LAWLife intervju

Postoje instituti koji privredi, pravnicima i svim zainteresovanim licima nisu u dovoljno jasni i precizni. Danas razgovaramo sa dr Jovanom Veličković, advokatom o institutu "derivativne tužbe".

Na samo početku, možete li nam ukratko reći, šta predstavlja "derivativna tužba" i o kakvom pravnom institutu se radi?

Najpre, hvala na interesovanju za institut derivativne tužbe o kome se retko govori u stručnoj javnosti. Reč je o veoma specifičnom institutu kompanijskog prava koji je nastao pre više od dva veka u praksi engleskih sudova, a danas je najviše zastupljen u američkom pravu.  Derivativnu tužbu je teško definisati, jer se zakonodavna uređenja razlikuju, ali na jednom opštem nivou ova vrsta tužbe bi se mogla najjednostavnije odrediti kao tužba koju podnose članovi privrednog društva, u svoje ime, a za račun društva, protiv lica iz unutrašnje sfere kompanije, na primer, direktora društva, ili većinskog akcionara, zbog povrede određene zakonske obaveze koju tuženi ima prema društvu, a radi ostvarivanja imovinsko-pravnog zahteva društva nastalog zbog predmetne povrede.  

Suština derivativne tužbe jeste da se omogući sankcionisanje zakonskih obaveza onih lica koja su u redovnim okolnostima jedina ovlašćena da podnesu ili barem iniciraju podnošenje tužbe u ime i za račun društva, ali u konkretnom slučaju to ne bi učinila jer treba da se nađu na mestu tuženih.

Ukoliko imamo, na primer, direktora društva koji je prekršio posebnu dužnost prijavljivanja poslova i radnji u kojima postoji lični interes iz člana 65. Zakona o privrednim društvima, time što je bez potrebnog odobrenja sa društvom zaključio ugovor kojim se imovina društva njemu prenosi po ceni ispod tržišne, a reč je o licu koji je jedini zakonski zastupnik društva i samim tim jedini ovlašćen da takvo ponašanje sankcioniše podnošenjem tužbe za poništaj pravnog posla, ne možemo očekivati da će do podnošenje tužbe zaista doći.

Za ovakve situacije kompanijsko pravo je moralo da pronađe rešenje i formiran je institut derivativne tužbe, te je pravo na podnošenje tužbe, osim društvu, preko njegovih zakonskih zastupnika, pod određenim uslovima dato i članovima društva, koji s obzirom na to da nisu titulari prava koje je povređeno, tužbu podnose u svoje ime, a za račun društva čiji su članovi (u procesnom pravu ova situacija je poznata kao primer razdvajanja stvarne i procesne legitimacije).

Kada je u pitanju "derivativna tužba", krovni zakon u Republici Srbiji jeste Zakon o privrednim društvima. Šta omogućava, odnosno dopušta navedeni zakon u pogledu "derivativne tužbe"?

Tako je, domen primene derivativne tužbe je regulisan isključivo odredbama Zakona o privrednim društvima („ZPD“). Ono što je bitno naglasiti, a s obzirom na to da se ovo pitanje često postavlja u praksi, jeste da derivativna tužba nije opšta tužba kompanijskog prava već se može podneti samo u tri slučaja, a to su: povreda posebnih dužnosti prema društvu (član 63-76. ZPD), povraćaj nedozvoljenih plaćanja od strane akcionara (član 275., stav 6 ZPD) i isključenje člana društva s ograničenom odgovornošću (član 196. stav 6 ZPD). Na ovom mestu bitno je pomenuti i da kada je reč o tužbi zbog nedozvoljenih plaćanja članovima, derivativna tužba nije dozvoljena kod društva s ograničenom odgovornošću, već samo kod akcionarskih društava.

U tom smislu se može dati i precizna definicija derivativne tužbe po srpskom pravu, te se ona može definisati kao tužba koju podnosi jedan ili više članova društva koji ispunjavaju zakonom propisane uslove iz člana 79. ZPD, u svoje ime, a za račun privrednog društva, protiv (i) lica koje ima posebne dužnosti prema društvu, a radi izvršenja zakonom propisane imovinsko pravne sankcije zbog povrede posebnih dužnosti, (ii) akcionara radi povraćaja novčanog iznosa koji je tom članu isplaćen protivno pravilima o ograničenjima plaćanja ili (iii) člana društva sa ograničenom odgovornošću radi isključenja iz društva.

