Uvod
Pravo preče kupovine predstavlja važan institut privrednog prava koji daje određeni vid zaštite članovima privrednog društva u čiju korist je ugovoren, odnosno daje im mogućnost da delimično utiču na pitanje vlasničke strukture samog privrednog društva kroz ograničavanje trećih lica da postanu članovi društva sa ograničenom odgovornošću.
Kada je reč o pitanju promena u vlasničkim strukturama društva sa ograničenom odgovornošću, odnosno sticanja/gubitka svojstva člana u istom, pre svega treba reći da Zakon o privrednim društvima ("Sl. glasnik RS", br. 36/2011, 99/2011, 83/2014 - dr. zakon, 5/2015, 44/2018, 95/2018, 91/2019 i 109/2021) (u daljem tekstu: „ZPD“) načelno propisuje slobodu prenosa udela, uz ograničavanje predmetne slobode prenosa kroz pojedine odredbe ZPD ili osnivačkog akta konkretnog društva sa ograničenom odgovornošču[1]. Dakle, pravo preče kupovine, ali i drugi instituti kao što su npr. prenos udela uz saglasnost društva ili prinudni otkup udela od naslednika, ipak predstavljaju izuzetak od opšteg pravila slobodnog prenosa udela. Ovde treba reći da ukoliko pričamo o ograničavanju slobode prenosa udela kroz odredbe osnivačkog akta, da li kroz modifikaciju zakonom propisanih instituta ili na drugi način, takva ograničenja moraju biti u potpunosti u skladu sa imperativnim normama ZPD, ali i drugih zakona.
Načelo slobode prenosa udela je u potpunosti u saglasnosti sa opštim pravilima imovinskog prava, budući da udeo u društvu sa ograničenom odgovornošću predstavlja posebnu imovinu člana kao fizičkog/pravnog lica i odvojen je od imovine tog društva. S tim u vezi, jasno je da ne bi bilo opravdano da zakon propisuje apsolutna ograničenja u pogledu raspolaganja udelom (npr. zabranu raspolaganja udela čime bi se član društva sa ograničenom odgovornošću prinudio da ostane član istog), već su jedino relativna zakonska ograničenja, kakvo je i pravo preče kupovine, punovažna.
Pojam prava preče kupovine
ZPD utvrđuje pravo preče kupovine i konstatuje: „Članovi društva imaju pravo preče kupovine udela koji je predmet prenosa trećem licu, osim ako je to pravo isključeno osnivačkom aktom ili zakonom.“[2]
Predmetni zakon samo članom 161. definiše pojam prava preče kupovine, dok nakon toga prelazi na postupak sprovođenja istog. Ipak, iz jedinog stava 161. ZPD možemo protumačiti dosta toga.
Iako smo ranije konstatovali da pravo preče kupovine predstavlja izuzetak u odnosu na načelo slobode prenosa udela, sada možemo konstatovati da predmetno pravo načelno postoji u korist članova društva, osim ukoliko nije isključeno osnivačkim aktom ili drugim zakonom. Dakle, u ovoj situaciji, pravo preče kupovine predstavlja pravilo i smatraće se da ne postoji samo ako je izričito isključeno.
Kada pričamo o isključenju prava preče kupovine, jasno je da ono može biti isključeno inicijalnim osnivačkim aktom, odnosno odlukom/ugovorom o osnivanju društva sa ograničenom odgovornošću. Ipak, treba napomenuti da može doći i do naknadne izmene osnivačkog akta kojom se spovodi predmetna izmena, odnosno kojom se isključuje pravo preče kupovine. Ovde treba naglasiti da ZPD utvrđuje sledeće:
„Odluka o izmenama osnivačkog akta kojom se umanjuju prava nekog člana društva može biti doneta samo uz saglasnost tog člana, a naročito u slučaju:
1) ukidanja ili ograničavanja prava prečeg upisa ili prava preče kupovine udela;”[3]
Dakle, ne može se isključiti pravo preče kupovine konkretnom članu društva sa ograničenom odgovornošću bez njegove saglasnosti. Predmetni stav je potvrđen i u sudskoj praksi:
„Iz činjeničnih navoda proizlazi da je, prema saznanju tužioca, izvršena izmena čl. 21, 22 i 23 Ugovora o organizovanju d.o.o. S, koji prestavlja osnivački akt tog Društva, a kojim izmenama su ukinuta prava preče kupovine udela tužiocu i još nekim članovima Društva, bez njihove saglasnosti. Tužilac je glasao protiv svih odluka donetih na sednici skupštine dana 26.05.2013. godine.
