Zakon o javnim nabavkama jasno uspostavlja osnovno pravilo da ponuđač mora ispunjavati sve uslove za učešće u postupku u trenutku isteka roka za podnošenje ponuda. Upravo taj trenutak predstavlja referentnu tačku za ocenu ispunjenosti kako osnova za isključenje, tako i kriterijuma za kvalitativni izbor privrednih subjekata.
U praksi, međutim, pojedini naručioci odstupaju od ovog principa i kroz konkursnu dokumentaciju uvode dodatne zahteve koji nisu zasnovani na zakonu. Jedan od takvih primera jeste uslov da određeni sertifikati moraju biti izdati pre datuma objave javnog poziva.
Ovakvo definisanje uslova otvara više spornih pitanja. Pre svega, sertifikati i licence predstavljaju dokaz o ispunjenosti određenih standarda i važe do isteka roka naznačenog u samom dokumentu. Njihovo izdavanje, obnavljanje i produženje zavisi od sertifikacionih tela i poslovne politike privrednih subjekata, a ne od naručioca.
Zbog toga naručilac nema pravni osnov da određuje trenutak izdavanja sertifikata kao uslov za učešće u postupku. Relevantno je isključivo da sertifikat važi u trenutku podnošenja ponude i da potvrđuje traženi nivo tehničkog ili stručnog kapaciteta.
Dodatno, ovakvi uslovi mogu imati direktan uticaj na konkurenciju, jer eliminišu privredne subjekte koji poseduju potpuno važeće sertifikate, ali su ih pribavili nakon objave javnog poziva. Time se sužava krug potencijalnih ponuđača bez objektivnog opravdanja.
Upravo o ovom pitanju izjasnila se Republička komisija za zaštitu prava u postupcima javnih nabavki u rešenju broj 4-00-143/2026 od 16.03.2026. godine, zauzimajući stav da ovakvo određivanje uslova nije u skladu sa Zakonom o javnim nabavkama i da dovodi do neopravdanog ograničenja konkurencije, suprotno osnovnim načelima postupka.
Navedeni slučaj dodatno potvrđuje značaj pravilnog formulisanja konkursne dokumentacije, ali i potrebu da ponuđači aktivno prate zakonitost uslova i koriste pravna sredstva zaštite kada uoče nepravilnosti.
