i zakonodavac propisao blage kazne.