Prvostepeni sud smatra da je ovakva odluka skupštine suprotna prinudnim propisima i to odredbi člana 142. stav 2. tačka 1. Zakona o privrednim društvima, gde je propisano da odluka o izmenama osnivačkog akta kojom se umanjuju prava nekog člana može biti doneta samo uz saglasnost tog člana, a naročito u slučaju ukidanja ili ograničavanja prava prečeg upisa ili prava preče kupovine udela. Kako se u konkretnom slučaju predlagač nije saglasio sa spornom odlukom kojom se ukida pravo preče kupovine udela u korist predlagača, prvostepeni sud smatra da je učinio verovatnim osnovanost prava na poništaj predmetne odluke.
Razloge prvostepenog suda u svemu prihvata i Privredni apelacioni sud.
Pravilno žalilac ukazuje da je član 211. stav 2. i 3. Zakona o privrednim društvima taksativno predviđeno kada je potrebna kvalifikovana većina, odnosno konsenzus za donošenje odluka skupštine, ali na konkretnu situaciju ne može se primeniti navedeni propis jer upravo odredba član 142. stav 2. tačka 1. Zakona o privrednim društvima, propisuje da odluka o izmenama osnivačkog akta kojom se umanjuju prava nekog člana može biti doneta samo uz saglasnost tog člana, a naročito u slučaju ukidanja ili ograničavanja prava prečeg upisa ili prava preče kupovine udela.”[4]
Dalje, druga stvar koja je važna za tumačenje ove zakonske odredbe jeste svojstvo člana društva, budući da je pravo preče kupovine predviđeno isključivo u korist članova društva, kao i isključivo ukoliko je u pitanju prenos udela trećem licu. Članom društva smatra se samo i isključivo ono lice koje je kao član upisano u registar privrednih subjekata koji se vodi kod Agencije za privredne registre, u skladu sa ZPD i Zakonom o postupku registracije u agenciji za privredne registre ("Sl. glasnik RS", br. 99/2011, 83/2014, 31/2019 i 105/2021). Dakle, po ZPD, samo lica koja su u Agenciji za privredne registre upisana kao članovi društva mogu koristiti pravo preče kupovine, i to samo u slučaju kada drugi član svoj udeo prenosi trećem lice, odnosno licu koje nije član društva. Na tu temu, u svom Komentaru Zakona o privrednim društvima, prof. dr Zlatko Stefanović konstatuje: “Pravo preče kupovine ne postoji ni u slučaju kada se udeo prenosi nekom od postojećih članova društva, bez obzira na veličinu udela koji tom članu pripada. Članom društva smatra se samo lice koje je upisano u registru privrednih subjekata kao član društva. Članom društva ne smatraju se druga lica (npr. bračni drug člana, wegovi potomci ili roditelji, naslednici) ako nisu upisani u registru kao članovi. Isto važi i za lica kojima pripada pravo upravljanja društvom po osnovu nekog pravnog posla. Ni bivši članovi ne smatraju se članovima u smislu ovog člana, tako da će i u odnosu na njih postojati pravo preče kupovine.”[5]
U skladu sa navedenim, možemo konstatovati da se pojam člana društva ima tumačiti restriktivno, odnosno da nikako ne može obuhvatati bilo koje drugo lice osim onog koje je registrovano u registru privrednih subjekata kod Agencije za privredne registre u svojstvu člana, bez obzira na eventualne srodničke ili poslovne veze za drugim članovima društva.
Ipak, kao što članovi društva osnivačkim aktom mogu u potpunosti isključiti pravo preče kupovine, isto tako ga mogu i drugačije urediti u smislu situacija u kojima se primenjuje. Na primer, članovi bi mogli definisati postojanje prava preče kupovine i u slučaju prenosa udela trećem članu društva, a ne samo trećem licu, s tim što bi u toj situaciji bilo neophodno precizno regulisati proceduru i neki vid hijerarhije među članovima, a naročito među članom koji ima mogućnost da koristi pravo preče kupovine i članom sticaocem udela.
