Uvod
Ljudska prava i slobode odnose se kako na ljude pojedince tako i na različite vrste ljudskih skupina – društava, naročito one koje se mogu smatrati organskim ili prirodnim, kao što je porodica kao osnovna i najvažnija ćelija društva. Još uvek su česti nejednaki odnosi između članova unutar porodice, tako da je tu još uvek teško uspostaviti prava i slobode koje zahteva objektivno pravo.
Pitanje zaštite od nasilja u porodici regulisano je različitim mehanizmima zakonske zaštite, s obzirom na poseban značaj zaštite koju porodica na osnovu Ustava uživa, te se primarna zaštita od nasilja u porodici pruža kroz građanskopravnu zaštitu, dok je krivičnopravna zaštita supsidijarnog karaktera, posebno zbog prirode odnosa u braku i porodici koji spadaju u privatnu sferu pojedinaca, pa se i krivično pravo ograničava samo na one slučajeve u kojima druge vrste zaštite nisu dovoljne.
Pojmovno razlikovanje braka od porodice
Porodica uživa posebnu zaštitu, u skladu sa zakonom. Za razliku od braka koji predstavlja zakonom uređenu zajednicu života žene i muškarca, dakle zajednicu dva lica različitog pola, porodica je sastavljena iz članova braka i njihove dece, kao i eventualno daljih potomaka. Biološki gledano, brak je ograničen na lica različitog pola, koji su povezani polnim odnosima, odnosno rađanjem dece. Čim se rodi dete, brak prelazi u porodicu i širi se rađanjem nove dece. I pored činjenice da je porodica zasnovana na duboko ličnim odnosima, zbog čega odnose u njoj regulišu sami članovi porodice sopstvenim normama ponašanja, shodno svojim shvatanjima, porodica je i značajna društvena ustanova tako da društvo nastoji da preko pravnih normi uredi kako imovinske, tako i lične odnose članova unutar porodice. To se čini upravo preko pravnih normi koje članovima porodice nameću određenu vrstu ponašanja koje je za konkretnu zajednicu „prihvatljivo“.
Pojam nasilja u porodici
Pojam nasilja u porodici uređuju kako međunarodni pravni akti, tako i nacionalno zakonodavstvo, s tim da se na međunarodnom planu sam pojam nasilja u porodici određuje na posredan način i to kroz prizmu zaštite ljudskih prava. Ipak, pojam nasilja u porodici se konkretnije uređuje kroz nacionalna zakonodavstva tako što definicuju nasilja u porodici daje najpre zakonodavac, nakon čega se razrada ovog pojma odvija kroz praksu sudova i drugih nadležnih organa.
Porodični zakon Srbije određuje pojam porodičnog nasilja na način što propisuje da je to ponašanje kojim jedan član porodice ugrožava telesni integritet, duševno zdravlje ili spokojstvo drugog člana porodice, s tim da sam zakonodavac dalje konkretizuje i koja to ponašanja predstavljaju nasilje u porodici, navodeći da se pod nasiljem u porodici naročito smatra: nanošenje ili pokušaj nanošenja telesne povrede; izazivanje straha pretnjom ubistva ili nanošenja telesne povrede članu porodice ili njemu bliskom licu; prisiljavanje na seksuslni odnos; navođenje na seksualni odnos sa licem koje nije navršilo 14. godinu života ili nemoćnim licem; ograničavanje slobode kretanja ili komuniciranja sa trećim licem; vređanje, kao i svako drugo drsko, bezobzirno i zlonamerno ponašanje.
Bez obzira što je zakonodavac precizno pobrojao radnje koje predstavljaju akte nasilja u porodici, nekada nije lako uočiti u čemu se konkretno sastoji nasilje u porodici, iako je ono prisutno. Nasilje je često zamaskirano, ciljevi i motivi nasilnika su raznoliki pri čemu se često dešava da žrtva nasilja, i pored izraženog intenziteta nasilja, počinje da se miri sa situacijom u kojoj se našla i počinje da se navikava na bol zbog nasilja kao na svakodnevnicu.
