Prilikom sklapanja nekog posla, veoma često se dešava da međunarodni ugovori o prodaji robe ne sadrži odredbe koji se odnose na pojam „više sile“. Međutim, dozvoljeno je da ugovorne strane, odnosno učesnici u nekom pravnom poslu, predvide neke određene situacije koje će u ugovornom odnosu smatrati „višom silom“.

 

Treba napomenuti da pozitivno pravni propisi Republike Srbije ne daju izričitu i jedinstvenu definiciju „više sile“, odnosno vis maior, force majeure i Act of God, ali ipak se kroz pojedine odredbe određenih propisa na posredan način pominje se i pojam „viša sila“.

 

„Viša sila“ predstavlja prirodni događaj ili lјudsku radnju koja se nije mogla predvideti ili sprečiti, a usled kojih je nastupila šteta, s tim da se lјudska radnja nije mogla pripisati u krivicu lica na koje bi inače padala odgovornost.

 

Kao „viša sila“ najčešće se pojavljuje prirodni događaj (na primer zemljotres), međutim karakter više sile mogu imati i društvene pojave na primer ratovi, zabrane uvoza, izvoza i sl. Otvoreno pitanje je da li i u kojoj meri ljudske radnje mogu biti i razne upravne mere, zabrana uvoza, izvoza, ograničenja, promena propisa i slično.

 

Zakon o obligacionim odnosima

 

Takav je slučaj i sa važećim Zakonom o obligacionim odnosima (u daljem tekstu: ZOO) koji ne daje izričitu definiciju „više sile“, ali je u određenim odredbama na posredan način pominje,

 

Tako, član 137. ZOO, koji se odnosni na „Nemogućnost ispunjenja za koju ne odgovara ni jedna strana“ propisuje sledeće:

 

(1) Kad je ispunjenje obaveze jedne strane u dvostranom ugovoru postalo nemoguće zbog događaja za koji nije odgovorna ni jedna ni druga strana, gasi se i obaveza druge strane, a ako je ova nešto ispunila od svoje obaveze, može zahtevati vraćanje po pravilima o vraćanju stečenog bez osnova.

 

(2) U slučaju delimične nemogućnosti ispunjenja zbog događaja za koji nije odgovorna ni jedna ni druga strana, druga strana može raskinuti ugovor ako delimično ispunjenje ne odgovara njenim potrebama, inače ugovor ostaje na snazi, a druga strana ima pravo da zahteva srazmerno smanjenje svoje obaveze.

 

U članu 263. ZOO, koji se odnosi na „Oslobađanje dužnika od odgovornosti“ propisano je da: „Dužnik se oslobađa odgovornosti za štetu ako dokaže da nije mogao da ispuni svoju obavezu, odnosno da je zakasnio sa ispunjenjem obaveze zbog okolnosti nastalih posle zaključenja ugovora koje nije mogao sprečiti, otkloniti ili izbeći“.

 

Takođe, član 354. ZOO, koji se odnosi na „Prestanak obaveze zbog nemogućnosti ispunjenja“, propisuje sledeće:

 

(1) Obaveza prestaje kad njeno ispunjenje postane nemoguće usled okolnosti zbog kojih dužnik ne odgovara.

 

(2) Dužnik treba da dokaže okolnosti koje isključuju njegovu odgovornost.

 

 

Konvencija UN o ugovorima o međunarodnoj prodaji robe (Bečka konvencija)

 

S obzirom da su svi međunarodni ugovori o prodaji robe različiti i u sebi ne sadrže identične odredbe, privrednici bi trebalo da budu upoznati sa Konvencijom Ujedinjenih nacija o ugovorima o međunarodnoj prodaji robe (Bečka konvencija). Navedenu Konvenciju ratifikovale su i Republika Srbija (1980/1985), Ruska Federacija (1990), Ukrajina (1990) i Belorusija (1989).

 

Konvencija Ujedinjenih nacija o međunarodnoj prodaji robe (Bečka konvencija) predstavlja jedinstveni, uniformisani i internacionalni zakon koji je osnov za međunarodnu prodaju robe, a čija je osnovna ideja da se u međunarodnoj trgovini otklone pravne nedoumice, prepreke, nesuglasice i barijere.

 

Konvencija Ujedinjenih nacija o međunarodnoj prodaji robe (Bečka konvencija) ne propisuje termin i pojam „više sile“, jer se pojam i termin „više sile“ razlikuje od države do države.

 

Drugim rečima, ono što za jednu državu može biti pojam „više sile“, za drugu ne mora, i obrnuto.

 

Član 79. stav 1. Konvencije Ujedinjenih nacija o međunarodnoj prodaji robe (Bečka konvencija) propisuje sledeće: „Ako jedna strana ne izvrši neku od svojih obaveza, ona neće biti odgovorna za neizvršenje ako dokaže da je do neizvršenja došlo zbog smetnje koja je bila van njene kontrole i da od nje nije bilo razumno očekivati da u vreme zaključenja ugovora smetnju uzme u obzir, da izbegne ili savlada takvu smetnju i njene posledice“.

 

Preporuka je da privrednici i učesnici u pravnom poslu budu upućeni na Konvenciju Ujedinjenih nacija o međunarodnoj prodaji robe (Bečka konvencija), a posebno na član 79. koji bi trebao da reši sve nedoumice u pogledu oslobođenja od odgovornosti.

 

Ovaj tekst ne predstavlja pravni savet, već stav autora.

 

AutorMilan Čukić

Pravo