Još jedno važno pitanje koje se često postavlja u praksi jeste na koje pravne poslove između prenosioca udela (jednog od članova društva) i sticaoca udela (trećeg lica) se pravo preče kupovine može primeniti. Dakle, da li članovi u čiju korist je ugovoreno pravo preče kupovine imaju mogućnost da svoje pravo iskoriste bez obzira na to koji ugovor prenosilac i sticalac zaključuju, odnosno bez obzira na karakteristike tog pravnog posla. U ovom pogledu preovladava mišljenje da bi pojam pravo preče preče kupovine trebalo tumačiti restriktivno, dakle pod pojmom kupovine treba obuhvatiti isključivo „razmenu“ imovine, u ovom slučaju udela, za novac. Po tom tumačenju, članovi bi svoje pravo preče kupovine mogli iskoristiti isključivo ako prenosilac i sticalac udela zaključuju ugovor o prenosu udela uz naknadu. U ostalim situacijama, kao što su npr. ugovor o poklonu (odnosno, ugovor o prenosu udela bez naknade) ili ugovor o razmeni udela za neko drugo dobro, mišljenja smo da nema mesta primeni prava preče kupovine. Raniji Zakon o privrednim društvima je koristio pojam pravo prečeg sticanja, te bismo u toj situaciji i mogli da imamo dilemu u pogledu npr. besteretnog prenosa udela, dok je situacija sada značajno jasnija, budući da ZPD koristi pojam pravo preče kupovine. Ovo pitanje je razmatrao i Privredni apelacioni sud, pa je tom prilikom utvrđeno sledeće:
„Proizlazi da pravo preče kupovine daje ovlašćenje ostalim članovima da steknu udeo društva pod onim uslovima pod kojima bi treća lica stekla uz naknadu (kupila) taj deo. Ukoliko član društva želi trećem licu da pokloni svoj udeo, odnosno prenese udeo bez naknade, u tom slučaju ne postoji pravo preče kupovine, tj. pravo prečeg sticanja u korist ostalih članova društva. Drugim rečima, oni ne mogu da zahtevaju da se udeo pokloni, odnosno prenese bez naknade na način i pod uslovima pod kojima se poklanja trećem licu.”[6]
Ovakvo rešenje i jeste logično, budući da ne bi bilo opravdano da se omogući članu društva da “prinudi” drugog člana da mu pokloni, odnosno besteretno prenese svoj udeo. Takva situacija bi bila i u suprotnosti sa opštim karakteristikama ugovora o poklonu, budući da je njegova najvažnija karakteristika volja ili namera da se učini poklon (animus donandi), a takva namera može biti izražena prema konkretnom licu, dok bi u situaciji primene prava preče kupovine takva namera, mimo volje poklonodavca, bila “preusmerena” na člana koji koristi svoje pravo preče kupovine.
Konačno, ipak i ovde treba napomenuti da, uprkos svemu prethodnom navedenom, ne postoje nikakve smetnje da članovi društva predmetno pitanje urede drugačije osnivačkim aktom i eventualno prošire primenu i na druge pravne poslove, uključujući i besteretne pravne poslove. Ipak, modifikacija takve prirode bi pravo preče kupovine pretvorila u potpuno drugi institut sa dosta širim obimom prava za onog u čiju korist je ugovoren.
Postupak u vezi prava preče kupovine
ZPD propisuje postupak koji prenosilac udela mora ispoštovati, u slučaju da pravo preče kupovine nije isključeno. Pored same procedure, ZPD propisuje i posledice u slučaju da prenosilac udela ne ispoštuje svoju obavezu.
Ponuda
Obaveza prenosioca udela jeste da svoj udeo koji je predmet prenosa prethodno ponudi svim drugim članovima društva[7], odnosno onim članovima društva u čiju korist postoji pravo preče kupovine. Forma te ponude je veoma važna i predstavlja bitnu formu. Dakle, ponuda mora biti data u pisanoj formi i mora sadržati sve bitne elemente ugovora o prenosu udela, adresu na koju član koji želi da iskoristi svoje pravo preče kupovine može uputiti prihvat ponude, kao i rok za zaključenje ugovora o prenosu udela.[8] Osnivačkim aktom može biti predviđena i dodatna sadržina predmetne ponude, ali navedeno predstavlja ono što je u svakom slučaju neophodno, odnosno u pitanju je imperativna zakonska norma, budući da ZPD takođe propisuje da će se smatrati da ponuda koja ne sadrži navedene elemente nije ni učinjena.[9]
Važno pitanje jeste dostavljanje ponude. Iako ZPD ne govori izričito na ovu temu, analognom primenom odredbi ZPD koje regulišu obaveštavanje članova društva, može se zaključiti da je ponudu za korišćenje prava preče kupovine potrebno dostaviti na adresu konkretnog člana/članova društva koja je registrovana u evidenciji podataka o članovima društva. Sličnog mišljenja je i prof. dr Zlatko Stefanović koji konstatuje: „Iako na ovom mestu Zakon ne precizira detalje upućivanja ponude, treba primeniti isti postupak koji je predviđen i za pozivanje članova društva, odnosno skupštine društva, a to znači da ponudu treba uputiti na adresu koju je član društva dostavio društvu kao poslednju na koju mu treba slati pismena.“[10] Dodatno, ne postoji nikakva smetnja ni da se ponuda direktno uruči članu/članovima društva, s tim što se u praksi pokazalo da bi, radi eventualnog kasnijeg dokazivanja, bilo korisno obezbediti potvrdu o prijemu potpisanu od strane člana kom se ponuda uručuje.