U odnosu na sve ostale institute iz ZPD derivativna tužba nije dozvoljena. Takođe, bitno je pomenuti da tužba nije moguća kod društava lica, već samo društava kapitala.

Možete li nam reći kakva je uloga derivativne tužbe i šta se sa njom postiže?

Derivativna tužba ima višestruku ulogu u kompanijskom pravu. Na prvom mestu tužba predstavlja izuzetak od temeljnih principa kompanijskog prava, a to su princip raspodele kompanijske moći i principa većinskog odlučivanja. Po pravilu odluku o pokretanju sudskog postupka u ime i za račun društva donosi uprava društva, a kada je zakonom ova nadležnost data skupštini, za pokretanje postupka potrebna je većina glasova članova. U slučaju derivativne tužbe imamo potpuno drugačije okolnosti, jer odluku o pokretanju postupka za račun društva može doneti i samo jedan član ukoliko ispunjava zakonom propisani kapital cenzus. U tom smislu derivativna tužba se obično kvalifikuje i kao jedan od primera prava manjinskih članova društva (iako ova kvalifikacija nije u potpunosti precizna, jer derivativna tužba nije primer subjektivnog prava, već deo pravne pozicije člana društva). Na kraju, veoma važna uloga derivativne tužbe jeste da ona predstavlja i mehanizam korporativnog upravljanja, odnosno mehanizam rešavanja agencijskih problema. U teoriji su poznata tri agencijska problema, prvi – sukob interesa između članova društva i uprave, drugi – sukob interesa između većinskih i manjinskih članova društva i treći – sukob interesa članova i ostalih nosioca interesa u odnosu na društvo (zaposlenih, poverilaca, društva kao celine). Postoje različita mišljena o tome koliko je derivativna tužba efikasan mehanizam korporativnog upravljanja, ali njena uloga u ovom segmentu svakako postoji.

U novije vreme derivativna tužba se shvata i kao jedan od instrumenata koji može imati značajnu ulogu kod ESG koncepta. Primer za navedeno je nedavna derivativna tužba protiv članova uprave američke kompanije McDonald’s, (McDonald’s Corp. Stockholder Derivative Litigation, No. 2021-0324-JT, 2023 Del. Ch. LEXIS 23 (Jan. 25, 2023), koja je podneta protiv članova uprave  zbog „kršenja fiducijarne dužnosti dopuštanjem razvoja korporativne kulture koja toleriše seksualno uznemiravanje i neprilično ponašanje." Tužba nije bila uspešna zbog specifičnosti konkretnog slučaja, ali je pokrenula novu temu o ulozi i mogućnosti doprinosa derivativne tužbe razvoju ESG koncepta.

Ono što se postiže derivativnom tužbom jeste da se na prvom mestu realizuje reparacija, odnosno da se otkloni povreda zakona i otklone štete posledice koje je društvo pretrpelo zbog povreda zakonskih obaveza tuženih prema društvu, a što bi u drugom koraku trebalo da ima i preventivni efekat, u smislu da bi se neki budući prekršioci odvratili od nedozvoljenog ponašanja zbog bojazni rizika podnošenja tužbe i sankcije kojoj mogu biti izloženi (tzv. represivna i preventivna funkcija).

Šta kaže sudska praksa i kakva su uporedno pravna iskustva drugih zemalja u pogledu "derivativne tužbe"? Koliko ste u Vašoj praksi imali ovakvih tužbi i koliko generalno su naši privredni sudovi imali prilike da sude ovakve sporove?

Nažalost derivativna tužba nije zastupljena u našoj sudskoj praksi, a situacije je identična u svim evropskim zemljama. Derivativna tužba je najviše zastupljena u praksi američkih sudova. U mojoj praksi sam se susrela sa brojnim situacijama u kojima je bilo osnova za podnošenje derivativne tužbe, ali su klijenti uvek izbegavali njeno podnošenje, jer im sam mehanizam nije bio dovoljno blizak, a što ukazuje da bi trebalo raditi znatno više na promovisanju derivativne tužbe.

