Mindset Conference Belgrade 2026 u Sava Centru okupila je brojne stručnjake iz oblasti psihologije, liderstva, komunikacija i poslovnog razvoja, a među govornicima bio je i dr Kenan Crnkić, sa kojim smo razgovarali o svrsi, autentičnosti, unutrašnjem pozivu, uspehu i ličnom razvoju. Kroz celodnevni program konferencija je otvorila brojna pitanja o mentalnom zdravlju, profesionalnom napretku i važnosti rada na sebi.
Kako prepoznati razliku između zanimanja koje biramo iz razuma, očekivanja ili sigurnosti i poziva duše koji nas vodi ka stvarnoj svrsi? Kako prepoznajemo zbog čega smo ovde?
Znaš kako, ima jedna rečenica koju sada dosta koristim: „Ti sigurno nisi ono što misliš da jesi, nisi ni ono što želiš postati, ono si od čega bežiš.“ Svi smo se mi negde izgubili. Mislim da je Jung rekao da su svi naši problemi počeli onda kada smo prestali da budemo ono što jesmo i postali ono što društvo očekuje od nas. Roditelji ti daju neki cilj, društvo ti da neki cilj, nacrtaju ti neku mapu puta i onda se ti u principu uživiš u to da je to tvoja realnost, a zapravo nije. Zato su razgovori sa samim sobom veoma bitni, kao i razgovor sa mentorom, ako je ikako moguće. Imati mentora u životu zapravo skraćuje put, skraćuje sve moguće puteve. Važno je konektovati se na samog sebe i pronaći nekoga ko će vam pomoći da izvučete ono pravo sebe iz sebe. Onda imamo hrabrosti za život. U protivnom, kada duša pati, telo zove u pomoć. Ako smo otuđeni od sebe, na kraju balade: šta bude? Koji je smisao? Imaćemo neki pojavni uspeh prema spolja, a nećemo biti srećni. Uspeh bez sreće je najtužnija forma neuspeha.
Kako prepoznati da smo na pravom putu ka uspehu u fazama kada još nemamo potvrdu spolja, već samo unutrašnji osećaj da idemo u pravom smeru? Šta je bio Vaš pokazatelj da ste na pravom putu?
Znaš kako, Amerikanci imaju dobar termin: „calling“. To je meni Maksvel dobro rekao: „Who is calling?“ Da li ti zoveš ili tebe nešto zove? Ako je čovek makar malo duhovan, onda veruje da je poziv nešto što dolazi sa neke više distance, u nekim periodima života kada shvatiš da to prvo poluvreme nisi bio ti. Nekada su potrebni životni procesi, neka iskušenja kroz koja čovek prolazi. Ima jedna dobra rečenica: ne možeš sve promeniti, nešto mora promeniti tebe. E, to je to. Uglavnom su potrebni procesi koji treba nas da promene.
Da li je najveća prepreka uspehu zapravo trenutak kada čovek počne da veruje da zna „dovoljno“ i kako prepoznati taj momenat unutrašnjeg zastoja?
Mora se gurati klatno stalno napred. Meni se jako dopada ono što je Vladeta Jerotić popularizovao: ako ne postanemo bolji, postaćemo gori. Ništa ne stagnira, ništa ne stoji u mestu, nijedna ćelija u organizmu. Tako da nema druge nego ići napred. Ako ne ideš napred, ne ostaješ u mestu, nego ideš nazad. To je stvar opredeljenja i razgovora koje vodiš sa samim sobom. Kada sedneš u toku dana, popiješ kafu i pitaš sebe: „U redu, da li sam danas uradio nešto što me pomera napred ili ostajem na istom?“
U knjizi „Pazi kojeg vuka hraniš“ pisao sam o tome. Nedovoljno ljudi je na to obratilo pažnju, a meni se jako dopalo ono što je Stiv Džobs govorio. On kaže: „Ako ti svaki dan nalikuje jučerašnjem, onda ne živiš, nego umireš na rate.“ On je to zapravo shvatio kada je dobio karcinom. Govor koji je održao na tu temu za mene je esencija onoga što je stvarno bitno. Jedno poglavlje se zove „Spoznaj šta ti zaista nedostaje“. Ti nekada misliš da ti nešto nedostaje, a zapravo ti nedostaje nešto sasvim drugo.
Koja je granica između zdrave ambicije i bekstva od sopstvene tišine, praznine i neispunjenosti?
Sve se svodi na „zašto“. Šta je tvoje zašto? Niče je rekao: „Ko ima dovoljno jako zašto, izaći će na kraj sa bilo kojim kako.“ Ako ti je zašto visoko, važno je na koju si vrstu motivacije nakačen. Ljudi se često kače na slab Wi-Fi i onda im je loša konekcija. Ako se nakačiš na neke lepše stvari, evo recimo na ono što ja tvrdim da je tvoje samo ono što daš, onda je drugačije.
Ja uvek razmišljam: možda je ovaj intervju koji dajem moj poslednji intervju i možda će taj intervju sutra nekome promeniti život. Bez obzira na to koliko sam umoran i iscrpljen, želim da dam maksimum. Ne razmišljam kratkoročno, gledam na duže staze. To je onaj znak beskonačnosti koji ja forsiram: šta će ostati iza nas kada nas ne bude? Samo ono što smo dali drugima, ono što smo potrošili u dobrom smislu i trag koji smo ostavili u beskraju.
Da li je neko ko nema savršeno uređen život u ovom trenutku, u svakom segmentu, ali je počeo da živi i radi ono što govori i našao svoj unutrašnji mir, kompetentan da bude motivacioni govornik i da krene da se bavi istim poslom kao Vi?
Može, ako je iskren i autentičan. To je tajna. Dosta ljudi to glumi: ja sam ovo ili ja sam ono, a u principu nisu. Suština je da ljudi prepoznaju i vrednuju autentičnost, a autentičnost znači biti svoj. U svetu ima mnogo uspešnih ljudi koji možda pojavom ne deluju toliko uspešno, ali srcem dele svoj put. Ljudi žele da budu deo tog putovanja.
Postoji knjiga „Mali panda i veliki zmaj“. Mali panda pita: „Šta je važnije, put ili cilj?“ A odgovor je: „Društvo. Društvo ti je najvažnije.“ Ljudi žele da dokumentuješ svoj put, kao u vlogovima. Žele da govoriš o onome što misliš, iz svog stava, i oni će to prepoznati. A drugo pitanje je: šta danas uopšte znači biti uspešan? Ko to definiše? Najvažnije na tom putu jeste da ne slušaš one koji govore zašto nešto ne možeš, jer oni govore o sebi.
Foto: Marko Simić