Kada pričamo o sadržini ponude, treba krenuti od bitnih elemenata ugovora o prenosu udela, a to je prvenstveno preciziranje udela koji je predmet prenosa. Opšte pravilo jeste da član društva može imati samo jedan udeo, odnosno da se svi udeli koje stekne spajaju i zajedno čine jedan udeo.[11] S tim u vezi, ponuda mora jasno definisati da li je predmet prenosa celokupan udeo člana ili je u pitanju samo deo tog udela, u kom slučaju mora precizno biti određeno koji je to deo. Dodatno, može se desiti da postoje i „ograničenja“ na predmetnom udelu, kao što je npr. založno pravo ili činjenica da udeo nije uplaćen/unet. Mišljenja smo i da takve činjenice moraju biti izričito naglašene prilikom davanja ponude. Kako smo ranije konstatovali da se pravo preče kupovine odnosi i primenjuje samo na slučajeve u kojima se udeo prenosi uz naknadu, svakako da je naknada, i to ne samo njen iznos, već i dinamika, rokovi, način isplate i drugo, bitan element ugovora o prenosu udela. Dakle, i to je nešto sa čim članovi društva koji imaju pravo preče kupovine moraju biti upoznati kroz ponudu koja im se dostavlja.
Po pitanju adrese na koju član društva koji želi da iskoristi pravo preče kupovine dostavlja prihvat ponude, kao i po pitanju roka za pristup zaključenju ugovora o prenosu udela, jasno je da one predstavljaju više tehnički deo procedure za ostvarivanje prava, ali to ih nikako ne čini manje bitnim, naročito jer ZPD izričito navodi da ponuda mora sadržati i te informacije.
Prihvat ponude
Nakon što je ponuda dostavljena članu/članovima društva u čiju korist je utvrđeno pravo preče kupovine, sledeći korak je prihvatanje ili odbijanje predmetne ponude. ZPD propisuje da član društva koji želi da iskoristi pravo preče kupovine mora o tome obavestiti prenosioca udela, odnosno mora ga obavestiti da prihvata njegovu ponudu. Utvrđen je i rok za prihvat ponude i on načelno iznosi 30 dana od dana prijema ponude, uz mogućnost da osnivačkim aktom bude produžen, ali maksimalno do 90 dana od dana prijema ponude.[12] Prihvat ponude, identično kao i ponuda, mora ispoštovati pisanu formu, tako da možemo konstatovati da sve što je ranije navedeno za ponudu, važi i za prihvatanje ponude. Ovde treba naglasiti da, u skladu sa opštim pravilima obligacionog prava, član koji koristi pravo preče kupovine može prihvatiti ponudu isključivo onakvu kakva je definisana, odnosno da nema mogućnost da menja određene elemente iste u kom slučaju bi se smatralo da je ponudu odbio i da je učinio novu ponudu prenosiocu udela[13], a to bi značilo da je prenosilac slobodan da, pod onim uslovima iz ponude koju je član na taj način odbio, svoj udeo prenese trećem licu. Istog mišljenja je i prof. dr Mirko Vasiljević koji konstatuje: „U smislu ugovornog prava, ponuda se mora prihvatiti onako kako je data – ako je data pod nekim uslovom, mora se tako i prihvatiti, u protivnom smatra se da je ponuđeni uputio svoju ponudu ponudioci (protivponuda)“.[14]
S druge strane, postavlja se pitanje da li je prenosilac vezan svojom ponudom koju je uputio članu društva u čiju korist je ugovoreno pravo preče kupovine. Mišljenja smo da za ovo pitanje relevantna činjenica da li je član društva koji ima pravo preče kupovine prihvatio ponudu. Ukoliko nije, smatramo da prenosilac može u svakom trenutku odustati od predmetne ponude, odnosno opozvati je. Ipak, ukoliko je obavešten o prihvatanju ponude, u tom slučaju bi bio vezan svojom ponudom i usaglašenim uslovima, u skladu sa opštim pravilima obligacionog prava.
Dalje, veoma je česta situacija da u društvu sa ograničenom odgovornošću pravo preče kupovine bude ugovoreno u korist više članova ili u korist svih članova istog. U predmetnoj situaciji, prenosilac udela je dužan da ponudu uputi svim članovima društva koji imaju pravo preče kupovine, pa lako može doći do situacije da više članova prihvati predmetnu ponudu, u kom slučaju se postavlja pitanje kom od njih će prenosilac preneti svoj udeo. U ovom slučaju, ZPD kreće od sporazuma prenosioca i onih članova koji su prihvatili ponudu, i to postavlja kao prvu opciju za rešavanje predmetne situacije. U slučaju da sporazuma nema, što je u praksi najčešća situacija, raspodela se vrši tako što svaki član stiče “deo udela koji je srazmeran učešću njegovog udela u zbiru udela svih drugih članova društva koji su prihvatili ponudu”.[15] Radi lakšeg razumevanja navedene odredbe, u nastavku je primer primene iste u slučaju da su dva člana društva prihvatila dobijenu ponudu, dok su ostali članovi istu odbili ili nije ugovoreno pravo preče kupovine u njihovu korist:
- udeo u društvu koji je predmet prenosa: 25%, što odgovara ulogu od 25,00 dinara;
- udeo prvog člana koji je prihvatio ponudu u društvu: 40%, što odgovara ulogu od 40,00 dinara;
- udeo drugog člana koji je prihvatio ponudu u društvu: 10%, što odgovara ulogu od 10,00 dinara.
