Na osnovu naših iskustava u radu sa klijentima iz Srbije došli smo do zaključka da je, osim u pojedinim slučajevima, znanje o intelektualnoj svojini i pogotovo njenoj primeni u praksi na nezavidno niskom nivou (razlozi za ovakvo stanje su mnogi, i diskusiju o ovoj temi ću ostaviti stručnijim od sebe). Shodno tome kako kritika nečega čega nema nije smislena, ovaj članak je koncipiran kao pet kratih poglavlja kao uvod u ovu tematiku.
Intelektualna svojina kao deo proizvoda.
Intelektualna svojina mora da ima svoju svrhu u sklopu neke šire ideje, tj. zamisli. Ako želite da plasirate neki proizvod, bilo bi poželjno da osmislite koji elementi vašeg proizvoda vas čine prepoznatljivim, jedinstvenim i primamljivim za kupca. Da li se tu radi o žigu (popularno brend), industrijskom dizajnu (npr. jedinstvenim oblikom i bojom flaše koja će kupcu iskomunicirati sadržaj vašeg proizvoda i pre nego pogleda etiketu) i/ili patentu (konkretnom rešenju nekog tehničkog problema) zavisi od velikog broja faktora koji se razlikuju od slučaja do slučaja. Ona, intelektualna svojina, mora biti smisleno integrisana u vašu strategiju, i ne sme biti cilj za sebe. Na kraju dana intelektualna svojina je ništa drugo nego jedno sredstvo posredstvom koga ostvarujete neki vid finansijske dobiti.
Patent kao stabilizator dugoročnog poslovanja.
Svedoci smo da se u poslednjih dvadeset godina mnogo toga promenilo, i na horizontu izgleda da bura ne jenjava (veštačka inteligencija i njena primena u industriji). Način na koji poslujemo danas nije isti kao jučerašnji i neće biti isti kao i sutrašnji. Jedna od funkcija intelektualne svojine jeste dugoročna stabilizacija modela poslovanja, na primer posredstvom kratkoročnih (u trajanju do 20 godina) monopola na tehničke inovacije u vidu patenta. Nije lako doći do ovog dostignuća, ali ono jeste ostvarljivo.
Početničke greške u koracima
U svetu koji jako intezivno i brzo komunicira veoma često se nepotrebno dele informacije na javnim portalima, časopisima i konferencijama a tek naknadno se razmišlja o posledicama. Kada se jedan pronalazak objavi u nekom naučnom časopisu, jutjub videu ili sličnom javnom glasilu vaš pronalazak ulazi u stanje tehnike i time nije više patentabilan. Ova činjenica se čini trivijalnom ali je ona nepoznanica kod velikog broja pojedinaca koji se bave naučno istraživačkim radom i/ili razvojem u industriji.
Ušteda i usmeravanje razvoja upotrebom intelektualne svojine.
U nešto zrelijim sistemima, koji zaštitu svojih pronalazaka delom vide i u intelektualnoj svojini, patentni inžinjeri su uključeni u proces razvoja proizvoda. Ovo ima smisla ako se uzme u obzir da je zaštita uslovljena postojanjem ili nepostojanjem sličnog rešenja na tržištu, naučnim radovima ili javno dostupnim bazama podataka. Neretko se dešava da konačni proizvod bude analiziran tek nakon što dostigne neku svoju zrelu fazu i da se ispostavi da već postoji isti ili sličan proizvod. Cena analize proizvoda je ista ili slična tokom i na kraju razvojnog proizvoda, ali rizik kojem se izlažete tako što analizirate proizvod u svojoj zreloj fazi znatno veći. Izgubili ste manevarski prostor koga ste možda na početku razvoja i imali.
Intelektualna svojina kao nematerijalno dobro i poslovni rizik.
Na intelektualnu svojinu se uopšteno gleda kao na trošak, a ne kao na potencijalnu investiciju. Ta percepcija verujem proističe iz njenog statusa „nematerijalnog dobra“, kojoj je teško dodeliti vrednost pre nego li proizvod izađe na tržište. Pa čak i kad izađe na tržište ostaje upitno u kojoj meri ona doprinosi uspehu proizvoda. Mi toj problematici pristupamo sa aspekta rizika poslovanja. U suštini svaki poduhvat u poslovanju jeste rizik, pa je tako i intelektualna svojina rizik - novac se ulaže a ishod je neizvestan. I kao i svaki rizik i ovi rizici se mogu umanjiti ali ne i u celosti otkoloniti.
Ovaj tekst ne predstavlja pravni savet, već stav autora, ne uvek i uređivačku politiku portala.
Autor: dr Ilija Pješčić, konsultant