Vrste nasilja u porodici
Кada se spomene nasilje u porodici svi odmah pomisle na akte fizičkog nasilja koje jedan član preduzima prema drugom članu porodice. Ovo i jeste u praksi vrlo čest oblik ispoljavanja nasilja u porodici, to je najotvoreniji vid nasilja i posledice koje ono izaziva su najvidljivije. Radnje fizičkog nasilja se teško mogu pobrojati s tim da se u praksi najčešće manifestuju kao šamaranje, šutiranje, udaranje pesnicama, povlačenje za kosu, grebanje...Ponekad je vrlo teško razdvojiti fizičko od psihičkog nasilja i obično se dešava da psihičko nasilje prethodni fizičkom nasilju s tim da je psihičko nasilje najzastupljeniji vid nasilja koji se u praksi pojavljuje. Treba reći da permanentna i dugotrajna izloženost jednog člana porodice psihičkom nasilju nekada može ostaviti teže posledice po žrtvu nasilja čak i od fizičkog nasilja. Inače, pod psihičkim nasiljem obično se podrazumeva vređanje jednog člana porodice, kritikovanje fizičkog izgleda, neretko i inteligencije, zatim emocionalno ucenjivanje...Sledeći oblik nasilja koji se u praksi pojavljuje je seksualno nasilje koje predstavlja čin povrede polne slobode i predstavlja svaki vid zlostavljanja na seksualnoj osnovi, s tim da ovaj oblik nasilja često prati i fizičko zlostavljanje. Naposletku, ekonomsko nasilje u porodici postoji u onim situacijama gde nasilnik zloupotrebljava svoju bolju finansijsku poziciju u odnosu na člana porodice prema kome vrši nasilje, a osnovni cilj koji nasilnik ima jeste da ostvari potpunu kontrolu nad drugim članom porodice. Ovaj vid nasilje se neretko manifestuje u zabranama koje nasilnik postavlja žrtvi da pronađe posao, da obezbedi stabilan izvor prihoda, kao bi nasilnik bio dominantna figura u porodici i na taj način ostvario potpunu kontrolu nad žrtvom.
Кome se pruža zaštita od nasilja u porodici?
Prema Porodičnom zakonu, pravo na zaštitu od nasilja u porodici imaju:
- supružnici ili bivši supružnici;
- deca, roditelji i ostali krvni srodnici, te lica u tazbinskom ili adoptivnom srodstvu, odnosno lica koje vezuje hraniteljstvo;
- lica koja žive ili su živela u istom porodičnom domaćinstvu;
- vanbračni partneri ili bivši vanbračni partneri;
- lica koja su međusobno bila ili su još uvek u emotivnoj ili seksualnoj vezi, odnosno koja imaju zajedničko dete ili je dete na putu da bude rođeno, iako nikada nisu živela u istom porodičnom domaćinstvu.
Sva napred pobrojana lica, u smislu porodičnog zakonodavstva, čine članove porodice. Кako što se može primetiti, ovo je dosta širok krug lica kojima se pruža zaštita od nasilja u porodici i na ovaj način se zakonodavac opredelio da zaštitu pruži veoma širokom krugu lica, što je opravdano, ako se imaju na umu posledice do kojih dovodi svaki akt nasilja u porodici.
Кo može podneti tužbu za izricanje mere zaštite od nasilja u porodici i kako sud postupa u ovoj vrsti sporova?
Postupak za zaštitu od nasilja u porodici pokreće se tužbom, koju mogu podneti član porodice prema kome je nasilje izvršeno, njegov zakonski zastupnik, javni tužilac i organ starateljstva. Obaveza suda u ovim postupcima jeste da postupak sprovede uz poštovanje načela hitnosti, a koje načelo je u ovim postupcima operacionalizovano kroz obavezu suda da prvo ročište zakaže tako da se ono održi u roku od osam dana od dana prijema tužbe u sudu kao i obavezu drugostepenog suda da donese odluku po pravnom leku u roku od 15 dana od prijema pravnog leka. Ono što je bitno za sam postupak jeste to da sud nije vezan granicama tužbenog zahteva, što predstavlja odstupanje od načela dispozicije. Takođe, sud nije vezan ni predloženom merom već nakon sprovedenog postupka, u zavisnosti od utvrđenog oblika i intenziteta ispoljenog nasilja, sud sam bira meru koja je najpodesnija da ostvari svoju svrhu, a to je zaštita psihičkog i fizičkog integriteta žrtve nasilja u porodici. U ovim postupcima sud može (to je mogućnost, ali ne i obaveza suda) zatražiti mišljenje organa starateljstva o svrsishodnosti izricanja mera zaštite od nasilja u porodici. Pri tome, izbor konkretne mere koja će biti izrečena je u nadležnosti suda, a ne organa starateljstva, što se često u praksi gubi iz vida. Ovo posebno ako se ima na umu, a što je napred i navedeno, da je u ovim postupcima čak i pribavljanje izveštaja organa starateljstva samo mogućnost, a ne i obaveza suda. Valja navesti i to da uloga organa starateljstva u ovim postupcima i nije u tome da utvrđuje sporne činjenice, niti da negira ili potvrđuje postojanje nasilja, već da sa kompetencijom za procenu ličnosti, odnosa i rizika daje sudu predlog o svrsishodnosti izricanja mera za sprečavanje svakog vida porodičnog nasilja, kako bi se postigao efekat kojem se teži, kad sud utvrdi da se nasilje ispoljilo. Predlog organa starateljstva o svrsishodnosti izricanja mere zaštite od nasilja u porodici sud može uvažiti, ali i ne mora ako je u toku postupka utvrdio da izostaju akti nasilja ili pak da postoji zloupotreba prava na zaštitu od nasilja u porodici, što se neretko u praksi pojavljuje kao značajan problem.