Udeo prvog člana društva koji je prihvatio ponudu je četiri puta veći od udela drugog člana koji je prihvatio ponudu, što znači da njemu treba da pripadne onaj deo udela koji je predmet prenosa koji je četiri puta veći od onog dela udela koji je predmet prenosa koji će pripasti drugom članu koji je prihvatio ponudu (dakle, podela 80% - 20% u korist prvog člana koji je prihvatio ponudu u društvu). To bi značilo da će, od udela koji je predmet prenosa, prvom članu koji je prihvatio ponudu pripasti 20% celokupnog udela u društvu, što odgovara ulogu od 20,00 dinara (dakle, u zbiru sa svojim ranijim ulogom, on će imati udeo od 60%, što odgovara ulogu od 60,00 dinara), dok će drugom članu koji je prihvatio ponudu pripasti 5% celokupnog udela u društvu, što odgovara ulogu od 5,00 dinara (dakle, u zbiru sa svojim ranijim ulogom, on će imati udeo od 15%, što odgovara ulogu od 15,00 dinara).
U svakom slučaju, celokupan prethodno opisani postupak se može osnivačkim aktom urediti i na drugačiji način, dakle i ovde su u pitanju dispozitivne pravne norme.[16]
Pored odredbe koja se bavi pitanjem razmere sticanja udela u slučaju da postoji više prihvatilaca ponude, ZPD je posvetio ceo član 164. situaciji kada postoji više prihvatilaca ponude i pitanju da li su oni vezani ponudom, odnosno pravima koja pripadaju prenosiocu u slučaju da pojedini ili svi prihvatioci ponude ne pristupe zaključenju, odnosno overi ugovora o prenosu udela. Naime, ove odredbe su apsolutno neophodne iz razloga što se svojstvo člana stiče, odnosno prestaje tek danom registracije vlasništva nad udelom/prestanka svojstva člana u skladu sa zakonom o registraciji[17], odnosno Zakonom o postupku registracije u agenciji za privredne registre ("Sl. glasnik RS", br. 99/2011, 83/2014, 31/2019 i 105/2021). Dakle, nakon prihvatanja ponude, sledeći korak je potpisivanje ugovor o prenosu udela, čija forma zahteva overu potpisa, pa je osnovano pitanje da li prenosilac ima mogućnost da prinudi prihvatioca/prihvatioce ponude na zaključenje predmetnog ugovora.
Prva situacija koju ZPD reguliše jeste situacija u kojoj neki od prihvatilaca ponude, dakle ne svi, naknadno odbiju ili propuste da pristupe zaključenju ugovora u roku koji je naveden u ponudi. U tom slučaju, ukoliko za to odbijanje/propuštanje nije odgovoran prenosilac, on može zaključiti ugovor o prenosu udela sa ostalim članovima društva koji su prihvatili ponudu i koji pristupe zaključenju ugovora o prenosu udela. Ipak, ZPD i ovde naglašava da je ovo dispozitivna odredba i da može biti drugačije uređeno osnivačkim aktom.[18] Važno je primetiti da ZPD široko postavlja mogućnost za primenu predmetne odredbe, dakle u svim situacijama osim u onim kada je za nepristupanje odgovoran prenosilac. To znači da time “članovi koji su prihvatili ponudu, a nisu se pojavili u određeno vreme, gube pravo da to učine kasnije. Oni ne mogu opravdati svoj izostanak nekim svojim okolnostima koje su ih sprečile da pristupe, ali mogu time da krivicu za to snosi upravo prenosilac. Jedino njegova krivica može da im omogući opravdanje za propuštanje, ali ne i druge okolnosti koje se tiču njih, ali su nastale bez uticaja prenosioca.”[19]
U prethodno navedenoj situaciji prenosilac ipak nije „ugrožen“, budući da mu ostaje mogućnost da svoj udeo prenese onom prihvatiocu/prihvatiocima koji pristupe zaključenju ugovora. Mnogo veći problem stvara situacija u kojoj nijedan od članova koji su prihvatili ponudu ne pristupi zaključenju ugovora o prenosu udela, iz razloga za koje nije odgovoran prenosilac udela (i ovde važi sve prethodno izneto na temu odgovornosti za izostanak). U takvoj situaciji, ZPD prenosiocu daje dve opcije:
- zaključenje ugovora sa trećim licem pod uslovima koji ne mogu biti povoljniji za to lice od uslova iz ponude koju je dao članovima u čiju korist je ugovoreno pravo preče kupovine, osim ako je osnivačkim aktom drugačije određeno[20];
- podnošenje tužbe nadležnom sudu protiv jednog ili više članova koji su prihvatili ponudu, a nisu pristupili zaključenju ugovora o prenosu udela, te da zahteva donošenje presude kojom će sud:
