Posmatrajući samu ideju medijacije, ona svoje korene vuče iz antičke Mesopotamije. Međutim, posredovanje kakvo danas poznajemo počelo je stidljivo krčiti sebi put početkom dvadesetog veka u SAD, usled velikog broja nemira izazvanih lošim položajem radnika.
Tada su sudovi širom države bili zakrčeni radnim sporovima, tako da je bilo potrebno pronaći efikasno rešenje kojim će se rasteretiti pravosuđe.
Danas sličan problem imamo u Srbiji. Ipak, za razliku od Sjedinjenih Američkih Država početkom prošlog veka, kod nas problem nisu samo radni sporovi.
Ukoliko pravosuđe stavimo u kalup tržišta (ne iz ugla novčanih tokova, već infrastrukture i potrebe za inovacijom), možda ćemo moći bolje da razumemo potencijalnu ulogu medijacije.
Istorija tržišta
Kada od nekoga čujemo staru frazu da je istorija čovečanstva zapravo istorija ratovanja, malo ko pomisli na mogućnost da glavno bojno polje nije bila livada, već tržište.
Iskorak sa trampe na robno-novčanu razmenu nije ništa manje izmenio život čoveka od prelaska sa mača na pušku. Istina je da je svaka nauka dala svoj doprinos razvoju čoveka i promenama u društvu, a uspešnost bilo koje novotarije, bez obzira na to da li počiva na temeljima biologije, fizike ili neke društvene nauke, mogla se objasniti prostim zakonima tržišta – u kojoj meri zajednica oseća da je inovacija takve vrste potrebna čoveku u datom istorijskom trenutku?
Jednostavan primer inovacije koja je pronašla svoju svrhu pred sudom tržišta bila je pokretna traka koju je Henri Ford implementirao u proizvodnju automobila – veća proizvodnja, manji troškovi, a kao rezultat niža cena automobila i samim tim šira dostupnost proizvoda. Suprotan primer tome bio je mobilni gramofon iz 1980. godine, svega par godina uoči pojavljivanja kasetofona i vokmena.
E sad, ni tržište nije homogen pojam. Pomenuli smo tehničke inovacije kao potkategoriju, ali tu su i oblasti poput poljoprivrede (krompir, koji je po donošenju iz novootkrivene Amerike doveo do tektonskih poremećaja u ishrani Evropljana i razbio viševekovnu rutinu), ekonomije (novac je omogućio znatno bržu robnu razmenu) ili prava (ugovor je pružio viši nivo sigurnosti u razmeni).
Veza između prava i tržišta
Pojam prava ne vezujemo po inerciji za termine kao što su tržište ili inovacije. Opšti je utisak da je pravo nužnost koja je upletena u život svakog društva i da je kao takvo statično.
Ipak, ono se kroz vreme menjalo, a izmene su bivale nametnute upravo promenama u društvu, preciznije tržištu. Pojam pravne sigurnosti unutar države i njeno tržište čvrsto su povezani – ukoliko je njena pravna sigurnost visoko ocenjena, tržište se smatra povoljnim za investicije i obrnuto.
U slučaju Srbije, ne možemo reći da je uticaj pravosuđa na ekonomiju povoljan. Pri donošenju odluke o zaključenju ugovora, obe strane imaju u vidu sve moguće ishode, pa tako i spor do koga može doći. Na stranu ishod potencijalnog spora, u slučaju da do istog dođe, njegovo trajanje je jednako bitan faktor, a u slučaju naše države, dužina trajanja postupka je bolna tačka.
Odnos između broja postupaka sa jedne i infrastrukture (u vidu broja sudija i prostora u zgradama sudova) sa druge strane dovodi do toga da se ročišta zakazuju sa velikim vremenskim razmacima, a samim tim uz često odlaganje zakazanih ročišta, prosečan prvostepeni postupak traje i po nekoliko godina. Kada se tome doda gotovo izvesno korišćenje redovnog pravnog leka, jasno je da se ne može računati na efikasno rešavanje spora.
Takođe, ideja pravne sigurnosti u slučaju parničnog postupka nije baš najsrećnije implementirana. Jedan od primera koji potvrđuju izostanak nezavisnosti sudstva jeste bila i dopuna Pravnog stava Vrhovnog kasacionog suda o dozvoljenosti ugovaranja troškova kredita.
Moguća uloga medijacije
Ukoliko razmišljamo o svođenju gore navedenih mana parnice na minimum, teško da možemo zaobići medijaciju.
Trajanje postupka ograničeno je na 60 dana, a i troškovi su daleko niži nego što to biva slučaj kod parničnog postupka. Ipak, ono što predstavlja najveću prednost medijacije jeste kontrola strana nad ishodom – načelo dobrovoljnosti omogućava stranama da se obavežu sporazumom samo u slučaju da su obe saglasne sa sadržinom istog. Štaviše, strane su te koje uređuju sporazum, sam medijator nema pravo da utiče na sadržinu istog.
Kako smo se u uvodu dotakli radnog prava kao inicijalne kapisle za nastanak medijacije u savremenom pravu, mislim da treba naglasiti vrednost medijacije kod radnih sporova – odabir medijacije omogućava da se saradnja između poslodavca i zaposlenog nastavi, što pogoduje radnom ambijentu unutar kompanije, kao i subjektivnom osećaju zaposlenog.
Načelo dobrovoljnosti čini da spor bude manje opterećujući za svaku od strana, a istom doprinosi i načelo poverljivosti, prema kom se obe strane (kao i sam medijator) obavezuju da nijedna od informacija vezanih za spor neće biti dostupne trećim licima.
Usled toga, svaki spor u kom bi se mogle pojaviti poverljive informacije poput mobinga predstavlja materiju kojoj posredovanje daleko više pogoduje nego postupak pred sudom.
Kako su u dosadašnjem tekstu opisane samo neke od karakteristika medijacije, jasno je da se nećemo udubljivati u dalje analiziranje - previše bi teksta bilo potrebno kako bi se opisale potrebe tržišta za postupkom koji počiva na načelima posredovanja.
Umesto toga, pozivam one koji tekst čitaju da razmisle kako ovaj postupak mogu implementirati u svoj posao u cilju bržeg rešavanja sporova u početnoj fazi. Siguran sam da će mnogi biti iznenađeni pronalaženjem odgovora na pitanja koja su sebi postavljali kroz godine poslovanja.
Ovaj tekst ne predstavlja pravni savet, već stav autora.
Autor: Konstantin Marinković, diplomirani pravnik & medijator.