U literaturi se dosta raspravlja o tome šta može biti potencijalni uzrok izostanka primene derivativne tužbe u praksi evropskih zemalja. Uglavnom se smatra da su pravila o troškovima postupka najviše uticala, jer po ovom pitanju postoji značajna razlika između američkog i evropskih prava (u američkom pravu svaka strana snosi svoje troškove bez obzira na ishod postupka). Međutim, da to možda ipak nije slučaj govori nemačka praksa, u kojoj je tokom deset godina nakon reformi pravila o troškovima postupka po derivativnoj tužbi bilo svega tri derivativne tužbe. Takođe, pojedini evropski autori smatraju da je prepreka za podnošenje derivativne tužbe i kapital cenzus, međutim da ni ova hipoteza nije tačna potvrđuju francusko i švajcarsko pravo koja ne propisuju kapital cenzus kao uslov za podnošenje tužbe, ali tužbe i dalje nisu zastupljene u praksi. Kada je reč o srpskom pravu, s obzirom na to da je pristup sudskoj praksi ograničen, ne možemo sa sigurnošću tvrditi da se tužbe ne podnose u praksi, ali ono što se može reći da nisu zastupljene u meri u kojoj bi mogle, verovatno jer sam mehanizam nije poznat potencijalnim tužiocima.  Takođe, treba imati u vidu da se derivativna tužba može podneti u odnosu na tačno određene institute kompanijskog prava, u prvom redu zbog povreda posebnih dužnosti, koje su veoma zahtevne za primenu u slučaju spora, jer su regulisane velikim brojem pravnih standarda, što izaziva neizvesnost u pogledu njihove primene od strane sudova, a što potencijalne tužioce može odvratiti od pokretanja postupka. Takođe, u ne malom broju slučajeva potencijalni tužioci mogu imati problema u prikupljanju dokaza za podnošenje tužbe (ova tema zadire u problem pristupa dokumentima društva i uopšte informacija manjinskim članovima), a takođe može postojati i nepoverenje u sudove da reše konkretan privredno-pravni spor. Konačno, u svakom konkretnom slučaju mora postojati svest o tome koju korist tužilac dobija pokretanjem postupka, što je prilično izazovan deo podsticaja za podnošenje tužbe, s obzirom na to da dosuđena korist pripada društvu, a ne tužiocima.

Kada je "derivativna tužba" uvedena u pravni sistem Republike Srbije?

Derivativna je uvedena u srpsko pravo Zakonom o preduzećima iz 1996. godine.

Šta za manjinske akcionare znači uvođenje "derivativne tužbe" u pravnom sistemu Republike Srbije?

Za manjinske članove društva uvođenje derivativne tužbe je trebalo da predstavlja dobijanje pričino snažnog mehanizma za sankcionisanje povreda zakonskih dužnosti prema društvu, a od strane lica koja bi u prvom redu trebalo da se vode isključivo interesom društva, a ne sopstvenim interesom.

U našem privrednom okruženju, gde se veoma često briše granica između subjektiviteta društva i lica koja imaju mogućnost da donose odluke u ime društva, a koja ne retko smatraju da društvo postoji samo u njihovom interesu, pravo manjinskih članova da sudskim putem zaštite interese društva nesporno predstavlja jedan veoma važan pravni mehanizam da se spreči takvo postupanje.

Koja su obeležja "derivativne tužbe"?

Ukoliko govorimo o zakonodavnom uređenju, derivativna tužba je najviše specifična po uslovima za njeno podnošenja, a to su kapital cenzus i prethodni zahtev. U srpskom pravu derivativnu tužbu mogu podneti članovi, koji samostalno ili zajednički poseduju 5% udela u osnovnom kapitalu društva, pod uslovom da su prethodno od samog društva zahtevali podnošenje tužbe po istom osnovu, ali na taj zahtev društvo nije odgovorilo ili je odbilo zahtev, sve u roku od 30 dana od dana podnošenja prethodnog zahteva.

Pored navedenog, derivativnu tužbu karakterišu u druga svojstva, a to su: (i) pravo koje se štiti tužbom pripada kompaniji, a ne tužiocu, (ii) povreda prava kompanije je usledila od strane lica koje ima određene dužnosti/obaveze prema kompaniji, (iii) lice/organ koje po redovnom toku stvari treba da podnese tužbu radi zaštite prava kompanije, to nije učinilo, najčešće iz razloga jer bi trebalo da se nađe na mestu tuženog, (iv) pravo na podnošenje tužbe je delegirano na treće lice, po pravilu člana društva, koji u redovnim okolnostima nema nadležnost da tužbom štiti prava kompanije, (v) naknada ostvarena u postupku pripada društvu, a ne tužiocu, ali troškove postupka, barem inicijalno snosi tužilac.