- utvrditi da je svaki od tuženih stekao srazmeran deo udela koji je predmet prenosa koji odgovora učešću tog tuženog u zbiru udela svih tuženih;
- svakog od tuženih obavezati na isplatu srazmernog dela cene udela koji je predmet prenosa koji odgovara stečenom delu tog udela u skladu sa prethodnom tačkom.[21]
Dakle, prenosiocu je data mogućnost da bira da li želi da prenese udeo trećem licu ili želi na to da prinudi prihvatioca/prihvatioce ponude. Pre svega, jako je važno da uslovi pod kojima se udeo prenosi trećem licu ne budu povoljniji od onih iz ponude. U suprotnom, članovi u čiju korist je ugovoreno pravo preče kupovine bi mogli argumentovati da njima nije upućena odgovarajuća ponuda, te da bi oni možda takvu ponudu, da su je dobili, prihvatili i pristupili zaključenju ugovora o prenosu udela, te bi im svakako pripadala prava koja im pripadaju u slučaju povrede prava preče kupovine, a koja će naknadno biti detaljno opisana. Takođe, kada je reč o drugoj opciji, odnosno prenosu udela na prihvatioce ponude koji nisu pristupili zaključenju ugovora, treba primetiti da prenosilac ima pravo da se postavi drugačije prema različitim prihvatiocima ponude koji nisu pristupili zaključenju ugovora, odnosno tužbom može obuhvatiti sve ili samo neke od njih. S tim u vezi, u zavisnosti od toga ko će konačno pristupati zaključenju ugovora o prenosu udela, biće neophodno utvrditi koji deo udela koji je predmet prenosa pripada kom od prihvatilaca ponude koji zaključuju ugovor, a tu kriterjium predstavlja srazmerno učešće konkretnog prihvatioca u zbiru udela svih prihvatilaca ponude.
Prekluzivni rok za podnošenje predmetne tužbe je 30 dana od dana isteka roka koji je u ponudi naveden kao rok za zaključenje ugovora o prenosu udela.[22]
Konačno, treba pomenuti i činjenicu da ZPD prepoznaje specifičnost prenosa, odnosno prodaje udela u postupku javne prodaje (javno prikupljanje ponuda, licitacija itd.). U takvoj situaciji postupak ponude i prihvatanja ponude je nešto drugačiji, budući da član društva u čiju korist je ugovoreno pravo preče kupovine svoje pravo može ostvariti samo u tom postupku, osim ako osnivačkim aktom nije drugačije ugovoreno.[23] Dakle, u skladu sa navedenim se može zaključiti da u ovoj situaciji ne postoji obaveza prenosioca da upućuje „direktnu“ ponudu licima u čiju korist je ugovoreno pravo preče kupovina, već postoji obaveza njihovog pravovremenog i tačnog obaveštavanja o sprovođenju postupka javne prodaje na kom mogu učestvovati i u kom bi imali pravo da „izjednače“ ponudu „pobednika licitacije“.
Prenos udela trećem licu – neiskorišćavanje prava preče kupovine
Česta je situacija da nijedan od članova u čiju korist je ugovoreno pravo preče kupovine ne prihvati predmetnu ponudu, odnosno ne iskoristi svoje pravo preče kupovine. U toj situaciji dozvoljava se prenos udela trećem licu, pa ZPD konstatuje:
„Ako ni jedan član društva koji ima pravo preče kupovine ne iskoristi to pravo u skladu sa odredbama ovog zakona i osnivačkog akta, prenosilac udela može u roku od 90 dana od dana isteka roka za prihvat ponude zaključiti ugovor o prenosu udela sa trećim licem, pod uslovima koji ne mogu biti povoljniji od uslova iz ponude koja je dostavljena drugim članovima društva, osim ako je osnivačkim aktom drugačije određeno.”[24]
Treba reći da se pravila o prenosu udela na treće lice, pored situacija u kojima niko od članova nije iskoristio pravo preče kupovine, primenjuje i na situacije u kojima niko od članova koji su prihvatili ponudu nije pristupio zaključenju ugovora, a prenosilac se nije opredelio da iskoristi svoju mogućnost i na to ih prinudi sudskim putem.
Pre svega, treba skrenuti pažnju na prekluzivni rok od 90 dana koji navedeni član ZPD propisuje. Ukoliko taj rok protekne, a prenosilac ne zaključi ugovor sa trećim licem, prenosilac bi morao da ponovi celokupan postupak i ponovo uputi ponudu svim članovima koji imaju pravo preče kupovine, budući da postoji mogućnost da su članovi u međuvremenu promenili mišljenje i sada žele da svoje pravo preče kupovine iskoriste.