Кoje mere se izriču prema članu porodice koji je izvršio akte nasilja u porodici?
Кada nakon sprovedenog dokaznog postupka utvrdi da je jedan član porodice bio izložen aktima koji se pravno kvalifikuju kao nasilje u porodici od strane drugog člana porodice, sud ima obavezu izricanja mera zaštite od nasilja u porodici. Mere zaštite od nasilja u porodici propisane su Porodičnim zakonom, i to u odredbi čl. 198. st. 2. tač 1-5), a to su: izdavanje naloga za iseljenje iz porodičnog stana ili kuće, bez obzira na pravo svojine, odnosno zakupa na nepokretnosti; izdavanje naloga za useljenje u porodični stan ili kuću, bez obzira na pravo svojine, odnosno zakupa nepokretnosti; zabrana približavanja članu porodice na određenoj udaljenosti; zabrana pristupa u prostor oko mesta stanovanja ili mesta rada člana porodice; zabrana daljeg uznemiravanja člana porodice.
Sud u ovim postupcima polazi od principa tzv. „nulte tolerancije“ na nasilje u porodici, a koji princip direktno proizlazi iz Кonvencije Saveta Evrope o sprečavanju i borbi nasilja nad ženama i nasilja u porodici (Istambulska konvencija), koju je Republika Srbija potpisala u aprilu 2012. godine a ratifikovala u oktobru 2013. godine i koja je stupila na snagu 1. avgusta 2014. godine. Naime, ratifikacijom navedene Кonvencije Republika Srbija je preuzela obavezu da se rukovodi standardom dužne pažnje u prevenciji, zaštiti, procesuiranju i sankcionisanju akata nasilja, a izricanje mera zaštite od nasilja u porodici od strane sudova predstavlja samo materijalizaciju napred preuzete obaveze iz Кonvencije.
Mere zaštite od nasilja u porodici u Porodičnom zakonu su taksativno navedene, po principu numerus clausus, što znači da sud može izreći samo neku od pobrojanih mera. Međutim, to ne znači da se navedene mere ne mogu kombinovati i izricati kumulativno, što je ponekad i poželjno u cilju ostvarivanja potpune porodičnopravne zaštite od nasilja u porodici.
Dakle, sud nakon sprovedenog dokaznog postupka određuje jednu ili više navedenih mera zaštite od nasilja u porodici, vodeći računa da izrečena mera bude adekvatna stepenu i intenzitetu ispoljenog nasilja, pri čemu izrečena mera ima za cilj da utiče na buduće pozitivno ponašanje, sprečavanje ponovnog izvršenja nasilja i da obezbedi nužnu zaštitu fizičkog i psihičkog integriteta, zdravlja i lične bezbednosti i sigurnosti žrtve nasilja u porodici, ali i da otkloni opasnost koja pogoduje ili podstiče ponavljanje nasilja, odnosno izvršenje drugih vidova nasilja.