U uporednom pravu postoji još jedno obeležje derivativne tužbe, a to je naglašena uloga suda u postupku po derivativnoj tužbi. Naime, pojedinim pravima (poput engleskog ili nemačkog) sud u postupku po derivativnoj tužbi odlučuje ne samo o osnovanosti derivativne tužbe, već i o celishodnosti tužbe, s obzirom na okolnost da sud svojom odlukom može sprečiti nastavak postupka po derivativnoj tužbi, ukoliko oceni da tužba, između ostalog, nije u interesu društva. U američkom pravu sud na jedan specifičan način ceni dozvoljenost derivativne tužbe, a to je da li je podnošenje prethodnog zahteva neosnovano sprečeno ili negativna odluka o prethodnom zahtevu nije u najboljem interesu društva.

U srpskom pravu sud nema nadležnost da odlučuje o celishodnosti, već samo o osnovanosti tužbenog zahteva, a u kontekstu dozvoljenosti tužbe je ovlašćen samo da ceni da li su ispunjeni uslovi: kapital cenzus i podnošenje prethodnog zahteva nakon čega nije došlo do podnošenja tužbe od strane samog društva.

Šta je osnovna specifičnost derivativne tužbe,a imajući u vidu da nju tužilac podnosi u svoje ime, a za račun društva?

Osnovna specifičnost derivativne tužbe jeste da je ona primer predstavničke tužbe, što podrazumeva da tužilac tužbom ne štiti samo sopstvene interese, već i interese šireg kruga lica. U slučaju derivativne tužbe, formalno-pravno gledano, tužilac ne štiti svoje, već  pravo društva čiji je član. Međutim, kako je tužilac član društva čije se pravo štiti, ne može se osporiti da podnošenjem tužbe tužilac posredno štiti i svoj pravni i ekonomski položaj kao člana društva koje je oštećeno određenim postupanjem, ali i svih ostalih članova društva koji se ne nalaze na mestu tužioca. Upravo zbog činjenice da je reč o predstavničkoj tužbi, derivativna tužba je najviše specifična po tome što je potrebno obezbediti mehanizam koji na adekvatan način omogućava da se pre podnošenja derivativne tužbe omogući društvu da podnese direktnu tužbu. To se postiže prethodnim zahtevom koji se podnosi društvu i predstavlja najvažnije obeležje ove tužbe. Međutim, postoje različiti pristupi uređenju prethodnog zahteva. Postoje prava, među koje se ubraja i srpsko, u kojima bez obzira ih kojih razloga je društvo odbilo prethodni zahtev, sama činjenica da tužba od strane društva nije podneta otvara slobodan put derivativnoj tužbi. Sa druge strane, postoje prava, poput američkog, u kojima negativna odluka o prethodnom zahtevu može sprečiti podnošenje derivativne tužbe, ukoliko se utvrdi da je negativna odluka doneta na valjan način, što se uglavnom ceni kroz prizmu da li je doneta od strane nezavisnih lica i da li je najbolji interes društva da se postupak ipak ne pokrene (na primer, društvo može smatrati da postoji opasnost od reputacione štete ili pada vrednosti akcija ukoliko javnost sazna za učinjenu povredu). U srpskom pravu uređenje prethodnog zahteva je potpuno omašilo suštinu ovog segmenta postupka po tužbu, te se može dogoditi na primer, da se tužbom zahteva naknada štete protiv direktora društva, a skupština društva je u skladu sa članom 415. ZPD donela odluku kojom se odriče prava po tom osnovu. U datim okolnostima član može podneti prethodni zahtev, a koji bi bio odbijen iz opravdanog razloga. Međutim, to po srpskom pravu ne može da spreči podnošenje derivativne tužbe, u smislu da bi mogao biti osnov za njeno odbacivanje, već po derivativnoj tužbi koja je u ovom slučaju podneta nakon odbijanja prethodnog zahteva sud bi morao da meritorno postupa, što je gubitak resursa i za same sudove. Možemo pretpostaviti da je trenutno uređenje verovatno motivisano time da sudovi ne opterete dodatnom nadležnošću u vidu ispitivanja celishodnosti odluke o prethodnom zahtevu (da li je odbijanje prethodnog zahteva bilo poslovno opravdano ili nije), što bi u većini slučajeva bio mandat sa kojim sudovi ne bi bili komforni.

Pored navedenog, zbog postojanja razdvajanja stvarne i procesne legitimacije, postoji potreba da se urede posebna pravila parničnog postupka, što je naš zakonodavac potpuno izostavio iz vida.