Ipak, najvažniji deo odredbe člana 165. ZPD jeste činjenica da uslovi pod kojima se prenosi udeo ne mogu biti povoljniji od uslova naznačenih u ponudi, pa se postavlja pitanje koji su to uslovi povoljniji. Nije sporno da je prva stvar iznos cene/naknade. Dakle, cena po kojoj se vrši prenos udela na treće lice nikako ne može biti niža od one navedene u ponudi, dok svakako može biti viša. Ipak, to se ne odnosi samo na cenu, već i na druge elemente i uslove prenosa udela, kao što su npr. mogućnost plaćanja na rate, rokovi dospelosti, obezbeđenje potraživanja itd.
Takođe, ovde treba napomenuti da u praksi postoji opravdan strah od tzv. simulovanih poslova, odnosno od situacije u kojoj će članu koji ima pravo preče kupovine biti predstavljeni uslovi koje navodno mora da izjednači, dok će u praksi prenosilac i sticalac neformalno primeniti druge, znatno povoljnije uslove za prenos udela, sve u cilju da se onemogući korišćenje prava preče kupovine.
Povreda prava preče kupovine
Celokupan postupak prava preče kupovine ne bi imao smisla da ZPD ne propisuje sankcije i proceduru u slučaju povrede predmetnog prava. U tom kontekstu, član 163. ZPD sadrži veoma važne odredbe i utvrđuje pravila u datoj situaciji. Povreda prava preče kupovine se ogleda u činjenici da prenosilac udela nije ispoštovao proceduru i nije dostavio ponude onim članovima društva u čiju korist je ugovoreno pravo preče kupovine, već je direktno izvršio prenos udela trećem licu. Takođe, smatramo da povreda prava preče kupovine postoji i kada prenosilac prenese udeo trećem licu pod uslovima koji su povoljniji od onih navedenih u ponudi članovima koji imaju pravo preče kupovine, budući da se u toj situaciji ne može ni smatrati da je prenosilac učinio odgovarajuću ponudu.
U navedenim situacijama, ZPD, članom 163, stav 1, daje mogućnost članu društva koji ima pravo preče kupovine da pokrene sudski postupak i da tužbom zahteva:
- poništaj ugovora ili drugog akta o prenosu udela;
- obavezivanje tuženog člana društva na prenos udela tužiocu, odnosno da presuda zameni ugovor o prenosu udela između tužioca i tuženog člana društva.
Dakle, član ima mogućnost da kumulativno postavi ova dva zahteva, s tim što drugi zahtev postavlja dve alternativne opcije.
Prvi zahtev je jasan, od suda se zahteva da poništi predmetni ugovor, s tim što ovde treba skrenuti pažnju na činjenicu da takav poništaj ima smisla isključivo ako proizvodi pravno dejstvo i prema saugovorniku prenosioca, iz čega se može zaključiti da postoji razlog da saugovornik bude obuhvaćen tužbom kao jedinstveni suparničar. Svojstvo jedinstvenog suparničara kod saugovornika potvrđuje i prof. dr Mirko Vasiljević.[25] Takođe, treba istaći da ne bi bilo dozvoljeno postaviti samo zahtev za poništaj ugovora, jer bi u tom slučaju bilo upitno postojanje pravnog interesa tužioca za podnošenje takve tužbe.[26] Na istom stanovištu stoji i sudska praksa, pa je Vrhovni kasacioni sud, u jednoj od svojih presuda, utvrdio sledeće:
„Tužba člana društva čije je pravo preče kupovine ugovorom o prenosu udela povređeno, osim zahteva za poništaj tog ugovora, mora da sadrži i zahtev za obavezivanje tuženog da tužiocu prenese udeo, odnosno da presuda zameni takav ugovor...“[27]
Što se tiče drugog zahteva, ZPD alternativno daje mogućnost tužiocu da zahteva od suda ili da obaveže tuženog na prenos udela ili da donese presudu koja će zameniti ugovor o prenosu udela. U ovoj situaciji, prof. dr Zlatko Stefanović primećuje razliku u pogledu situacija u kojima je potrebno postaviti koji od navedenih zahteva: „Zahtev da sud naloži tuženom da izvrši prenos udela tužiocu ima opravdanje ako je tuženi zaključio ugovor sa trećim licem, ne vodeći računa o pravu preče kupovine tužioca. Ali ako, i pored date ponude, nije zaključio ugovor ni sa kim, onda je opravdano postaviti drugi tužbeni zahtev – da sud donese odluku koja zamenjuje ugovor o prodaji udela.“[28]
Dalje, ZPD propisuje subjektivni i objektivni rok za podnošenje predmetne tužbe, a rokovi iznose 30 dana od dana saznanja za zaključenje ugovore o prenosu udela (subjektivni rok), odnosno šest meseci od dana registracije prenosa udela u registru privrednih subjekata (objektivni rok).[29]
Konačno, imajući u vidu ozbiljnost postupka, sud može, na zahtev tuženog, da naloži tužiocu da položi odgovarajuće obezbeđenje za isplatu kupoprodajne cene za slučaj uspeha u sporu. Sud kao primer navodi sudski depozit, bankarsku garanciju ili drugo sredstvo obezbeđenja koja se izdaje u skladu sa zakonom.[30] U slučaju da tužilac ne ispoštuje predmetni nalog koji se tiče obezbeđenja, sud će tužbu odbaciti.[31]
Zaključak
Pravo preče kupovine je institut privrednog prava koji je svakodnevno u upotrebi, a članovi velikog broja društava sa ograničenom odgovornošću ni ne znaju za proceduru i mogućnost korišćenja istog. Veoma je važno prepoznati značaj i opcije koje predmetni institut daje, a u slučaju njegove primene mora se voditi računa o poštovanju strogo propisanih procedura.