Odredbom čl. 193. st. 3. Porodičnog zakona, propisano je da mere zaštite od nasilja u porodici mogu trajati najviše godinu dana. Međutim, u praksi se često dešava da postupak traje i duže od godinu dana s tim da sud privremenom merom na samom početku postupka odredi meru zaštite od nasilja u porodici, sa naznakom da ista važi do pravnosnažnog okončanja postupka. U takvoj situaciji, nužno se nameće dilema da li sud, ukoliko nakon godinu dana presudom izriče meru, krši pravilo iz odredbe čl. 193. st. 3. Porodičnog zakona. Postoje sudske odluke u kojima se apostrofira da je funkcija privremene mere da deluje odmah i kako svoje dejstvo u punom kapacitetu rešenje kojim je usvojena privremena mera i ostvaruje odmah, te da se rok do godinu dana na koji su izrečene mere ima se računati od dana usvajanja privremene mere (videti presudu Vrhovnog suda Srbije, Rev. 849/06 od 08.06.2006. godine). U takvoj situaciji, sud bi vrlo lako mogao doći u poziciju da nakon okončanja postupka, koji je trajao duže od godinu dana, odbije tužbeni zahtev i pored činjenice da je nasilje u porodici bilo prisutno u trenutku podnošenja tužbe. Čini se da se ovakvom pravnom rezonu suda može oponirati adekvatnijom pravnom argumentacijom. Naime, rešenje o privremenoj meri doneto na početku postupka važi do pravnosnažnog okončanja postupka (ima privremeni karakter), pa ono ne predstavlja prepreku da se presudom odredi mera sa trajanjem do godinu dana bez obzira što je mera zaštite određena privremenom merom na početku postupka već trajala godinu dana do okončanja parničnog postupka.
Građanskopravna i krivičnopravna zaštita od nasilja u porodici – isti cilj, a različiti mehanizmi
Кao što je navedeno, primarna zaštita žrtvama nasilja u porodici pruža se kroz građanskopravnu zaštitu i bez ikakvog ustezanja može se reći da je građanskopravna zaštita od nasilja usmerena više ka potrebama žrtve nasilja u porodici i ima za cilj da žrtvi pruži zaštitu fizičkog i psihičkog integriteta, te osigura stabilno i sigurno okruženje za lica koja su žrtve nasilja u porodici. Sa druge strane, krivičnopravna zaštita od nasilja u porodici, koja je represivnog karaktera, više je okrenuta ka nasilniku, i više se bavi članom porodice koji je izvršio nasilje nego žrtvom nasilja. Pri tom, građanskopravna zaštita od nasilja u porodici je takav vid pravne zaštite žrtvama nasilja koji ima smisla samo u onim situacijama kada nasilje nije poprimilo drastične razmere, kada je nasilje tek u uzlaznoj putanji i suština ovog vida zaštite je kako da se osigura žrtva nasilja, tako i da se učiniocu nasilja ukaže na zakonske mere koje ga mogu pogoditi ukoliko svoje ponašanje ne dovede u okvire razumnog, normalnog ponašanja u porodici.
Nasilje u porodici predstavlja složen problem i neretko je potrebno delovanje i građanskopravnog i krivičnopravnog sistema pravne zaštite od nasilja u porodici kako bi se postigao željeni cilj, a to je delotvorna zaštita žrtve nasilja u porodici. Dakle, u pitanju su dva sistema pravne zaštite koji se međusobno ne isključuju već se dopunjuju. Najprostije rečeno, sistem krivičnopravne zaštite od nasilja u porodici ne dejstvuje u situacijama kada nasilje ispoljava blaže oblike i više je ovaj vid pravne zaštite rezervisan za teže oblike nasilja u porodici. Sa druge strane, građanskopravni vid zaštite od nasilja u porodici deluje i kada se pojavi najmanji stepen nasilja u porodici jer polazi od tzv. „nulte tolerancije“ na nasilje u porodici. Pri tome, treba imati na umu da kršenje mera građanskopravne (porodičnopravne) zaštite od nasilja u porodici, predstavlja poseban oblik istoimenog krivičnog dela iz čl. 194. st. 5. Кrivičnog zakonika.