Kako ocenjujete kapital cenzus za podnosenje ove tužbe, koji deluje prilično nizak?

Kapital cenzus je veoma diskutabilan segment uređenja derivativne tužbe. Bitno je napomenuti da je kapital cenzus kao uslov za podnošenje derivativne tužbe karakterističan za evropska prava, dok, na primer, američko pravo ne postavlja ovaj uslov za podnošenje tužbe. Kapital cenzus kao uslov za podnošenje tužbe treba da bude definisan na način da pravo na podnošenje tužbe imaju samo oni članovi društva sa dovoljnom merom interesa u društvu, koja će uticati na to da se članovi društva opredele za podnošenje tužbe samo kada je to u interesu društva, a što u krajnjem ishodu treba da spreči zloupotrebe tužbe. Ovaj uslov ima urođenu manu, a to je da je teško utvrditi koji procenat učešća u kapitalu društva treba da predstavlja uslov za podnošenje derivativne tužbe u svakom konkretnom pravu, na primer, zbog čega bi član koji poseduje 5% udela imao pravo na podnošenje tužbe, ali član sa 4,9% udela ne bi mogao da ima to pravo. Ukoliko se posmatraju uporedno-pravna rešenja postoji nekoliko primera kapital cenzusa: Belgija i Nemačka 1%, Italija 2,5 %, Španija 5%, Austrija 10%. U srpskom pravu je to 5%, za koji se ocenjuje da je relativno visok.

Osnovni kriterijum koji treba primeniti prilikom definisanja procenta kapital cenzusa za podnošenje derivativne tužbe treba da bude struktura i sadržina vlasništva privrednih društava u određenom pravu. Naime, u slučaju kada je vlasništvo nad privrednim društvima suviše koncentrisano, određivanje kapital cenzusa od 5% ili 10% nema mnogo smisla, jer gotovo svi članovi društva mogu podneti derivativnu tužbu, u kom slučaju su efekti isti kao kada bi pravo na podnošenje derivativne tužbe imao svaki član društva. Takođe, koncentrisana vlasnička struktura može postojati i na način da društva po pravilu imaju većinskog vlasnika (jednog ili više), kao i veliki broj manjinskih vlasnika sa zanemarljivim procentom udela u društvu, u kom slučaju određivanje kapital cenzusa od 5% ili 10 %, takođe ne bi imalo svrhu. Sa druge strane, ukoliko je vlasništvo suviše disperzovano, onda kapital cenzus od 5% može biti suviše visok, čime bi se krug lica ovlašćenih na podnošenje derivativne tužbe znatno suzio.

Polazeći od trenutno postojeće strukture vlasništva u akcionarskim društvima dostupne na sajtu CRhoV-a proističe da bi samo 1% akcionara fizičkih lica imalo pravo da podnese derivativnu tužbu. Dodatno, dostupni podaci govore i da je uvođenje višestruke derivativne tužbe u srpsko pravo i više nego opravdano, jer pravna lica poseduju 77% ukupnog broja akcija u srpskoj privredi. Stoga je ocena da kapital cenzus od 5% za podnošenje derivativne tužbe nije usklađen sa stanjem vlasničke strukture privrednih društava, kako u vreme donošenja ZPD, tako ni danas. Kapital cenzus od 5% nije odgovarajući, jer u slučaju društva sa ograničenom odgovornošću, podrazumeva da skoro svaki član društva može podneti derivativnu tužbu, dok u odnosu na akcionarska društva podrazumeva da pravo na podnošenje derivativne tužbe imaju samo većinski članovi društva, što nije prihvatljivo rešenje. Sve navedeno ukazuje da bi trebalo razmotriti uvođenje različitih kapital cenzusa za društva s ograničenom odgovornošću i akcionarska društva, na način da se procenat kapital cenzusa kod društava s ograničenom odgovornošću poveća (ukoliko se oceni da za time ima potrebe na osnovu analize strukture vlasništva društva sa ograničenom odgovornošću), a da se u odnosu na akcionarska društva snizi. Slično rešenje postoji u italijanskom pravu koje u odnosu na javna akcionarska društva propisuju kapital cenzus od 2,5%, dok u odnosu na društva zatvorenog tipa propisuje kapital cenzus od 20%.

Derivativnoj tužbi zakonodavac posvećuje relativno malo prostora u Zakonu o privrednim društvima, da li smatrate da to ostavlja pravne praznine i koje?