Njegova ključna karakteristika i cilj kom teži jeste kreiranje opcije za održavanje homogene strukture vlasništva u društvu sa ograničenom odgovornošću, odnosno predmetni institut predstavlja vid zaštite postojećih članova društva od pristupanja trećih lica u konkretno društvo sa ograničenom odgovornošču. Ipak, treba naglasiti da predmetni vid zaštite nije apsolutan, odnosno da svi članovi društva sa ograničenom odgovornošću mogu slobodno raspolagati svojim udelima, s tim što to njihovo pravo može biti relativno ograničeno, kako kroz ovaj pravni institut, tako i kroz druge slične institute.
Ovaj tekst ne predstavlja pravni savet, već stav autora, ne uvek i uređivačku politiku portala.
Autor: Boris Moljević, advokat u Advokatskoj kancelariji Milić
[1] ZPD, član 160.
[2] Ibid. član 161.
[3] Ibid, član 142, stav 2, tačka 1.
[4] Presuda Privrednog apelacionog suda, Pž. 7243/2013
[5] Prof. dr Zlatko Stefanović, Komentar zakona o privrednim društvima, Četvrto izmenjeno i dopunjeno izdanje, Prema stanju zakonodavstva od 1. juna 2022. godine, 393.
[6] Odgovori na pitanja privrednih sudova, utvrđeni na sednici Odeljenja za privredne sporove Privrednog apelacionog suda održanoj dana 08.11. i dana 09.11.2023. godine i na sednici Odeljenja za privredne prestupe održanoj dana 09.11.2023. godine
[7] ZPD, član 162, stav 1.
[8] Ibid. član 162, stav 2.
[9] Ibid. član 162, stav 3.
[10] Prof. dr Zlatko Stefanović, Komentar zakona o privrednim društvima, Četvrto izmenjeno i dopunjeno izdanje, Prema stanju zakonodavstva od 1. juna 2022. godine, 393.
[11] ZPD, član 151, stav 2. i stav 3.
[12] Ibid. član 162, stav 4.
[13] Zakon o obligacionim odnosima ("Sl. list SFRJ", br. 29/78, 39/85, 45/89 - odluka USJ i 57/89, "Sl. list SRJ", br. 31/93, "Sl. list SCG", br. 1/2003 - Ustavna povelja i "Sl. glasnik RS", br. 18/2020), član 41.
[14] Prof. dr Mirko Vasiljević, Komentar zakona o privrednim društvima sa odabranom sudskom praksom i registra pojmova, Prema stanju zakonodavstva od 31. avgusta 2023. godine, 383.
[15] ZPD, član 162, stav 5.
[16] Ibid. član 162, stav 6.
[17] Ibid. član 143.
[18] Ibid. član 164, stav 1.
[19] Prof. dr Zlatko Stefanović, Komentar zakona o privrednim društvima, Četvrto izmenjeno i dopunjeno izdanje, Prema stanju zakonodavstva od 1. juna 2022. godine, 398.
[20] ZPD, član 164, stav 2.
[21] Ibid. član 164, stav 3.
[22] Ibid. član 164, stav 4.
[23] Ibid. član 166.
[24] Ibid. član 165.
[25] Prof. dr Mirko Vasiljević, Komentar zakona o privrednim društvima sa odabranom sudskom praksom i registra pojmova, Prema stanju zakonodavstva od 31. avgusta 2023. godine, 385.
[26] “Tužba za utvrđenje može da se podnese ako tužilac ima pravni interes da sud utvrdi postojanje, odnosno nepostojanje nekog spornog prava ili pravnog odnosa, pre dospelosti zahteva za činidbu iz istog odnosa ili istinitost odnosno neistinitost neke isprave, ili ako tužilac ima neki drugi pravni interes.” - Zakon o obligacionim odnosima, član 194, stav 2.
[27] Presuda Vrhovnog kasacionog suda, posl. br. Prev 202/21
[28] Prof. dr Zlatko Stefanović, Komentar zakona o privrednim društvima, Četvrto izmenjeno i dopunjeno izdanje, Prema stanju zakonodavstva od 1. juna 2022. godine, 396.
[29] ZPD, član 163, stav 2.
[30] Ibid. član 163, stav 3.
[31] Ibid. član 163, stav 4.