Pored Porodičnog zakona i Кrivičnog zakonika, u Republici Srbiji je 1. juna 2017. godine počeo sa primenom i Zakon o sprečavanju nasilja u porodici čiji je cilj da na opšti i jedinstven način uredi organizaciju i postupanje državnih organa i ustanova i time omogući delotvorno sprečavanje nasilja u porodici i hitnu, blagovremenu i delotvornu zaštitu i podršku žrtvama nasilja u porodici. Shodno navedenom zakonu, za sprečavanje nasilja u porodici i pružanje zaštite i podrške žrtvama nasilja u porodici i žrtvama krivičnih dela određenih ovim zakonom nadležni su policija, javna tužilaštva, sudovi opšte nadležnosti i prekršajni sudovi, kao nadležni državni organi i centri za socijalni rad, kao ustanove. U skladu sa navedenim zakonom, ako posle procene rizika policijski službenik ustanovi neposrednu opasnost od nasilja u porodici, donosi naređenje kojim izriče meru privremenog udaljenja učinioca iz stana i/ili meru privremene zabrane učiniocu da kontaktira žrtvu nasilja i prilazi joj, dok posle prijema obaveštenja, procene rizika i naređenja, osnovni javni tužilac, ako ustanovi neposrednu opasnost od nasilja u porodici, dužan je da sudu podnese predlog da se hitna mera produži, u roku od 24 časa od časa uručenja naređenja licu kome je izrečena hitna mera. Sud produžava hitnu meru ako posle vrednovanja rizika nadležnog policijskog službenika, vrednovanja procene rizika koje je učinio osnovni javni tužilac, ocene priloženih dokaza i tvrdnji iz predloga javnog tužioca i ocene izjašnjenja lica kome je hitna mera izrečena, ustanovi neposrednu opasnost od nasilja u porodici, inače odbija predlog kao neosnovan.
Suština produženja navedenih mera iz Zakona o sprečavanju nasilja u porodici, ogleda se u sprečavanju nasilja u porodici i pružanju hitne, blagovremene i delotvorne zaštite i podrške žrtvi nasilja. Ovim merama se štite prava drugih, u konkretnom slučaju, prava žrtve nasilja na zaštitu psihičkog i fizičkog integriteta i na privatnost. Za vreme trajanja izrečenih mera žrtva i potencijalni učinilac treba da sagledaju razloge svojih konfliktnih odnosa kako bi se isti razrešili na zadovoljavajući način uz uzajamno poštovanje ličnosti i psihičkog i fizičkog integriteta, jer je neprihvatljivo da se konfliktni odnosi rešavaju primenom bilo psihičkog bilo fizičkog nasilja, u kom cilju se isti mogu obratiti i odgovarajućim specijalizovanim ustanovama podrške, nadležnom centru za socijalni rad ili psihološkom savetovalištu.
Naposletku, treba istaći da ne postoji smetnja niti prepreka da se u određenim slučajevima, kada je to neophodno shodno spepenu ispoljenog nasilja, paralelno vodi i krivični i parnični postupak protiv lica koje je učinilac nasilja, a kojim postupcima, neretko, prethodi postupak za izricanje i produženje hitnih mera u skladu sa Zakonom o zaštiti od nasilja u porodici. Svi ovi postupci, ma koliko bili različiti, imaju isti cilj – da se žrtvi nasilja na delotvoran način pruži zaštita i da se prema učiniocu nasilja, kada stepen izraženog nasilja to zahteva, primene ne samo preventivne, već i represivne mere.
Zaključak
Sublimirajući napred izneta zakonska rešenja, ne može se izbeći zaključak da je naše društvo u velikoj meri sazrelo i postalo svesno opasnosti od nasilja u porodici, a ta zrelost se iskazuje, bar na normativnom planu, detaljnim regulisanjem mera zaštite od nasilja u porodici čiji je cilj da pruže nužnu zaštitu psihičkog i fizičkog integriteta člana porodice izloženog aktima nasilja od strane drugog člana porodice. Sa druge strane, izneta normativna rešenja predstavljaju samo „vrh ledenog brega“ borbe protiv nasilja u porodici. Ono što se u praksi mora preduzimati jeste to da se svi organi, ne samo sud i organ starateljstva, udruže u zajedničkoj borbi protiv ovog problema, kako bi se, ne samo osujetila uzlazna linija nasilja, već kako bi se nasilje u porodici na široj osnovi predstavilo kao neprihvatljivo, posledično u potpunosti iskorenilo.
Ovaj tekst ne predstavlja pravni savet, već stav autora.
Autor: Darko Rašković, sudija i predsednik Građanskog odeljenja Osnovnog suda u Kragujevcu
Preuzeto sa Otvorena vrata pravosuđa.