Derivativna tužba je uređena sa svega dva člana ZPD (79. i 80). Nakon sveobuhvatne analize ovog instituta kojim sam se bavila u doktoratu, sa materijalno-pravnog i procesno-pravnog aspekta, zaključak je da u oba segmenta postoje pravne praznine. Međutim, značajni problem predstavljaju pravne praznine u okviru procesno-pravnog uređenja, jer ukoliko bi se dogodilo da derivativna tužba zaživi u praksi, sudovi bi imali veliki broj izazova u ovom segmentu, a koji ne bi mogli da se reše opštim pravilima procesnog prava. Na primer, potrebno je urediti posebna pravila o radnjama raspolaganja tužbenim zahtevom, zabrani dvostruke litispendencije, odnosu prethodnog zahteva i uslova za preinačenje tužbe, uticaju prestanka tužiočevog svojstva člana društva tokom trajanja postupka, aktivnoj legitimaciji za pokretanje izvršnog postupka i mnoga druga pitanja. 

U odnosu na materijalno-pravni segment uređenja, najviše bi trebalo razmišljati u pravcu preciziranja uređenja prethodnog zahteva, jer u tom delu zakon je prilično nedorečen, zatim trebalo bi razmisliti o uvođenju prava poverilaca na podnošenje tužbe kod jednočlanog društva s ograničenom odgovornošću, zatim o mogućnosti uvođenja višestruke derivativne tužbe (u okviru grupa privrednih društava), eventualnom proširenju domena primene, te ovu vrstu tužbe dozvoliti kod šireg kruga instituta kompanijskog prava, zatim pravno na podnošenje tužbe tokom stečajnog postupka.

Lista potencijalnih izmena zakonodavnog uređenja je znatno šira, gore navedeno su samo neki od primera.

Za kraj, da li smatrate da je institut "derivativne tužbe" ipak nedovoljno korišćeno sredstvo zaštite manjinskih akcionara i iz kojih razloga?

Svakako, slažem se da poslovna javnost nema dovoljnu svest o mogućnostima koje pruža derivativna tužba. Obično se smatra da derivativna tužba nije zastupljena u praksi zbog pravila o troškovima postupka, jer se kod derivativne tužbe primenjuju opšta pravila iz Zakona o parničnom postupku, shodno kojima troškovi padaju na teret strane koja izgubi spor. U tom smislu se za derivativnu tužbu smatra da manjinski članovi nemaju interes da pokreću sudski postupak i rizikuju mogućnost gubitka spora, koji bi predstavljao finansijski teret isključivo tužilaca, dok sa druge strane u slučaju uspeha u sporu benefit bi imali svi članovi društva, jer se tužba podnosi za račun društva, a ne za lični račun tužilaca. Dakle, ukoliko se usvoji tužbeni zahtev od recimo 100.000 EUR, taj novac bi morao da se uplati na račun društva, a ne na račun članova koji su podneli tužbu. Međutim, rekla bih da je ovo pojednostavljeno shvatanje i da je uzrok nedovoljne primene derivativne tužbe u drugim okolnostima. Naime, s obzirom na to da se derivativna tužba može podneti samo u odnosu na ograničen krug instituta kompanijskog prava i da se njom mogu zahtevati samo jasno definisane zakonom propisane posledice, bitno je naglasiti da se derivativnom tužbom u većini slučajeva može zahtevati novčani zahtev. Ukoliko se svedemo na okvir našeg poslovnog okruženja, te mentalitet ljudi koji bi bili skloni da direktno krše zakon na štetu društva, ne možemo očekivati da direktor društva koji stekne neku korist, tu korist drži na svom računu u banci ili imovini koja je upisana na njegovo ime i da mirno čeka prinudno izvršenje u slučaju uspeha derivativne tužbe, za na primer, naknadu štete. Tada se dolazi do jednog realnog problema, a to je da čak i kada bi tužba bila uspešna, mogućnost prinudnog izvršenja je veoma upitna, iako se svakako ne može reći da bi bila uvek nemoguća. Stoga je moje mišljenje da bi derivativna tužba trebalo da zaživi, ako ne u punom obimu koji zakon dozvoljava, onda barem u odnosu na nenovčane tužbe zahteve, poput poništaja pravnog posla ili isključenja člana društva s ograničenom odgovornošću. U drugom primeru smatram da je derivativna tužba veoma dobro rešenje ukoliko postoji sukob između manjinskih i većinskih članova  o načinu na koji se vodi poslovanje društva koji može predstavljati osnov za isključenje člana.